Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Mediji i politika: Štampa (ne) može da zameni institucije

Legendarni novinar Džejms Reston napisao je da je konflikt između čoveka koji pravi vesti i čoveka koji piše vesti „star kao vreme“

Objavljeno: 31.07.2017. 16:11h
Foto: Silvio Berluskoni, Rupert Mardok i Majkl Rubens Blumberg; Autor: Profimedia
Svojevremeno je Volter Lipman, američki pisac, reporter i politički komentator, dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade, ustvrdio u knjizi „Javno mnjenje“ (1922) da štampa ne može da zameni institucije. Ona je tu „da jednu po jednu epizodu iznosi iz tame na svetlo dana“. A bacanjem svetla na činjenice situacija se svakako može učiniti upravljivom.

Da li je tako?



Kada je Majkl Rubens Blumberg doneo odluku da uskoči u političku arenu, mnogi su se pitali neće li ovaj poznati filantrop biti u startu nokautiran. Ali medijski magnat, odrastao u porodici niže srednje klase u Bostonu (njegov otac je bio knjigovođa), nije ustuknuo i bacio peškir. Promenivši klupske boje, demokratsku plavu u republikansku crveno-plavu, ostvario je veliki uspeh: neposredno posle najtragičnijeg događaja u novijoj američkoj istoriji postao je 108. gradonačelnik Njujorka.

Samo nekoliko sati nakon što su dva aviona udarila u kule Svetskog trgovinskog centra, 11. septembra 2001, izbori za glavnokomandujućeg „jabuke“ bili su zaustavljeni. Blumberg je inaugurisan januara 2002, pobedivši javnog pravobranioca Marka Dž. Grina, nije strahovao da neće moći grad, traumatizovan i suočen sa životnim sunovratom, da izdigne iz pepela. Medijskim eksponiranjem mobilisao je javnost na akciju, implicirajući moguća rešenja i otvarajući prostor za manevrisanje koje je donelo rezultate: kao novi politički lider i prekaljeni „novinar“ očigledno je shvatio moć sredstava masovne komunikacije, pa se primereno tome i ponašao. Danas je praćen glasinama da je jedan od pretendenata za krovnu poziciju u Americi.
 
ŠTA ĆE ON U POLITICI?

Nezavisno od vlasničkih odnosa, velikom broju medijskih delatnika, i u SAD i širom planete, odavno je imanentan podanički mentalitet. Od pojave lista Gazeta (La Gazette) Teofrasta Renodoa, koji je odmah „predat“ u ruke tajnoj službi kardinala Rišeljea polovinom 17. veka, pa do prvih dnevnih listova sa milionskim tiražima, novine su prešle put od elitne zabave za odabrane do sredstva informisanja najšireg kruga građanske klase. Novorođeni mediji su posle lako nametali trendove, a mase su ih sledile. Političari su, naravno, bili oduševljeni.

Danas se preko medija vlada sve manje silom, a sve više manipulacijama, pa teško, čak i između redova, možemo pronaći tragove pluralizma, već samo obilje političke propagande i pritisaka.

Toga je Blumberg bio svestan još od mladosti, ali upinjao se da ostane svoj. I zato se diplomac Harvarda našao danas tu gde jeste - na vrhu. Blumberg je ostao autonoman, što u njegovim medijima isključuje automatsko prenošenje „službenih glasnika“, a svoje interese i ambicije zadovoljava i na drugoj strani. U politici, između ostalog.

Početkom devedesetih prošlog veka reinvestirao je deo profita u medije (radio-stanice) i stvorio „Blumberg njuz servis“. Kompanija je postala gigant u svojoj delatnosti, a dve njegove druge firme ocenjuju se kao vodeće u svetu u oblasti finansijskih podataka i vesti. Blumberga zaposleni uglavnom opisuju kao nekonvecionalnog šefa. Naredio je da se iz sala za sastanke uklone stolice kako se „mudrovanja“ ne bi odužila u nedogled. U firmama ne postoje zvanične funkcije, kao ni vrata na kancelarijama u sedištu kompanije, jedino od radnika očekuje da ostaju prekovremeno koliko i on sam.

Osvrćući se na prošlost i dostignuća, Blumberg danas kaže:

„Imao sam mnogo sreće. Nikada nisam imao sve petice, ali nisam bio ni potpuni promašaj. Verujem u ono što sam naučio u sedmom razredu iz građanskog vaspitanja; zaista duboko u sebi verujem da svako u ovoj zemlji ima šansu. Amerika je izgrađena na premisi da možete da uradite ono što ste zamislili. I u medijima i u politici.“

A skoro da nije imao talenta za govornika. „Bio je odsečan, nespretan, nije se uklapao, nije bio vizionar. Šta će on u politici“, pitao se Džon Hejlman u magazinu Njujork. Međutim, uskoro su ga u tom istom listu hvalili zbog načina na koji je, recimo, rešio nestanak struje na istočnoj obali u avgustu 2003, unapredio školstvo, iskazivali su poštovanje jer je prihvatio gradonačelničku platu od samo jednog dolara godišnje. Postao je popularan kao vođa, a ljudi su posebno cenili što ga viđaju kako podzemnom železnicom ujutru ide na posao u gradsku skupštinu. Blumberg je formalno 2007. istupio i iz Republikanske stranke, na političkom nebu danas jeste usamljena ptica, ali njegova medijska i politička težina i dalje su u usponu.

Majkl Rubens Blumberg; Autor: Profimedia

ZAOBILAZNI PUT

Da li je on izuzetak koji potvrđuje pravilo da je konflikt između čoveka koji pravi vesti i čoveka koji piše vesti, a to su obično političari, „star kao vreme“, kako je to rekao legendarni novinar Džejms Reston?

Za harizmatičnog Silvija Berluskonija svi su čuli. Kad je ovaj medijski mogul/političar u pitanju, prilikom utvrđivanja objektivnih činjenica, traganje za dokazima van razumne sumnje malo je teži posao. U svakom slučaju, intimne veze između državnog aparata i sopstvenih medijskih kompanija uspešno je održavao, a ni u devedesetim nema nameru da se zaustavi. Uostalom, od šlager pevača i zabavljača turista na jednom kruzeru, iako su mu otac Luiđi, bankar, i majka, domaćica Roza, omogućili da završi prava, postao je medijski magnat. Od medijskog magnata do politike put mu je bio popločan uspesima.

Pisac himne fudbalskog kluba Milan krajem šezdesetih počeo je sa gradnjom velikog rezidencijalnog kompleksa „Milano Due“ sa 4.000 stambenih jedinica. Poreklo kapitala kojim je naselje izgrađeno ostalo je nepoznato, a benefiti su mu omogućili da pusti u rad prvu privatnu italijansku TV kablovsku mrežu TeleMilano. Iz nje će narednih godina, uz kupovinu lokalnih medija, nastati imperija „Medijaset“. Berluskonijevi biografi beleže da je mreža vozača razvozila kasete sa snimljenim programom na sve njegove televizije. U vreme kad internet nije postojao, kao ni druge moderne tehnologije, to mu je omogućilo da formira jedinstvenu mrežu kojom je ugozio „zaobilaznim putem čak i tada zakonski regulisan medijski monopol državne radio-televizije RAI“.

Medijski i finansijski velemajstor brzo je sabrao dva i dva i u političkoj računici - tri puta je osvojio mandat premijera Italije, počevši od 1994. godine! Demohrišćane, socijaliste i reformisane komuniste naprosto je zbrisao sa svojom partijom Forca Italija, neoliberalnom ekonomskom politikom, zalaganjima za evropsko ujedinjenje, ali i bliskim vezama sa administracijom Džordža Buša. Ujedno je rado u goste primao i Vladimira Vladimiroviča Putina. Izgubio je parlamentarnu većinu tek kad je velika ekonomska kriza zakucala na skoro sva vrata na Čizmi.

Iako se medijima i društvom ne može upravljati pomoću epizoda, incidenata i erupcija, Berluskoni je pokazao da je i to moguće: njegovo medijsko carstvo i dalje dominira Italijom, a uprkos prošlogodišnjoj operaciji na srcu, tvrdi da i dalje ima političke ambicije.

Berluskoni i danas kaže da su zajedničko dobro u simbiozi sa medijima poželjni. I kad ga upitaju šta misli o poruci „Pazite na Berluskonije!“, iz filma „Sredstva masovne zabave“, koji je u Americi imao veliki odjek, a koji je za TV realizovao Lari Gelbart, on se samo nasmeje: „Da, ja sam preteča medijskih magnata koji gaje političke ambicije“, priznaje ponosno, uz obavezno kontrapitanje: „Ima li tu nešto sporno?!“

Silvio Berluskoni; Autor: Profimedia

MARDOK I LEBEDEV

Virus „berluskonizma“ danas je raširen svuda u svetu. Više nije retkost da medijski magnati otvoreno podržavaju neku političku opciju, nečiju kandidaturu, da krajnje oštro kritikuju sve sa kojima se ne slažu. Od toga do prave politike samo je jedan korak. U situaciji kad je znatno porasla uloga medijskih vlasnika (pojedinaca, interesnih grupa ili kompanija) u savremenoj ekonomiji, politici i društvu uopšte, postojećim političarima samo još fali neki „per se“ (osoben) medijski magnat da utrči u njihovo dvorište.

Najmoćniji medijski mogul svakako je Rupert Mardok. Izgradnjom „Njuz korporejšena“ stvorio je jedan od najvećih globalnih medijskih koncerna sa oko 800 firmi u više od 50 zemalja. Bavi se proizvodnjom filmova, upravljanjem TV stanicama, izdavanjem novina, časopisa, knjiga... Neki ga smatraju jedinim medijskim vizionarem našeg vremena, pa njegova bespoštedna trka za profitom, iako ga je dovela na loš glas, ne odbija političare. Stoga i nije morao da zakorači direktno na daske koje podrazumevaju govornicu i mikrofon. On politikom upravlja preko političara.

Nešto slično radi i Jevgenij Lebedev, kome je otac, nekadašnji visoki KGB „službenik“ u Londonu, podario britanske novine, među njima i jedan Indipendet. Dok poručuje uposlenicima i inima da ga ne zovu oligarhom jer on to nije, iz Jevgenijeve kuće ne izbija britanska politička elita. Može mu se. Poznavaoci prilika na Ostrvu tvrde da bi uskoro mogao da se takmiči sa Mardokom za titulu najmoćnijeg čoveka Kraljevstva. Jer u političkoj areni ovaj medijski magnat takođe ne zna za nokaut. I želi da ostane autonoman.

Rupert Mardok; Autor: Profimedia

(Tekst je objavljen u 80. broju magazina Newsweek (jul 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Branka Mitrović
   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Silvio Berluskoni, Rupert Mardok i Majkl Rubens Blumberg; Autor: ProfimediaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Silvio Berluskoni, Rupert Mardok i Majkl Rubens Blumberg; Autor: ProfimediaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Silvio Berluskoni, Rupert Mardok i Majkl Rubens Blumberg; Autor: ProfimediaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Silvio Berluskoni, Rupert Mardok i Majkl Rubens Blumberg; Autor: ProfimediaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS