Magazin

NEWSWEEK S VUKAŠINOM VOLFOM MINIĆEM: Šibicari iz visokog društva

Nekoliko puta, kada su se ovdašnji mediji bavili njime, Vukašin Volf Minić predstavljan je kao špijun, istražitelj, lovac na ukradeno blago i švercere cigareta, saradnik stranih službi bezbednosti i vojske...

Objavljeno: 31.07.2017. 16:15h
Ni u jednom slučaju  ga eksplicitno nisu nazvali problematičnim, mada su se po načinu pisanja trudili da se takva sumnja nasluti. U Srbiji danas vodi veoma ozbiljan posao...
 
* * *

Kaže da nikada nije bio kriminalac, iako je poslovno povremeno bio blizu tog miljea, niti policajac, već obaveštajac. Pitam ga za razliku između ovo dvoje poslednje, odgovara da je ogromna. „Policajca interesuje istina, mene interesuje laž. Policajcu je neophodan dokaz, meni nije. Meni je potreban presek, analitika, i ne zanima me da ulazim u sve detalje. To drugi rade. Mene zanima zašto i iz kog interesa neko laže, čega se plaši.“

Vukašina Volfa Minića predstavljaju i kao engleskog čoveka, šta god to trebalo da znači. Za Englesku jeste vezan, ali mu to nije bilo prvo odredište u inostranstvu, gde se obreo sa dvadeset i nekom godinom starosti.

„Bio sam učenik generacije, ali sam stao posle treće godine u Srednjoj školi ‘Nikola Tesla’ u Beogradu jer nisam išao u školu. Svi izostanci su mi bili opravdani pošto sam ozbiljno trenirao karate i fudbal. Srbija mi je već 1987. dosadila. Bukvalno tako. Dobar prijatelj, znatno stariji, bio je tada ratni reporter s Bliskog istoka i zainteresovao me je za tu priču. Prosto me je fascinirala. Skupio sam novac i otišao tamo.“



Prethodno se u Beogradu bavio poslovima obezbeđenja. Kao majstor džuda iz kluba Beograd, tada prve nezvanične agencije za tu vrstu posla, neko vreme je obezbeđivao i Jovana Ćirilova. Na toj vrsti angažmana je izgubio i prvi zub - uvodio je red tokom nižerazredne utakmice igrane u Pinosavi kraj Beograda.

Na Bliskom istoku je upoznao prvu ženu, novinarku Asošijejted presa. Bavio se bezbednošću, uspostavio poznanstva s Englezima i s njima počeo saradnju. „Krenuo sam u egzibicije, malo Bejrut, Liban, Sudan, Čad... Najjači ljudi su bili sa mnom, učesnici rata na Foklandima, odani, bili su tu i Amerikanci.Tako je bilo do 1990. godine.“

O vezama s Engleskom govori sažeto. „Svi muškarci iz porodice bili su oficiri i povezani s emigracijom. Deda s majčine strane, Vukašin Munjaz, promenio je prezime u Uzelac. Umro je u Lesteru 1980. Samo majka i ujak su živeli u Srbiji, niko više od rodbine.“
 
SABOTIRANJE ISTRAGE

U Srbiji se posle odlaska iz nje prvi put „ozbiljnije“ pojavio 2001. godine radeći za britansku istražiteljsku agenciju FIA (Forensic Investigative Associates). Uhapšen je u julu 2002, kad je policija u automobilu u kojem se nalazio pronašla pištolj. Navodnu rutinsku kontrolu obavile su tri interventne policijske jedinice s televizijskim kamerama i foto-reporterima u pratnji. Minić i četvorica njegovih telohranitelja ubrzo su pušteni na slobodu.

Mediji su ga prvenstveno opisivali kao istražioca šverca cigareta koji je početkom devedesetih bio u punom jeku u Srbiji i Crnoj Gori. Međutim, to mu nije bila osnovna delatnost. Od javnosti je donekle ostala skrajnuta informacija da je FIA početkom 2001. potpisala s Narodnom bankom Jugoslavije ugovor o pomoći u pronalaženju novca i privatnih bankovnih računa pripadnika bivšeg jugoslovenskog režima. Prema tvrdnji tadašnjeg guvernera NBJ Mlađana Dinkića, uz saglasnost naše policije i uz preporuku britanske ambasade u Beogradu.

„Svi preskaču veoma bitnu okolnost, takozvane kiparske pare. Nisam se ja prvenstveno bavio švercom cigareta već parama koje su u vreme Slobodana Miloševića iznete na Kipar. S ljudima iz FIA počeo sam taj posao za dobrobit Srbije. To je bilo najvažnije, jer dok se ne stopira i prekine tok novca, nikakva hapšenja nemaju efekta. Srbiji je tada, formalno, bilo bitno da se povrati novac od prevaranata, nazovibiznismena, kojekakvih ‘eksperata’... Ali je to, pokazalo se, bila laž. Posao je bio sklopljen u dogovoru sa Zoranom Ðinđićem, našli smo se ovde i rekao je da će mi dati i dvojicu ljudi koji se razumeju u to - Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića. Još ljudi je bilo angažovano, ali šta su oni uradili, o tome nećemo da pričamo jer sam i dalje pod ugovorom sa Srbijom i ne mogu da iznosim informacije.“

Ugovor koji pominje, pisan i potpisan, nikada nije raskinut. Tvrdi da faktički još radi za našu državu, s pravom da ima obezbeđenje i nosi naoružanje. Za famozni, mada dosad neviđeni „kiparski novac“, kaže da je ogroman.

„Znam tačno, znam koliko Miloševiću, koliko njegovom bratu - 350 miliona, znam koliko Borki Vučić, koja je uzimala pare da ne pričam na čije ime jer me je sramota. Ima tu i Ðinđićevih i Koštuničinih saradnika. Pa ćerka jednog nazovibiznismena iz unutrašnjosti na računu je imala četiri miliona maraka.“

Insistiram na pitanju koliko ukupno novca? Odgovara - 13 milijardi tadašnjih maraka. I to može da se dokaže? „Sve može da se dokaže. Ali onda je došao Dinkić i sve sabotirao. Samo ga je zanimalo da uzme dokumentaciju Beobanke, da vidi ko je i šta radio. Možda kako bi nekoga ucenjivao. Očigledno su tada napravljeni dogovori da od istrage ne bude ništa.“

Neozbiljnost prve demokratske vlasti nakon smene Miloševića, za koju tokom čitavog razgovora nije pokazao ni trunku simpatije, ilustruje primerom donatorske konferencije održane u Londonu 2001. godine. „Labus i Dinkić su me zamolili da organizujem dolazak zaista važnih i uticajnih ljudi, pre svega direktora velikih kompanija. To smo i učinili, platili i dolazak novinara iz Srbije da izveštavaju. I kako je to izgledalo? Prvo, naš ambasador se nije udostojio da ih sačeka u holu, drugo, Labus je govorio na srpskom jeziku, a treće je to što su za našu delegaciju odmah po okončanju konferencije iznajmili autobus za razgledanje London. Stranci koje smo mi dočekali bili su frapirani što ih posle zvaničnog sastanka niko nije pozvao na susrete na kojima se zapravo i ugovaraju poslovi i donacije. Od konferencije ni dinar nismo dobili, iako je ovde objavljivano da su uzete milijarde ne znam čega. To je Srbija, to su naši ‘eksperti’. Mi smo u inostranstvu primitivci.“

Kao ništa manje zapaženu epizodu navodi posetu mladog „eksperta“ iz Srbije kolegi u Londonu. Razgovor našeg predstavnika starog nepunih 30 godina i dva puta starijeg Engleza okončan je izjavom domaćina da je uvređen nepoštovanjem države koja je na susret s njim poslala „besramno mladog čoveka koji bi trebalo da pregovara o važnim državničkim poslovima“. Toliko, kaže, o tome kako mi, a kako svet, doživljavamo „mlade eksperte“.

Vukašin Volf Minić; Autor: Vladimir Šporčić

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Srbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Srbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Srbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Magazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS