Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Sportisti Saveza invalida Srbije: Sve može sem drvene peći!

Teško je vreme za njih, a i za nas: često se prema ovim ljudima sramno ponašamo. Uprkos svemu, osobe sa invaliditetom na sportskim terenima postižu vrhunske rezultate

Objavljeno: 31.07.2017. 16:41h
Foto: Dragoslav Nedeljković i Jovanka Nikolić; Autor: Dragan Kadić
Odakle im snaga, pitam se. „Noću sam jastuk mokar od suza prevrtala“, priznaje mi Jovanka Nikolić. Dragoljuba Nedeljkovića samo majka nije odbacila...
 
* * *

Dok u Mačvanskom okrugu, u Sinoševiću, seocetu sa jedva 700 duša, koje je 18 kilometara udaljeno od Šapca, listam porodične fotografije Jovanke Nikolić i slušam njenu životnu storiju, ne mogu a da ne zaključim - ova žena je zmaj! Čavrljamo kao stare druge, smejemo se, brojimo silne medalje koje je osvojila na sportskim terenima, ne samo u Srbiji, pa se zabrojimo... Trudim se da ne mislim na ono što mi je rekla kad smo se prvi put videle: „Noću sam jastuk mokar od suza prevrtala. I tako unedogled.“



Jovanku sam upoznala u Beogradu. Dvoranski atletski miting za osobe sa invaliditetom, koji je organizovao Sportski savez invalida Srbije (SSIS) na Banjici, bio je prilika da se uverim kako, u saglasnosti sa individualnim mogućnostima i aspiracijama, oni kojima su, u većini slučajeva, nesrećna kolica znak (ne)raspoznavanja u društvu, posle rehabilitacije i rekreacije daju sve od sebe i tokom pravih nadmetanja. Kad znoj pljušti kao lud, ali i kad pljušte rekordi.

Jovanka Nikolić; Izvor: Privatna arhiva

SAMOSTALNOST

Sport je, uz socijalnu integraciju, davno postao ključni deo rehabilitacije osoba sa invaliditetom. Uključivanje sportskih aktivnosti u redovan program njihovog osposobljavanja svakako ima opravdanje, jer reč je o ličnostima čiji je integritet narušen bolešću ili nesrećom. Readaptacija i resocijalizacija jesu neophodni, ali su, slažu se svi (kad se sete da ovi ljudi uopšte postoje, a nije ih malo - oko 700.000 u Srbiji), nedovoljno zastupljeni kod nas.

Predsednik SSIS Dragan Janketić, Davor, Ružica, Mirko, Dragan, Stevan... uporni su u nameri da se i kroz tzv. prilagođeni sport poboljša i unapredi psihofizičko stanje osoba sa invaliditetom kako bi se što bolje uključile u „normalan“ život. Posle čujem od dr Predraga Križana, nekadašnjeg Zvezdinog vrhunskog sprintera, atletskog trenera i promotera SSIS - ne cvetaju uvek ruže. Baš kao i u svemu ostalom. SSIS i Paraolimpijski komitet su jedine asocijacije u Srbiji koje se bave vrhunskim sportom osoba sa invaliditetom, ali - saradnja među njima škripi.

Jovanka se ne bavi visokom politikom. Srećna je što se druži, putuje. I ređa medalje i pehare, naravno. Vrlo dobro zna šta je Križan hteo da kaže; ona se bori na svoj način: drži predavanja po školama o pristupu osobama sa invaliditetom. „Teško je vreme i oko nas i s nama“, konstatuje.

Bila je učenica osmog razreda osnovne škole kad se razbolela. Do tada - zdrava i prava, vesela devojčica, dobar đak.

„Virus je zahvatio kičmenu moždinu 1974. Zima. Doktori su mislili da je prehlada u pitanju, a ja sam gubila ravnotežu, povraćala sam, onemoćala. Mislili su da će to proći. Tek kasnije je urađena punkcija kičmene moždine u Beogradu. Hitno su me uputili u Klinički centar u Ljubljanu, ali bilo je kasno. Oštećenje nogu i vratnog dela kičme već je nastupilo.“

Kad se vratila u rodni kraj posle rehabilitacije u sarajevskoj Ilidži, svi su je gledali kao svetsko čudo. Osamdesetih godina osobe sa invaliditetom, posebno u kolicima, gotovo da se nisu viđale na ulici.

„To je bilo strašno! U školu su me nosili tata i stric. Svi gledaju, a ja plačem.“

Trebalo je truda, ali i suza proliti dok se nije osamostalila.

„Htela sam u ekonomiste, moj tata, koji je bio poljoprivrednik, složio se, ali me je stric posavetovao: ‘Joko’, rekao mi je, ‘gledaj od čega se živi!’ Na njegov nagovor upisala sam zanatsku školu za izradu suvenira i nisam se pokajala. Mojih ruku dela danas se mogu pronaći po celoj Srbiji, ima ih i napolju“, priča mi Jovanka i pokazuje svoje ručne radove, ešarpe, dekupaž, raznobojne cvetiće, obojene flaše...

Po kući sve poslove radi sama. Barijere su uklonjene, kolicima stigne tamo gde ne stiže ni obična domaćica. Cveće posebno pazi, a svež kolač uvek mora da sačeka bratovljevu decu. Bavljenje sportom se podrazumeva.

„Bacanje kugle, diska, koplja i vožnja kolicima su moja uža specijalnost. U kupatilu mi je napukla noga prošle godine, dugo sam imala gips, ali nisam htela da propustim ni takmičenje u streljaštvu.“

Odakle joj snaga za sve to, pitam se.

Dragoslav Nedeljković i Jovanka Nikolić; Autor: Dragan Kadić

„Porodica je stala iza mene, što nije uvek slučaj. Zahvaljujući članovima Udruženja osoba sa invaliditetom u Mačvanskom okrugu, danas je mnogo bolja situacija u Šapcu. Nekad se samo sedelo po kućama, a sad mi koji smo u kolicima možemo i u opštinu, sud, u socijalnom je napravljena liftna platforma. Hej, Branka, mogu i u pozorište da idem! A nekad sam plakala, okretala noću mokar jastuk od suza.“

Dragoslav Nedeljković, ako uopšte nešto tako može da se kaže, nije bio te sreće. Otkako je 1973. povređen u saobraćajnoj nesreći, gde god se osvrnuo bilo je povuci-potegni.

„Odbačen sam ti bio tuto kompleto! Nikome nije bio potreban čovek u kolicima, pa ni nekim članovima familije. Samo je majka do kraja ostala uz mene. A na koja god vrata da sam zakucao, bila su zatvorena.“

A i šta tih godina očekivati u selu Provo u opštini Vladimirci, koja ni danas ne stoji najbolje.

„U Domu zdravlja sam izboksovao da urade rampu i - to je sve. Nigde drugde ne mogu da uđem. Nekad me nosi sin, snaja pomogne... Nikad čovek ne može da se opusti. Moram, recimo, po dokumenta, strepim hoćemo li se polomatati.“

Ipak, 2008. je krenulo nabolje.

„Društvo se i danas negativno odnosi prema osobama sa invaliditetom. Od opštine pa nadalje, to ne bih poželeo nikome! Ali pozvali su me iz udruženja paraplegičara da krenem da se bavim sportskim aktivnostima. Tad se drastično menja sve. Eto, u poznim godinama počeo je moj novi život!“

I on, baš kao i Joka, ređa danas uspehe na atletskim stazama.

„Da nema ovih skupova u organizaciji SSIS, ne znam šta bih danas. Dok nam društvo ukida jedno po jedno pravo, od uvoza automobila nama koji smo u kolicima i nemamo dozvolu do drugih stvari, u Savezu se trude i da nas održe u formu i da nas pripreme za vrhunske rezultate i da nas razgale. Prijatelji koje sam s njima upoznao ostaće prijatelji do kraja života.“

U maju je u Zvorniku osvojio tri medalje, pre toga u Sloveniji, u Mostaru, Zenici...

„Po selima u Srbiji je kako gde, u mom Provu nikako. Obećanja ima koliko hoćeš, baš kao i arhitektonskih barijera. U Zenici ti je jad i čemer kao kod nas. Slabo se o osobama sa invaliditetom vodi računa. Slovenci su nešto drugo, daleko su odmakli.“

Goran Nikolić; Autor: Dragan Kadić

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Dragoslav Nedeljković i Jovanka Nikolić; Autor: Dragan KadićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Dragoslav Nedeljković i Jovanka Nikolić; Autor: Dragan KadićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Dragoslav Nedeljković i Jovanka Nikolić; Autor: Dragan KadićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Dragoslav Nedeljković i Jovanka Nikolić; Autor: Dragan KadićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS