Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Sportisti Saveza invalida Srbije: Sve može sem drvene peći!

Teško je vreme za njih, a i za nas: često se prema ovim ljudima sramno ponašamo. Uprkos svemu, osobe sa invaliditetom na sportskim terenima postižu vrhunske rezultate

Objavljeno: 31.07.2017. 16:41h
Foto: Dragoslav Nedeljković i Jovanka Nikolić; Autor: Dragan Kadić
UMETNICI I PREDAVAČI

Bacač kugle Goran Nikolić, koji je u kolicima od saobraćajne nesreće 1992, takođe nabraja mnoge stvari koje su mu uskraćene.

„Na rehabilitaciji u Igalu bio sam pet godina. Sad, šta je - tu je. Bez ovakvih okupljanja, takmičenja, druženja i putovanja ne znam šta bih. Pridružio sam se kolegama u posebnim sportovima pre desetak godina i mnogo mi znači. Znam da su neke osobe sa invaliditetom zatvorene u kućama, apelujem na njih da nam se jave. Jer znate šta: kako smo počeli da izlazimo, tako su i u društvu počeli drugačije da nas gledaju. Tačno je da ima još diskriminacije, ali više ne marim za osvrtanja za mnom. U ruralnim sredinama još je strašnije, u Beogradu manje. Sa SSIS radimo sve kako bismo izjednačili status u društvu.“

Goran, inače, pravi venecijanske maske, edukuje mlade da poštuju saobraćajne propise. A jedan od najmlađih učesnika atletskog mitinga na Banjici i brojnih drugih sportskih takmičenja, Anđelko Radojlović, piše pesme. Davor Daničić iz SSIS mi kaže da je izuzetno vredan.

„Sve se nekako da pregurati. Idem u školu ‘Sveti Sava’ na Umki i to mi je danas možda najteže. Ne, ne zbog učenja - dobar sam đak. Ali ja stanujem u opštini Vračar, valja mi da do škole stignem kako znam i umem. Putujem mnogo, a u centru Beograda, blizu mog stana, nalazi se škola za osobe sa invaliditetom ‘Petar Leković’. Pokušavao sam nekoliko puta da se prebacim, nije mi uspelo. Možda neko i reaguje ako vi napišete.“

Dr Predrag Križan, kad su takmičenja u pitanju, posebno navija za Anđelka.

„Izuzetan je momak, valja mu pomoći. Žao mi je što u SSIS ne dolazi više mladih ljudi. Često su i roditelji krivi, smatraju da su njihovi sinovi ili ćerke, ukoliko su osobe sa invaliditetom, nesposobni. Pogotovo za sport. Onda se oni povlače u sebe. A verujte, svi, ama baš svi su za nešto sposobni!“

Pričamo nadugačko i naširoko kako i društvo u ovom pogledu hramlje.

„Sve je danas postavljeno naopako kad je sport osoba sa invaliditetom u pitanju. Osamdesetih godina prošlog veka zvao me ministar za sport, neki Belobrković, da se posvetim ovim ljudima. Bio sam, zvanično, jedan jedini čovek koji se njima bavio na šljaci, u sali, na atletskim stazama. Posle sam uveo republičke i savezne trenere za sportove u kojima osobe sa invaliditetom mogu da fizički napreduju, takmiče se, prave vrhunske rezultate, pa i da stignu do Olimpijade.“

Od svake opštine, preko gradova, republika (tada je još postojala SFRJ), pa na saveznom nivou selektovani su drugari u kolicima i druge osobe sa invaliditetom za discipline koje im najbolje odgovaraju. Križanovi puleni osvojili su više od 120 medalja na međunarodnim takmičenjima.

„Danas je to nekako malo pomereno. Sve je postavljeno naopačke“, tvrdi neumorni doktor, naš čuveni atletičar, koji je jedan od glavnih promotera Sportskog saveza za osobe sa invaliditetom Srbije, Beograda, Šapca...

„Na Paraolimpijske igre odlaze neki koji uopšte nisu prošli nikakav sistem takmičenja u Srbiji. Niko ne zna za njih! Iznenadim se i kad vidim neke ljude, pratioce, trenere kako pakuju kofere, za Rio poslednji put, a nisam čuo da postoje. Onaj koji se nekad pripremao za najviša svetska takmičenja morao je da prođe kroz sito i rešeto, od lokalnog nivoa da po vrha zemlje. Spremali su ih ljudi stručnjaci, koji nikad za to nisu ni dinara uzeli. I SSIS je humanitarna organizacija.“

Znači li to da je i rad sa osobama sa invaliditetom postao posao, baš kao i sve drugo?

„Pa naravno. A o tokovima novca niko ne zna ništa! Ja sam dobio nagradu za životno delo i presrećan sam što sam bio deo ekipe koja je radila na častan način. Vi sada takve ljude jednostavno nemate. Imaš, kao, čoveka koji je zadužen za nekog sportistu, a ovaj ga vidi tek na takmičenju. Ako osoba sa invaliditetom da ili obezbedi novac, možda će ga videti i ranije. Čeka se keš, nacionalna penzija, a sistem bavljenja ljudima sa invaliditetom u oblasti sporta se zaboravlja. Takmičar mora da bude kod određenog čoveka (koji sebe naziva selektorom) na listi ukoliko hoće da bude u ekipi.“

Daničić podseća da je Križan, recimo, Željka Deretu, koji je osvojio medalju u bacanju čunja, trenirao u parku kad nije imao gde. Sada je nekakav pojedinac selektor za 15 različitih sportova.

„Gorku sudbinu ovi ljudi mogu da prevaziđu ako se bave sportom. Pa kako čovek onda da ne da sve od sebe da im pomogne i da se što više ljudi pojavi na takmičenjima! Nedavno je Paraolimpijski komitet organizovao takmičenje u Košutnjaku. Da li verujete da nisu obavestili SSIS? Sve nešto kriju, ne znam samo šta kriju, a Paraolimpijski komitet bi trebalo da bude kruna čitave sportske piramide u zemlji.“

Jovanka Nikolić; Izvor: Privatna arhiva

NE POSTOJI „NE MOGU“

U Paraolimpijskom komitetu su, kaže Križan, „ljudi iz potpuno nekog drugog sveta“.

„Fantastično je što se za osvojene medalje ljudi nagrađuju, ali nije fantastično kad se krije ko će da putuje na Olimpijadu, ko će da uzme pare. Svesni su svega toga naši posebni sportisti, osobe sa invaliditetom, ali većina ćuti jer se nada da će dobiti nacionalnu penziju.“

Da je novac čudo, govori i skorašnja storija: jedno udruženje osoba sa invaliditetom uredno je najavilo, zakazalo takmičenje u Sportskom centru „Olimp“ na beogradskoj Zvezdari. Dan pre odmeravanja megdana na zatvorenim terenima dobili su poruku da ne dolaze jer je neko platio da malo pika mali fudbal.

„Konačan cilj je novac, novac i samo novac. Ništa nije važno sem otimačine: danas se ljudi prosto otimaju ko će da bude trener, ko će da uzme lovu, ko će da putuje na Paraolimpijske igre. Kakva vrhunska takmičenja osoba sa invaliditetom! Drago mi je što u Novom Sadu nije tako. Sistemska rešenja postoje, ljudi poštuju red“, zaključuje Predrag Križan.

Andrija Vukašinović, čika Vule, pažljivo ga je slušao. On je od onih „staromodnih“, poodavno je formirao društvo za sport i rekreaciju osoba sa invaliditetom „Karađorđe“. Do devedesetih je još i kapljao koji dinar, od tada je slavina gotovo presušila.

„Snalazimo se kako znamo i umemo. Često vadimo novac iz svog džepa samo da omogućimo ljudima da se bave sportom i napreduju i fizički i psihički. Ja više nemam snage, ali našao sam zamenu prošle godine. Verujte, bolja je od originala“, smeje se čika Vule.

I naša Joka je pomno pratila dr Križana. Sve joj je jasno, ali o „tim stvarima“, kaže, baš ne voli da priča. Ni posle, u Sinoševiću, gde mi sva ponosna pokazuje fotografije sa članovima svoje familije („Vidi kako me je zagrlila ova moja nećaka, kako me voli!“), sa brojnih druženja sabraće u nevolji - rekreativcima i posebnim sportistima. Tako se, često, nazivaju osobe sa invaliditetom koje, bez obzira na okolnosti, ne odustaju od fizičke spreme, a najčešće ni od vrhunskih rezultata.

„Ma Jovanka ti je naša čudo! Kod nje ne postoji ono ne mogu. Tako ja sebi kažem kad mi dođe da kažem ne mogu: Ajde, bre, vidi Joku, šta ne može?! Sve može sem drvene peći“, smeje se Dragan Nedeljković.

Ostavljam ih, ipak, u dobrom raspoloženju. Ako ne tamo negde oko Šapca, ili u samom Šapcu, videćemo se na sledećim takmičenjima. SSIS priprema Državno prvenstvo Srbije za osobe sa invaliditetom u sportskom ribolovu, koje će se održati krajem jula, pa takmičenje u plivanju. Slede streličarstvo, šah, stoni tenis... Ne sumnjam da će se moji sagovornici podičiti novim medaljama. A ne sumnjam ni da ću videti dr Predraga Križana. Na Dvoranskom atletskom mitingu za osobe sa invaliditetom na Banjici svojim aparatom je škljocao više nego foto-reporter Njuzvika. Da svakom učesniku obezbedi dragu uspomenu. A tad bi mogli i detaljnije da pričamo šta učiniti da se pamet iz Novog Sada raširi po celoj Srbiji. Sevap je kad su ovi ljudi u pitanju.


(Tekst je objavljen u 80. broju magazina Newsweek (jul 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​


PIŠE Branka Mitrović

FOTO Dragan Kadić
   
  • Sledeća stranica
  • 1
  • 2
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Dragoslav Nedeljković i Jovanka Nikolić; Autor: Dragan KadićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Dragoslav Nedeljković i Jovanka Nikolić; Autor: Dragan KadićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Dragoslav Nedeljković i Jovanka Nikolić; Autor: Dragan KadićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Dragoslav Nedeljković i Jovanka Nikolić; Autor: Dragan KadićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Magazin
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS