Region

NEWSWEEK INTERVJU Muharem Bazdulj: Živimo diktaturu događaja

Jedan od najintrigantnijih intelektualaca iskreno priča o Šešelju, Kusturici, Ljiljani Smajlović i zašto je beogradsko novinarstvo i dalje najbolje

Objavljeno: 09.04.2016. 08:00h
Foto: Muharem Bazdulj, Foto: Nebojša Mandić
Sećam se našeg prvog susreta u Sarajevu pre više od tri godine. Tada sam živeo u glavnom gradu Bosne, a on je već bio stanovnik Beograda. Uvek sam voleo način na koji on nosi i pokazuje svoje poreklo. Možda mu je lako baš zbog toga što, kako sam kaže, više nema njegove zemlje, a to je bila bivša Jugoslavija.

Danas je slobodan da svuda bude, bez potrebe da tu nužno i pripada. Kao što se nije ni zadržao dugo u svom rodnom Travniku, već se 1996. preselio u Sarajevo, gde je studirao engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu, tako se dugo nije zadržao ni u Sarajevu, odakle se petnaestak godina kasnije preselio u Beograd.

Gotovo sve vreme je podjednako intenzivno pisao i objavljivao knjige i novinske članke kako u Bosni i Hercegovini tako i u Hrvatskoj, Srbiji i Makedoniji. Negde tokom 2012. odlučio je da se preseli u Beograd, mada je njegova ljubav s tim gradom trajala već godinama. Rekao mi je u ovom, ali i u nekim drugim razgovorima, kako mu Beograd prija zbog svoje veličine i čudnog osećaja prijatnosti koji mu nudi.

Danas je novinar nedeljnika Vreme, ali istovremeno piše kolumne za Politiku i Nedeljnik. Ostao je veran i sarajevskom Oslobođenju, u kojem je godinama radio. Krajem novembra 2014, kada je objavio tekst u Vremenu „Hronika najavljene praznine“, u kojem je pisao o Aleksandru Tijaniću i Srđi Popoviću, naišao je na osudu onoga što se često zove „druga Srbija“. Baš u tom periodu internet portal Peščanik prestaje da prenosi njegove kolumne iz Oslobođenja i tu je, gledajući bar hronološki, „druga Srbija“ Bazdulju, očito, zatvorila vrata.

Sve što je kasnije radio, prvenstveno u Politici, bilo je dodatno secirano i najčešće omalovažavano. U Sarajevu, takođe, nije bio omiljen svima i postojale su grube kritike na njegov račun, posebno na onaj deo posla koji se odnosio na njegove političke kolumne.

Odijum na sebe dodatno je navukao kada je u Oslobođenju napisao hvalospev o knjizi Emira Kusturice „Smrt je neprovjerena glasina“. Stiče se utisak da mu se Kusturica kasnije odužio time što ga je predložio za nagradu Udruženja novinara Srbije (UNS) „Bogdan Tirnanić“, koju je Bazdulj i dobio.

Kako mi je rekao, ne obazire se na te kritike, već nastavlja da piše, a napisao je za ovih trideset osam godina dosta toga: četiri knjige priča, tri romana te po jednu knjigu eseja, pesama i kolumni. Knjige su mu prevođene na engleski, nemački i poljski jezik, a pojedine priče i eseji na još desetak stranih jezika. Bazdulj ima nemali broj poklonika i jedan je od retkih koji je uspeo da svoj javni profil u beogradskim književnim i novinarskim krugovima izdigne na najvišu kotu. Toliko visoku da su ga svi mogli videti. „Službeni glasnik“, na koricama ispod naslova njegove knjige „Između krajnosti“, stavio je i komentar izdavača - „knjiga najhrabrijeg južnoslovenskog intelektualca“.
Muharem Bazdulj, Foto: Nebojša Mandić
Nekoliko sati pre nego što ćemo se naći, haški sudija je rekao: „Vojislav Šešelj je po izricanju ove presude slobodan čovek.“ Kako gledaš na tu presudu?


Gledam je kao nastavak jedne vrlo provizorne i voluntarističke politike presuda Haškog tribunala generalno. Nakon drugostepene presude Gotovini, Markaču i Čarmaku, napisao sam za Oslobođenje tekst pod nazivom „Snaga i moć ili druga smrt Haškog tribunala“, u kojem sam zapravo pokušao da dokažem tezu da je nakon podizanja optužnice protiv Miloševića usred NATO bombardovanja Jugoslavije samo naivan čovek mogao da tvrdi da Haškim tribunalom ne upravljaju politički interesi zapadnih sila. Presudu Šešelju ne mogu konkretno da posmatram izvan konteksta svih dosadašnjih presuda koje je Haški tribunal izrekao. Vrlo su mi zanimljivi ljudi koji su u Haškom tribunalu proglašeni potpuno nevinim, a to su Ante Gotovina, Ramuš Haradinaj, Frenki Simatović, Momčilo Perišić, Vojislav Šešelj, Naser Orić. Stiče se dojam da ljudi koji su možda bili direktnije povezani s nekim zapadnim centrima moći imaju tu mogućnost da im se progleda kroz prste, a ovi drugi nemaju. Očekivao sam, da budem iskren, da će on biti osuđen na 12 ili 11 godina, koliko je već proveo u pritvoru, da se ta stvar „prebije“ i nisam očekivao da će se on vraćati da služi kaznu. Ali očekivao sam da će napraviti sebi makar neku odstupnicu, jer sad ispada stvarno apsurdno da je on proveo u pritvoru više nego Biljana Plavšić što je ukupno bila u zatvoru, možda više nego Dražen Erdemović, koji je priznao učešće u streljanju 1.100 ljudi.

Tvoji komentari u vezi s Haškim tribunalom, hteo ti to ili ne, nekako su uvek bliži stavovima te neke desnice ili ljudima na vlasti nego onima koji se smatraju borcima za ljudska prava. Kako reaguješ na to što te često poistovećuju s protivnicima Haškog tribunala?

Ne mislim da je to nužno tačno. Recimo, taj moj tekst „Druga smrt Haškog tribunala“ iz Oslobođenja preneo je Peščanik, pretpostavljam zbog toga što je blisko onome što oni misle o toj temi. U krajnjoj liniji, mislim da su svi moji stavovi o Haškom tribunalu nijansirani. Kada je pokrenut, tribunal je dao neku nadu i ja i dalje mislim da je to važna institucija. Kada se za deset ili koliko godina bude podvlačila crta, značaj te institucije će biti strašno važan u prikupljanju dokaza, u prikupljanju građe koja će imati svoju vrstu istorijske i dugoročne upotrebne vrijednosti. S druge strane, zaista mislim da je politizovanost Haškog tribunala vidljiva i da to nije isključivo pravna institucija. To je očigledno. Živimo u digitalno doba i moji tekstovi, barem oni objavljeni u poslednjih petnaestak godina, svima su dostupni. Ne vidim da tu ima neke promjene u onome što sam ja mislio tad i sad. Čini mi se da manje-više u većini stvari o kojima sam pisao a koje se tiču raspada Jugoslavije postoji jedna vrsta dosljednosti. Ne naravno one, što bi rekao Lešek Kolakovski - užasavajuće dosljednosti - gdje ti je važnije da se držiš ko pijan plota jedne linije, ali, ako se okolnosti promjene i ako se promjene neka saznanja, mijenjaju se i interpretacije, ali sistem vrijednosti za mene je tu isti.

Ipak, kad si došao u Beograd, bio si blizak s delom intelektualne i književne javnosti koja je bila bliža onome što se, u najširem smislu, zove građanska Srbija. Počeo si da radiš u nedeljniku Vreme, jedan od izdavača ti je bio i Ivan Čolović. Sve ti je to dalo jedan oreol, koji se očito sada promenio. Zapravo, u kakvim si odnosima danas sa Ivanom Čolovićem?

Ivan Čolović i ja se, iskren da budem, nismo čuli neko vrijeme, ali mi smo se i ranije uglavnom čuli samo zbog operativnih stvari, kad su izlazile knjige ili kad smo pravili promocije. Mi nismo ljudi koji su izlazili zajedno na piće. Ali sutra da se sretnemo, ne mislim da bi se moj odnos s njim na nekom ličnom planu promijenio.
Muharem Bazdulj, Foto: Nebojša Mandić
Ipak, nešto se jeste promenilo. Tada si bio blizak Čoloviću i Vladimiru Arsenijeviću, a danas si bliži, ili te tako doživljavaju, Ljiljani Smajlović i Emiru Kusturici. Šta se dogodilo, da li razlog tome već pomenuti tekst u Vremenu „Hronika najavljene praznine“?

Znao sam da je taj tekst kontroverzan i da može izazvati jednu vrstu burne reakcije, ali iskren da budem, nisam očekivao da će ta reakcija biti tako intenzivna i pomalo, ako hoćeš i profesionalno gledano - nepravedna. Kada je Viktor Ivančić reagovao na taj tekst u Vremenu, razvila se neka vrsta polemike u kojoj je Vreme i prenijelo Viktorov tekst kao jednu vrstu relevantne reakcije na to što se desilo. Međutim, onda je Peščanik nastavio da objavljuje Viktorove tekstove, dok moji tekstovi, koji su bili povod, čak nisu bili ni linkovani unutar Viktorovih tekstova, a kamoli objavljeni na sajtu. U trenutku kad pišem taj tekst, u Beogradu živim već dve godine i participiram u javnom životu čak i prije toga. Viktor Ivančić, koliko je meni poznato, u Srbiji nije živio nikad, i sad u toj situaciji Viktorovi sudovi, koji su izrečeni sa strane, imaju smisla, a moji nemaju? Mislim da to zaista nema toliko veze s pozicijom kritičara, pozicijom autora, nego ima veze sa suprotstavljenim stavovima. Ali verovatno si u pravu, to jeste bio neki momenat, što bi ti rekao, odaljavanja jedne grupe ljudi od mene - ako se to može tako reći.

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Muharem Bazdulj, Foto: Nebojša MandićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Muharem Bazdulj, Foto: Nebojša MandićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Muharem Bazdulj, Foto: Nebojša MandićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Muharem Bazdulj, Foto: Nebojša MandićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Region
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS