Region

​ENTONI MONKTON ZA NEWSWEEK Evropska budućnost Balkana 20 godina posle Dejtona

Danas smo daleko od uspostavljanja trajnog mira kakav uživa zapadna Evropa. Sukob je moguć u narednih 20 godina ukoliko se ne primeni zapadnoevropski model pomirenja

Objavljeno: 21.07.2016. 10:29h
Foto: Profimedia, Dejtonski sporazum
Autor ovog teksta Entoni Monkton je bivši britanski diplomata i osnivač „ViennEast“, savetodavne grupe za procenu rizika sa sedištem u Londonu i Beču


„Ovaj srpsko-hrvatski problem ugrožava samo postojanje Jugoslavije. Onog dana kada se Hrvati i Slovenci otcepe, Jugoslavija će nestati s geografske karte.“ Tako je 1935. pisao Anri Pozi, državljanin Britanije i Francuske, u knjizi „Crna ruka iznad Evrope“. Pozi, koji je tvrdio da radi i za francusku i za britansku obaveštajnu službu, jasno je video 30-ih godina prošlog veka ono što se nakratko dogodilo za vreme Drugog svetskog rata i što je kulminiralo u savremenom raspadu Jugoslavije 1991; u sukobu koji je zbunio mnoge Evropljane koji su osamdesetih godina uživali u svojim paket-aranžmanima na jadranskoj obali.

Bivša Jugoslavija je za mnoge posmatrače neobjašnjiva u onom smislu reči da prkosi svakoj logici. Kada je izbio rat u Bosni, musliman oženjen Srpkinjom pristupio je Hrvatskom veću odbrane, oružanim snagama bosanskih Hrvata, a ne armiji Bošnjaka. Smatrao je da su oni bolje opremljeni da odbrane bihaćki džep od Srba. Posle rata, sedeo je i pio u kafani u Bihaću kada je na njega pucao i paralizovao ga sugrađanin musliman zato što se borio s Hrvatima, a ne sa muslimanima. Prošle godine, prema pisanju austrijskog lista Kurir, muslimanski telohranitelj generala Ratka Mladića zatražio je azil u Austriji. Postoje hiljade ovakvih ličnih priča u kojima etnička pripadnost ne podrazumeva osnovni identitet, što samo zbunjuje umesto da objašnjava.

Prošle godine mladi bosanski filmski stvaralac postavio je na Jutjub kratak film „Jugoslavija“. Film počinje tako što mlada lepa žena odevena u crvenu suknju i belu bluzu, s plavom trakom u kosi i crvenom petokrakom oko vrata, bere šest crvenih ruža i vezuje ih crveno-belo-plavom mašnom, ujedinjujući šest jugoslovenskih republika u prelep buket. Ona pozdravlja dvoje male dece, a zatim nastaje mrak i čuju se eksplozije bombi. Mlada žena, okrvavljena i zbunjena, kleči ispred streljačkog voda sačinjenog od šestorice vojnika sa povezom preko očiju. Na svakom povezu ispisane su reči: zabluda, novac, korupcija, nacionalizam, religija i moć. Oni pucaju u devojku, a zatim joj prilazi nacionalizam i ispaljuje poslednji hitac, koji ubija Jugoslaviju. Dvoje dece sve to posmatra, a zatim prilaze vojnicima i skidaju im poveze s očiju kako bi videli lepotu koju su ubili. Deca zatim uzimaju ruže i sade svaku zasebno.
Reuters, Ilustracija: Jugoslavija
Ovaj jugonostalgični video ostavlja snažan utisak i postavlja brojna pitanja. Koliko je savršena bila Jugoslavija u stvarnosti? Šta je bio uzrok razaranja zemlje? U jednom komentaru ispod video-snimka ističe se da međunarodna zajednica treba da bude jedan od članova streljačkog voda. Naslućuje se implikacija da bi te republike trebalo ponovo da se ujedine, čime se nameće pitanje: da li je „evroslavija“, kako je neki nazivaju, rešenje za budućnost?

Nedavni izbori u Srbiji pozdravljeni su kao glas za nastavljanje reformi ka Evropskoj uniji, ali ponašanje srpskih radikala pokazuje da postoji čvrsto jezgro otpora tom putu. Evropa i Zapad treba da podrže ono što će ih spasti gubitka života „makar ijednog pomeranskog vojnika“, kako se izrazio Bizmark u 19. veku, u budućnosti ovog eksplozivnog regiona. Da bi male različite susedne države živele u harmoniji, neophodna je jedna suprastruktura. Za zapadni Balkan to je trenutno Evropska unija. Na mnogo načina zapadni Balkan, s obzirom na izazove s kojima se suočava, predstavlja svet u malom: klimatske promene prouzrokuju razorne poplave; korupcija je sveprisutna; nacionalizam je u usponu; verska napetost i dalje postoji; mediji su pristrasni; migranti nadolaze; organizovani kriminal cveta; birači ne veruju političarima; nadmeću se sfere uticaja Saudijske Arabije, Turske, Irana, SAD, Rusije i, naravno, Evrope. Međutim, bilo bi pogrešno naslikati potpuno mračnu sliku. Države zapadnog Balkana ne razlikuju se od mnogih kontinentalnih suseda ili ostalih evropskih zemalja. „Zašto nam onda ne date u Evropu?“, upitao je jedan srpski zvaničnik prošle godine, „kada smo bolji od Bugarske ili Portugala?“ Narodi Balkana su izuzetno darežljivi i imaju mnogo smisla za humor (mada, kada se Jugoslavija raspala, govorilo se da su Hrvati dobili obalu, a Srbi humor); ljudi su prirodno inteligentni i žele da budu dobro obrazovani (mnogi to i jesu); imaju razvijenu poljoprivredu, prelepe planine, ravnice i more; poseduju i stvarna prirodna bogatstva koja treba negovati i eksploatisati. Mnogo toga lepog može da se kaže o zapadnom Balkanu. Šta je dovelo do sadašnje situacije političkog ćorsokaka 20 godina nakon što je Dejtonski sporazum doneo primirje, ako ne i trajan mir, Bosni i Hercegovini?
Creative Commons, Mapa Balkana

Uticaj fizičke geografije

Godine 1910. Hari de Vint, britanski putopisac i član Kraljevskog geografskog društva, napisao je knjigu „Kroz divlju Evropu“. Prvo poglavlje počinje ovako: „’Zašto divlja Evropa?’, upitao me je prijatelj koji je nedavno došao da me isprati na putovanje ka Bliskom istoku. ‘Zato’, odgovorio sam mu, ‘što taj izraz tačno opisuje zemlje divljine i bezakonja između Jadranskog i Crnog mora.’“ Danas su one svakako mnogo manje divlje i u njima ima mnogo manje bezakonja, ali zapadni Balkan ostaje nerešena evropska zagonetka, a za našeg života njegovi stanovnici su ispoljili pravo divljaštvo. Godine 1992. lord Oven, nekadašnji britanski sekretar spoljnih poslova, boravio je u Ženevi kao mirovni pregovarač u jugoslovenskoj krizi. Od jugoslovenskih akademika dobio je knjigu s mapama regiona kroz istoriju. Na kraju se nalazila prazna geografska karta sa uputstvom: „Nacrtajte svoju.“ Ako okrenete kartu Evrope, bez granica, naopačke, videćete da je Balkan ključni deo Evrope i deo levka koji vodi do prosperitetnijeg Zapada.
Creative Commons, Mapa Evrope
U eri savremenih putovanja i instant komunikacija, lako je potceniti uticaj geografije. Na zapadnom Balkanu fizičke granice dele klanove i plemena hiljadama godina. One su sprečavale vojske da proširuju imperije i doprinele su nastanku okorelih razbojnika i bogatih seljaka. Iznad svega, one su (do 2015) ograničavale masovne seobe naroda, ali oni koji su ipak migrirali nastanjivali su se u selima i dolinama u kojima su jedva obezbeđivali osnovnu egzistenciju i živeli bez ikakvog obrazovanja ili uz minimalno obrazovanje. Renesansa i industrijska revolucija uglavnom su ih zaobišle. Ali vojske nisu. Mi potcenjujemo dubok kulturološki i bihevioralni trag koji geografska lokacija ostavlja u genima naroda. Granice su veštačke tvorevine. Pa ipak, lokalno stanovništvo se trudi da zaobiđe tu vrstu diktata. Daleke prestonice imaju rivalske pretenzije na region. U prošlosti, to su bili Beč i Istanbul, a danas Brisel i Moskva. Geografija je onemogućavala mobilnost i stvarala mikrokulture i jezičke razlike. Na topografskoj mapi Balkana današnje granice se ne podudaraju uvek s geografski prirodnim međama. Granice na političkoj mapi određene su mnoštvom različitih faktora, od kojih topografija i jezik igraju svoju ulogu, ali je neophodno ljudsko delovanje da bi se stvarala istorija.
Adam Stefanović: Boj na Kosovu, Foto: Wikipedia

Istorija

Voren Kristofer, američki državni sekretar u vreme sklapanja Dejtonskog sporazuma, konstatovao je nekoliko godina kasnije:““Kada govorimo o sadašnjim događajima na Balkanu, priča retko može da počne onim što se dešava danas. Vraćanje u istoriju preduslov je da se dođe do tačke na kojoj nešto savremeno može da se opiše. Dejtonska mirovna konferencija nije izuzetak; prošlost predstavlja obavezan prolog.“ Dvadeset godina posle Dejtonskog sporazuma, i sama ta konferencija postala je sastavni deo istorije.

Nedavna osuda izrečena u Haškom tribunalu Radovanu Karadžiću, vođi bosanskih Srba, i oslobađajuća presuda srpskom radikalu Vojislavu Šešelju ponovo su probudile regionalna neprijateljstva i istorijska stanovišta. Ljudima sa strane često je teško da shvate psihu balkanskih političara. „Šta se, dakle, krije iza zapadne satanizacije Srba? Delimičan razlog je sposobnost jugoslovenskog predsednika Miloševića da raspiri srpski nacionalizam do borbenog žara, ali on to ne bi mogao da uradi, a da pritom nije bio svestan da postoji nešto u srpskoj psihi što nikada neće ustuknuti od borbe uz istovremeno naslađivanje ulogom žrtve.“ (Prentis, 2000). Jedan ministar britanskog Forin ofisa je, nakon što su mu objašnjene nijanse srpskog mučeništva, rekao: „Srbi ne bi trebalo da razmišljaju na takav način.“ Bio je u pravu, ali nije shvatio poentu. Na Balkanu istorija i mit su tesno ispreplitani. Britanija voli sledeće godine: 1066, 1314, 1815. i 1966. U Srbiji postoji samo jedna godina: 1389. - Kosovska bitka. To je datum na koji se pozivaju nacionalisti. To je izgubljen boj, urezan u srpsku dušu, koji ih zauvek prikazuje kao žrtve. Koja druga zemlja bi jedan katastrofalan poraz pretvorila u nacionalnu vrlinu? Srbe su za vreme cara Lazara pokorili Turci, a ipak ta bitka se slavi kao svetao trenutak u istoriji nacije. O tome govori srpski film „Boj na Kosovu“ iz 1989, prepun hrišćanske simbolike. On prikazuje cara Lazara kao Isusa, a Vuka Brankovića kao Judu. Na samom početku filma jedan putnik pita kaluđera: „Da li ovaj put vodi za Kosovo?“ Kaluđer odgovara: „Da, i onaj tamo, i onaj odakle si došao. Što se čudiš? Svi putevi vode tamo. Nema drugog puta danas u Srbiji do puta koji vodi za Kosovo i sa Kosova.“ Slobodan Milošević je 1989, 600 godina posle ove odsudne bitke, u čuvenom govoru (sa posledicama koje možda nije imao na umu) naglasio značaj srpskog jedinstva, priznajući konstitutivne narode i Srbije i Jugoslavije. Navodna posledica bilo je ponovno buđenje nacionalizma, a ne socijalističke idile. „On je obećao da će se posle ovoga stvari promeniti. Srbi više neće biti ničije sluge. Nije isključio mogućnost novih srpskih bitaka, ako to bude potrebno“. (Tomašević, 2008) Korišćenje istorije da bi se opravdalo savremeno političko delovanje podrazumeva izdvajanje onih delova istorije koji odgovaraju vašim ciljevima. Uoči izbora u Hrvatskoj 1996, Hrvati iz Knina, glavnog grada Krajine u Hrvatskoj, koju su nekada naseljavali Srbi, ali su proterani u operaciji „Oluja“ 1995, tvrdili su da Hrvati imaju hiljadugodišnje pravo na kraljevinu zbog kralja Tomislava iz Knina iz 10. veka. Naravno, na isti način možemo da tvrdimo da Italija ima pravo staro 2.000 godina da bude država naslednica Rimskog carstva. Srpski predsednik Milošević, hrvatski predsednik Tuđman, bosanski predsednik Izetbegović i ostali iskoristili su istoriju da bi promovisali svoje ciljeve i zajedno su uspeli da dovedu zemlju za koju su mnogi verovali da je 1989. bila najspremnija od svih bivših komunističkih država za evropsku budućnost do razornih balkanskih ratova devedesetih godina.

Mnogi Srbi su smatrali, i danas smatraju, da imaju hegemonističko pravo da upravljaju Kosovom pošto je upravo tamo Sveti Sava uspostavio autokefalnu Srpsku pravoslavnu crkvu u 13. veku. „Fizički dokazi dubokih srpskih korena postoje u mnogim manastirima, u Pećkoj patrijaršiji i Visokim Dečanima, između ostalih.“ (Judah, 1997)

Za Srpsku pravoslavnu crkvu priznavanje nezavisnosti Kosova naizgled je nemoguće. Kada su devedesetih godina članovi jugoslovenskog rukovodstva počeli da uništavaju „lepak“ bratstva i jedinstva koji je Tito nametnuo zemlji, oni su iskoristili i geografiju i istoriju da bi potkrepili svoje pretenzije.

Godine 1991, baš kao i danas, međunarodna pažnja bila je usredsređena na Bliski istok, pre svega zbog invazije Iraka na Kuvajt, ali i zbog političkih previranja u Moskvi. Prema tome, kada su prvi hici bili ispaljeni u Jugoslaviji, prevladalo je uverenje da je reč o nebitnim lokalnim čarkama. Zapadna logika je još uvek videla veliki potencijal u Jugoslaviji, dok su balkanske emocije raspirivale nacionalizam koji se ispoljio u 20. veku, posle više od 500 godina otomanske vladavine nad većim delom regiona.

Veoma je teško, posebno za lokalno stanovništvo, pronaći istinski objektivan prikaz balkanske istorije ili prikaz u kom činjenice ne bi mogle da se protumače na hiljadu načina. Međutim, podsećanje na skoriju istoriju neophodno je da bi se shvatilo koliko toga mora da se uradi da bi se u budućnosti sačuvao mir. Današnje aktuelno pitanje jeste pitanje evropskih vrednosti i „realpolitika“ etničkih manjina. Lako se zaboravlja da raspad Jugoslavije nije počeo u Sarajevu. Sloveniju je činilo 97 odsto Slovenaca, sa zasebnim jezikom. Nekoliko hitaca i opkoljenih kasarni i Milošević je dozvolio Slovencima da se otcepe za deset dana. Hrvatska je, s druge strane, bila samo 78 odsto hrvatska. Srpska manjina činila je većinu u četiri područja: Istočnoj i Zapadnoj Slavoniji i dva dela Krajine. Hrvatski predsednik Franjo Tuđman se hvalisao time da je istoričar i imao je teoriju da država može da izdrži sa pet odsto manjinskog stanovništva. Prema tome, trebalo je da protera Srbe, Bošnjake, Slovence i Rome preko hrvatske granice. Nasuprot tome, Srbi u Hrvatskoj želeli su ili da budu deo velike Srbije ili da dobiju veliku autonomiju. Dok su Ujedinjene nacije bile zauzete posledicama prvog Zalivskog rata i slanjem mirovnjaka u Hrvatsku, Bosna i Hercegovina je počela da se urušava. Moramo se podsetiti kompleksnog etničkog sastava Bosne, gde ni geografija ni linije na geografskoj karti ne formiraju jasne granice. Postoji pitanje koje može da postavi bilo koja grupa naroda i koje je postavio i Čarls Kroford, bivši britanski ambasador u Bosni, a kasnije i Srbiji: „Zašto bismo mi bili vaša manjina kada vi možete da budete naša manjina?“ Upravo to pitanje manjina nalazi se u srcu svakog potencijalnog sukoba u budućnosti. Da li Srbin sa Kosova, Hrvat iz Bosne, Albanac iz Makedonije, Mađar iz Srbije, Rom iz Makedonije ili Grk iz Albanije imaju osećaj pripadnosti, predstavništva koje im uliva poverenje da ne postoji diskriminacija ili da će porodične tradicije biti poštovane? Da li im je do toga stalo? Šta određuje njihov identitet ili životne prioritete? Za koga glasaju? Da li je njihov glas bitan? Ako nije, šta im je činiti? Ako se pobune i počnu da pucaju ili zaprete da će da se otcepe, kako većina reaguje? Previše često, pošto ne mogu da pobede u moralnoj raspravi, odgovor je upotreba sile.
Wikipedia, Slobodan Milošević na Gazimestanu

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Profimedia, Dejtonski sporazumSrbija

BIVŠI ŠAMPION JUGOSLAVIJE: Albanci i Srbi da nauče decu međusobnom poštovanju

Profimedia, Dejtonski sporazumRegion

FEDERIKA MOGERINI: Zapadni Balkan je jedan od glavnih prioriteta EU

Profimedia, Dejtonski sporazumRegion

SPECIJALNI TUŽILAC: Dokazi BIA u slučaju navodnog državnog udara u Crnoj Gori su neoborivi

Profimedia, Dejtonski sporazumEVROPA

EMANUEL MAKRON: Evropa nije supermarket, ona slabi zbog odbacivanja principa

Inicijalizacija u toku...
Ostale vesti iz rubrike Region
Profimedia, Dejtonski sporazumRegion

PLENKOVIĆ: Hrvatska kao žrtva velikosrpske agresije želi da pomogne Ukrajini u reintegraciji okupiranih teritorija

Profimedia, Dejtonski sporazumRegion

ČLANSTVO U EU NE ZNAČI NIŠTA: Zapadni Balkan kasni minimum 25 godina za Evropom

Profimedia, Dejtonski sporazumRegion

KOMPROMIS ZARAD ČLANSTVA U NATO: Makedonija razmatra promenu naziva zemlje

Profimedia, Dejtonski sporazumRegion

GUGL PRIPOJIO DELOVE SRBIJE HRVATSKOJ: Satelitske mape "a la Austrougarska" (FOTO)

PRATITE NAS

Pratite našu Facebook stranicu.