Srbija

Jednojajčani Nemci: Priča o snovima koji ne prestaju, čak ni kad nam se čini da su otišli oni sa kojima smo ih sanjali

Stajao sam tog dana zajedno sa više od 100 ljudi na Bežanijskom groblju, van realnosti i bez suze u oku, nisam znao zašto nema suza, nije mi bilo jasno. Shvatio sam, zato što ona nikada nije otišla, priča Pavle

Objavljeno: 16.09.2015. 18:35h
Foto: Dragana Udovičić, Pavle Malešević
Pismo koje je stiglo u našu redakciju, a koje se po svojoj neobičnosti i snazi poruke izdvojilo, poslužilo je kao inspiracija i povod za tekst o Deci koja (ne) umiru. Autor pisma Pavle Malešević ispričao nam je neverovatnu priču o Tari koja nikoga od vas nije ostavila ravnodušnim i zato vam ga prenosimo u celosti:

TARA PETRIČEVIĆ SE LEČI NA HEMATOLOGIJI U TIRŠOVOJ. IMA 16 GODINA, POTREBNI SU DAVAOCI ZA TROMBOCITE AB KRVNE GRUPE BEZ OBZIRA NA RH FAKTOR. SVI ZAINTERESOVANI KOJI ŽELE DA POMOGNU MOGU SE PRIJAVITI U INSTITUT ZA TRANSFUZIJU KRVI - SVETOG SAVE BR 39, SVAKOG RADNOG DANA OD 08:00 - 10:30 NA ODELJENJE CITAFEREZE, PRVI SPRAT. SVIMA HVALA!

Upravo preko ove akcije sam saznao za Taru. Bilo je to u januaru 2011. godine kada joj je otkrivena akutna mijeloidna leukemija. Podelio sam vest na svom Fejsbuk profilu, zatim sam primetio da Taru već imam u listi prijatelja kao i da poznajemo dosta istih ljudi. Gledao sam kroz njen profil, gledao slike, citate, pesme koje je kačila i u nekom trenutku svega toga sam dobio jako čudan osećaj u stomaku, bili smo nekako slični na prvi utisak. Imao sam neopisivi osećaj da se ova priča neće završiti samo na mom postu koji sam podelio o njoj.

Tako je i bilo. Poslao sam joj poruku da joj želim puno sreće u lečenju, brz oporavak i da ako joj ikada bilo šta bude zatrebalo ili zanimalo, da može slobodno da me kontaktira jer sam prošao kroz istu stvar kroz koju ona trenutno prolazi. Ubrzo zatim, odgovorila mi je na poruku, zahvalila se i upitala na šta sam tačno mislio kada sam rekao da sam prošao kroz istu stvar?
Od tog trenutka naše druženje i upoznavanje je počelo. Objasnio sam joj da su mi doktori sa 12 godina otkrili hroničnu granulocitnu leukemiju, u avgustu 2006. godine na raspustu između petog i šestog razreda. U novembru 2007. godine sam otišao za Trst, Italiju na transplataciju koštane srži, donator mi je bio Nemac. Sve je prošlo kako treba i sada živim potpuno normalno, idem u školu, izlazim, putujem i sve ostalo što čini svakodnevicu.
Bila je oduševljena i nije mogla da poveruje da sam stvarno prošao kroz sve to što nju čeka i da sada živim potpuno normalan život koji ne ukazuje ni na kakve posledice o bolesti. U periodu našeg dopisivanja bila je u strogoj izolaciji ali svakodnevno smo se čuli i dopisivali. U novembru 2011. godine Tara je otišla za Flensburg, Nemačku na transplataciju koštane srži, njen donator je takodje bio Nemac.

Često smo se šalili da smo mi sada Nemci i da nismo za Srbiju i naše standarde, već da nas čeka svetla budućnost i tamo neki daleki Holivud. Dogovorili smo se da, kada se vrati iz Nemačke i kada se zdravstveno stabilizuje, zajedno odemo za Ameriku i jurimo naše snove koji su bili gotovo identični.

S vremenom njeno zdravstveno stanje se sve više poboljšavalo, transplatacija je prošla odlično. Vratila se iz Nemačke početkom avgusta 2012. godine nakon transplatacije, tada smo se prvi put i uživo videli. Ubrzo smo imali par lokalnih mesta na Novom Beogradu na kojim smo bili redovni, često se sastajali, pričali o budućnosti i planovima.

Pretpostavljam da retko kad čujete da neko stavlja majonez na picu? Tara i ja smo bili jedni od tih ljudi koji na picu stavljaju isključivo majonez. Iz dana u dan saznavali smo da imamo mnogo toga zajedničkog. Od sitnih stvari do onih većih. Rođen sam 14.10.1994. godine. Tara je rođena tačno jedan dan i jedan mesec posle mene 15.11.1994. godine.

More podudarnosti i sličnosti, kada bi nas čovek gledao sa strane mogao bi čak reći da pomalo i ličimo. Ubrzo se desilo neočekivano, te godine u novembru 2012. njeno zdravstveno stanje se naglo pogoršalo, otputovala je nazad za Nemačku. Po dolasku otkrili su joj leukemijski hlorom, masa stvorena u mozgu od malignih leukemijskih ćelija.

Svoj osamnaesti rođendan provela je kilometrima daleko od kuće, u bolnici. Napravio sam majicu sa printom “Tara, srećan rodjendan – Love”, obukao istu, slikao se i poslao joj slike.

Te iste večeri par najbližih prijatelja i ja smo se našli, pozvali je preko skajpa, poželeli joj srećan rođendan, duvali svećice sa torte i pokazali joj njen portret koji je naslikala naša prijateljica. Želeli smo da joj bar malo približimo rođendansku atmosferu i euforiju.

Već tada, bila je u kritičnom stanju. Na dan njenog rođendana otišao sam u Crkvu Sv. Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj Kosi da zapalim sveću i pomolim se za njeno zdravlje.

Ateista sam, ne verujem u Boga, ali sam to morao da uradim jer sam verovao da ako zaista postoji neka viša sila, da će možda čuti moju molitvu i dati snagu Tari da prebrodi teške trenutke.

Preminula je mesec dana kasnije, 27. decembra 2012. godine.
Sećam se trenutka kada me je Biljana, Tarina mama pozvala da mi saopšti vest, istrčao sam iz stana, seo u kola i od drhtavog glasa nisam mogao da pitam kako i zbog čega, more suza nekontrolisano mi je lilo niz obraze.

Pitala me je da li bih učinio tu čast i nosio kovčeg na sahrani, pristao sam.
Sahrana je bila 31.12.2012. bila je bela, od cveća pa sve do ljudi koji su bili prisutni, jer je Tara tako zamišljala i planirala svoje punoletstvno.

Stajao sam taj dan zajedno sa više od 100 ljudi na Bežanijskom groblju, van realnosti i bez suze u oku, nisam znao zašto nema suza, nije mi bilo jasno? Shvatio sam, zato što ona nikada nije otišla, ona će uvek biti tu, prisutna, uz mene, davajući mi vetar u leđa, ka našim maštanjima i snovima. Sada za sve to moram da se borim duplo, zbog sebe i zbog nje, jer su to ipak bili naši ciljevi i snovi.

Tarin rođendan svake godine proslavljamo u nekom lepom restoranu, krug najbližih prijatelja, njena mama Biljana i ja. Cele večeri bi pričali o njoj i prisećali se svih lepih trenutaka. Bila je jedinstvena i neponovljiva, svakog dana borila se sa osmehom na licu, nije dopuštala da joj bolest kvari raspoloženje i život. Živela je punim plućima. Obožavala je modu, imala je svoj modni blog za koji se slikala u neverovatnim odevnim kombinacijama koje je sama smišljala i koje su bile vanvremenske i nestvarne.

Sa samo 17-18 godina bila je daleko ispred svog vremena i učestvovala u modnim takmičenjima. Ljudi su joj se divili zbog energije kojom je zračila, pozitivom i voljom za život. More citata, blogova, tetovaža, portreta posvećeni su upravo njoj nakon njene smrti.

Ostavila je neverovatno jak utisak na sve koji su je ikada upoznali. Dan danas, svakog dana saznam nešto novo, saznam da smo imali još po nešto što nas vezuje i spaja.

Te 2007. godine. kada sam odlazio za Italiju na svoju transplataciju, odlazio sam 15. novembra, na Tarin rodjendan. U tom trenutku ni ne znajući jedno za drugo. Dve godine posle njene smrti dobio sam ulogu u pozorišnoj predstavi “Nacionalna Klasa”, nakon čega sam saznao da joj je to bio omiljeni film i da je sahranjena sa CD-om filma. Sudbina ili samo niz slučajnosti? Zauvek će biti deo mene i svih koji su je poznavali.

 Jedna jedina,
 Tara Petričević – 15.11.1994. – 27.12.2012.
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS