Srbija

Latinka Perović za Newsweek: Srpski disidenti su radili za UDBU

Iako je protestovao protiv smene Aleksandra Rankovića, Dobrica Ćosić je verovao da bi za Srbe bilo najbolje ako bi upravo on u svoje ruke preuzeo državno kormilo, kaže u prvom delu intervjua za Njuzvik istoričarka Latinka Perović

Objavljeno: 04.02.2016. 13:38h
Foto: Dado Đilas, Latinka Perović
Kad je sredinom prošle godine, u izdanju beogradskog „Dan Grafa“ i RT Vojvodina, iz štampe izašla knjiga „Dominantna i neželjena elita - Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX-XXI vek)“, ni autorka, istoričarka Latinka Perović, a ni izdavač nisu slutili da će to delo izazvati toliko interesovanje javnosti ne samo u Srbiji već i regionu.

Knjiga u kojoj je predstavljeno trinaest ličnosti - Dobrica Ćosić, Marko Nikezić, Koča Popović, Milovan Ðilas, Ivan Ðurić, Novak Pribićević, Slobodan Inić, Ivan Stambolić, Olga Popović Obradović, Sima Ćirković, Zoran Ðinđić, Bogdan Bogdanović i Radomir Konstantinović - ovih bi dana trebalo da doživi i svoje drugo izdanje.

Jedna od dvoje recenzenata knjige, profesorka Dubravka Stojanović (drugi je dr Milan Subotić), napisala je da je „Dominantna i neželjena elita“ dubinski pokazatelj da istorija uvek u ponudi ima različita rešenja i da pravac kretanja nije stihija ili prirodna pojava, već posledica odluka i snage uticaja. Delo Latinke Perović, tvrdi profesorka Stojanović, pokazuje da je u srpskoj istoriji uvek bilo alternative.
„Nažalost, u Srbiji je alternativa, po pravilu, slaba i neželjena. Zašto? Pre svega zato što je masa zaostala, što je njen pritisak veliki i što je uvek išla na krajnja sredstva - kako prema svojim, tako i prema građanima drugih zemalja“, objašnjava Latinka Perović.

Govoreći na jednoj od promocija vaše knjige, profesor Ljubodrag Dimić zapazio je da u „Dominantnoj i neželjenoj eliti“ pominjete čak hiljadu i dva imena i zaključio da je reč o delu koje je otvorilo raspravu ne samo o trinaest ličnosti o kojima ste pisali i koje ste i lično poznavali nego pre svega o srpskom društvu. Doduše, bilo je i onih koji su vašu knjigu žestoko kritikovali.

- Na osnovu onoga što je do mene stiglo, primetila sam da autori koji su se obrušili na „Dominantnu i neželjenu elitu“ u svojim osvrtima mnogo više pažnje posvećuju meni, mom odnosu prema Jugoslaviji, prema srpskom nacionalizmu i ratovima devedesetih, nego što se suštinski bave delom koje sam napisala. Nije tajna da sam kao sekretar CK SK Srbije (1968-1972) verovala da Jugoslavija ima budućnost - da li kao konfederacija ili kao asimetrična federacija, nije važno; za mene je kao federalistu bilo bitnije da jugoslovenska zajednica sačuva okvir, da se evropeizira, što je ovim autorima dalo za pravo da me, pišući navodno o knjizi, u naučnom smislu pokušaju diskreditovati.
I to, pre svega, tezama o meni kao o bivšoj komunistkinji, kao eksponentu američkog kolonijalizma i kao ličnosti koja piše s nekakvih antisrpskih pozicija. Što je, naravno, koješta. Zanimljivo je da su napisi o kojima govorim potvrda upravo one linije podela koju je moguće pratiti u knjizi „Dominantna i neželjena elita“. Na kraju, prelistavajući ih, shvatila sam i da su u tim kritikama srećno ujedinjeni praksisovci i nacionalisti. Što je u suštini - isto.
Dado Đilas, Latinka Perović

Kako je isto?

- Uloga praksisovaca kao alternative zapravo je lažna. Uostalom, gde je njihov marksizam danas? Šta im je ljudski, šta moralni, a šta teorijski identitet? Svi su protiv Evrope, protiv liberalizma, protiv globalizma. Za šta se zalažu ako ne za to da se vrate na razdoblje pre komunizma?!

Nije malo ni onih koji misle da ste napisali veoma značajnu knjigu.

- Verujem da sam „Dominatnom i neželjenom elitom“, pored ostalog, pokazala da nisam revanšist. „Vaša je knjiga neverovatno mirna!“, rekao mi je nedavno moj kolega, ruski istoričar i nacionalist, s kojim često razgovaram. Hrvatski književni teoretičar, istoričar, esejist i krležolog koga veoma cenim Stanko Lasić napisao mi je pismo u kojem je kazao da bez ove knjige nije moguće razumeti istoriju Jugoslavije.
Istoriju sam, inače, uvek shvatala kao nauku u kojoj je, da biste dobili celinu, neophodno složiti sve delove, ali i svim stranama obezbediti pravo na iskaz. Istoričar ne sme da bude sudija. Slika mora biti napravljena na osnovu izvora, a konačni sud trebalo bi prepustiti čitaocu.

Da li vam je činjenica da ste poznavali ljude o kojima ste pisali olakšala rad na knjizi?

- Ona mi je i olakšavala i otežavala posao. Prirodno je, naime, da se čovek koji piše o ljudima koje je poznavao u jednom momentu zapita opisuje li svakodnevicu. Ipak, trudila sam se da uspostavim distancu. Koju je, kažem, moguće uspostaviti samo ako imate celinu. Pored toga, pišući knjigu, nastojala sam da svaku od ličnosti sagledam u kontekstu - političkom, ekonomskom, socijalnom, kulturnom - koji se vremenom menjao. Ono što je ostajalo jesu vrednosti kojima su ti ljudi manje ili više bili privrženi.

Prvi deo knjige „Dominantna elita“ posvećen je jednom čoveku - Dobrici Ćosiću. Ćosić vam je poslužio kao svojevrsni model?

- U pravu ste. Dobrica Ćosić jeste model određenog načina mišljenja i delovanja, oko koga je uvek bilo koncentrisano mnoštvo krugova: „Mladi borac“, „Praksis“, Simina 9A, partijske strukture, crkva, vojni i obaveštajni centri. Ljudi koji su tim krugovima pripadali mogli su da se spore oko toga ko je od njih levica, a ko desnica; ono što je neupitno jeste činjenica da među njima u bitnim pitanjima nije bilo suštinske razlike, kao i da je Dobrica Ćosić središte u kome se presecaju. Ćosića su jednako slušali i Tito, i Aleksandar Ranković, i Milovan Ðilas, i patrijarh.
Dado Đilas, Latinka Perović
Odakle Dobrici Ćosiću tolika moć? „Po energiji i koncentrisanosti na cilj, Dobrica Ćosić je u novovekovnoj istoriji Srbije uporediv samo s Nikolom Pašićem; po sigurnosti s kojom je u svom dugom veku radio - ni sa kim“, tvrdite u knjizi

- Moć Dobrice Ćosića proizlazila je, pre svega, iz trajnosti ideologije srpskog nacionalizma. Slobodan Jovanović je govorio da u 19. veku Srbija nema druge tradicije osim nacionalizma. U vreme kad je nastajala kao država, Srbija nije imala ozbiljnu socijalnu, kulturnu ili neku drugu tradiciju; imala je - nacionalizam. Nikola Pašić bio je zatočenik upravo te ideje. Kao političar, Pašić je bio oslonjen na revolucionarnu, potom i na carsku Rusiju i slovenofilske krugove. Trougao u kome se kretao bio je - Bog, narod i Rusija. Dobrica Ćosić zadržao je taj trougao, s tim što je Boga zamenio partijom.
Rusija je uvek uvažavala tu Ćosićevu privrženost. Dobricu Ćosića je možda najbolje poznavao Petar Stambolić, koji ga je uvek smirivao, sve se plašeći da Ćosić ne eksplodira, da ne postane detonator srpskog nacionalizma. Dragoslav Draža Marković u jednom momentu je izgovorio isto što i Dobrica Ćosić: „Nema srpske ruke koja bi potpisala nezavisnost Kosova.“
Oko čega se onda oni svađaju? Isključivo oko vlasti. Nedavno je raščišćavan lični arhiv istaknutog srpskog političara iz perioda socijalističke Jugoslavije, nakon čega su mi njegovi naslednici, pretpostavljajući da bi mi to moglo biti interesantno, ponudili deo tih dokumenata.

Kog srpskog političara?

- Mislim da njegovo ime ovde i nije toliko važno. U svakom slučaju, reč je o bezbednosnim beleškama koje, iako sam u to vreme bila član najužeg partijskog rukovodstva, nikada pre nisam videla.

Šta hoćete da kažete?

- Hoću da kažem da sam, iako sekretar CK SK Srbije, očito bila bezbednosno opservirana. Među dokumentima koja sam dobila našla sam belešku o svom susretu s Markom Ristićem u njegovoj kući, tokom koga me je Ristić upozoravao na tadašnju krizu u Jugoslaviji. Kao Jugosloven, Ristić je te 1968. bio očajan, govorio je kako u Hrvatskoj „raste ustašluk“, a u Srbiji nacionalizam.
Drugi dokument sadrži transkript razgovora koji smo Mirko Čanadanović i ja vodili u Matici srpskoj u Novom Sadu 1970, dok je treći beleška o poseti Bore Pavlovića i mene Dobrici Ćosiću 1967, godinu dana nakon političkog pada Aleksandra Rankovića.

„Ma, šta Ranković?!“, kaže nam u jednom momentu Ćosić. „Ranković je kao kralj Milan: prošao je nekoliko puta kroz Srbiju i...“ Nije, dakle, kako se to obično misli, Aleksandar Ranković taj koji bi trebalo da nasledi Tita; Dobrica Ćosić je stvarni pretendent na jugoslovenski presto! Iako je protestovao protiv Rankovićeve smene, iako je tim povodom Titu napisao pismo, u suštini, Ćosić je verovao da bi za Srbe bilo najbolje ako bi upravo on u svoje ruke preuzeo državno kormilo.

Shvatili ste šta vam je te 1967. Dobrica Ćosić zapravo rekao?

- Ne mogu baš da kažem da sam njegovu poruku u to vreme pročitala na taj način, ali sam svakako razumela da Ćosić više ne veruje u to da su u Jugoslaviji moguće promene: bio je ubeđen da je došlo vreme za definitivan zaokret.
Dado Đilas, Latinka Perović
Da li je smena Aleksandra Rankovića za Dobricu Ćosića značila kraj i takve Jugoslavije i ljubavi s Titom? Govoreći o Ćosićevom odnosu s Titom, koji je išao od slepog obožavanja, čak i divljenja Titovoj muškoj lepoti, do strasne mržnje, u knjizi se pitate da li je Dobrica Ćosić protivrečan ili je dogmata. Šta je?

- Ćosić je nesumnjivo čovek dogme i sve mene kroz koje su prolazili kultovi kojima je tokom života robovao, a zatim ih se odricao, u stvari su način da se ta dogma sačuva. Ćosić je za Tita, ali samo pod uslovom da Tito Jugoslaviju čvrsto drži na okupu. Ako je to neophodno, čak i pomoću diktature. Kad je pod pritiskom odnosa snaga unutar zemlje Tito u jednom momentu počeo da se koleba, da pristaje na unutrašnju decentralizaciju zemlje - govorim o periodu 1968-1974, o vremenu ustavnih reformi - Ćosić je postao Titov ljuti neprijatelj. Međutim, dogma ni tada ne dolazi u pitanje.

Šta je sa Ćosićevim odnosom prema Jugoslaviji? Da li je Dobrica Ćosić, koji četnike nije podnosio, razumeo da se Jugoslavija kakvu je želeo - mislim na veliku Srbiju - mogla dobiti isključivo četničkom ideologijom i zločinima? Baš onako, uostalom, kako je pokušana da bude dobijena devedesetih.

- Četništvo je Dobrica Ćosić smatrao mentalitetom, što mislim da je imao pravo. Ti neprestani sukobi oko međa, oko imanja, oko žena... U nekoliko knjiga Ćosić je opisao četničke zločine i ti opisi, zanimljivo, bez obzira na nespornu literarnu vrednost, nikada nisu dobili veći publicitet. U pokušaju ostvarivanja projekta svih Srba u jednoj državi - i tu ste vi u pravu - Ćosić je zaista nužno morao doći na četničke pozicije. I to je ta dogma u kojoj neprijatelj nije onaj ko je protiv moje doktrine, naprotiv: prihvati li ideju pomoću koje se postiže željeni cilj, on istog trenutka postaje - prijatelj. Ta je logika prevladala u Srbiji.

Kakav su Srbi imali odnos prema Titu?

- Bilo bi realno reći da su Tito i srpski nacionalisti bili kompatibilni. Zašto? U novijoj srpskoj istoriji možete pratiti dve paradigme: liberalnu, koja je u svojim počecima veoma opterećena nacionalnim romantizmom, ali koja u društvo uvodi liberalne pojmove kakvi su sloboda individue, svojina, politička prava, pravo udruživanja; istovremeno, imate i narodnjačku struju, koju predstavlja Svetozar Marković, nešto kasnije radikali Nikole Pašića, a onda i srpski komunisti.

Sve je to isto! Unutar ove druge, narodnjačke paradigme, javljala se neželjena elita, među kojom su se izdvajali pojedinci koji nisu uspevali. E, sada, u čemu su srpski nacionalisti unutar Saveza komunista Srbije i Tito bili kompatibilni?

Prvo, Tito je obnovio Jugoslaviju, a onda napravio i moćnu vojsku, koju su tokom rata cenili čak i Nemci. U knjizi „Tito i drugovi“ Jože Pirjevec citira izvore: ako uhvatimo Tita, govorili su nacistički prvaci, tretiraćemo ga kao maršala. Tito je u međuvremenu stvorio i masovnu partiju pašićevskog tipa, što je Srbima takođe odgovaralo. Da ne govorimo o Titovom oslanjanju na Rusiju, koje je njegovu vezu s nacionalističkim krugovima u Srbiji dodatno učvršćivalo. Sedamdesetih, u vreme smene najpre hrvatskog rukovodstva, a onda i nas liberala, Tito je imao Ruse kao oslonac.

U Moskvu je često odlazio i bez znanja partije. U knjizi Slavoljuba Ðukića „Slom srpskih liberala“ Marko Nikezić je rekao kako je verovao da je Tito imao tajni sporazum s Rusima: „Jugoslavija će ostati stabilna država dok je Tito živ; posle njega - potop.“ Nedavno sam pročitala novu knjigu ruskog istoričara Olega Hlebnjuka „Staljin, život jednog vođe“, koja pokazuje da su, i pored sličnosti, između Tita i Staljina postojale i brojne razlike. Opisujući Tita, Hlebnjuk potvrđuje da je 1948. bila težak udarac za Staljina. I to je ono što se kod nas ne razume.
Dado Đilas, Latinka Perović
Šta se ne razume?

- Tito je, nema sumnje, bio diktatorski karakter, ali vlast, za razliku od ostalih zemalja Istočnog bloka, nije dobio iz Staljinovih ruku. Sam se borio protiv nacizma, što je bio opasan presedan i za Staljina i za ceo komunistički pokret. Iako je suvereno zagospodario istočnom Evropom, Staljin suštinski nikada nije prestao da se plaši „jugoslovenskog sindroma“. S druge strane, Staljinova smrt 1953. dokazala je da je u SSSR ipak postojala oligarhija koja je bila spremna da započne s promenama. Od čega su, dakle, krenuli Staljinovi naslednici? Pa, od sebe. E, u Jugoslaviji je bilo obrnuto.

Kako obrnuto?

- Tito je uklanjao one koji su se mogli odlučiti na promene.
 

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Dado Đilas, Latinka PerovićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Dado Đilas, Latinka PerovićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Dado Đilas, Latinka PerovićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Dado Đilas, Latinka PerovićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS