Srbija

Latinka Perović za Newsweek: Srpski disidenti su radili za UDBU

Iako je protestovao protiv smene Aleksandra Rankovića, Dobrica Ćosić je verovao da bi za Srbe bilo najbolje ako bi upravo on u svoje ruke preuzeo državno kormilo, kaže u prvom delu intervjua za Njuzvik istoričarka Latinka Perović

Objavljeno: 04.02.2016. 13:38h
Foto: Dado Đilas, Latinka Perović

Milovana Ðilasa, recimo.

- Ðilasa svakako, ali i Staneta Kavčiča, hrvatsko rukovodstvo - Miku Tripala, Savku Dabčević Kučar - nas liberale, Veljka Mićunovića... Zbrisao nas je! Baš kao i Staljin, na mesto sekretara Izvršnog biroa Predsedništva SKJ doveo je Staneta Dolanca, čoveka bez biografije. Dolanc je bio najvažniji akter, tumač i organizator pisanja pisma Izvršnog komiteta Predsedništva CK SKJ, koje je predstavljalo oštar zaokret u smislu restaljinizacije partije. I u tom procesu veliki uticaj imala je Rusija.
„Mani Hrvate, mani srpske liberale“, rekli su Rusi početkom sedamdesetih Titu, o čemu, uostalom, svedoče i memoari Savke Dabčević Kučar.

Nakon Brionskog plenuma i smene Aleksandra Rankovića s funkcije potpredsednika Jugoslavije, na to mesto došao je Koča Popović, koji, po rečima Dobrice Ćosića, nije bio nikakva delatna ličnost. „Koča je paradni, spektakularni inteligent, kome narcizam i ironija iscrpljuju mudrost“, tvrdio je Ćosić.

- Ćosić je na taj način pokušavao da diskredituje legendarnog komandanta Prve proleterske divizije, vojskovođu, intelektualca, jugoslovenskog diplomatu, nadrealistu. Milorad Ekmečić tvrdi da posle Brionskog plenuma 1966. u jugoslovenskom rukovodstvu više nije bilo nijednog Srbina, što naprosto nije tačno. Sekretar Izvršnog komiteta SK SKJ, čovek broj dva u partiji, bio je Mialko Todorović, Srbin. Otkud onda falsifikati? Oni su pokušaj da se pokaže kako je smena Aleksandra Rankovića zapravo bila komunistička, antisrpska zavera. Nije!

Zabranjeni, nikad objavljeni razgovor s Dobricom Ćosićem

Da, ali ostaje da Koča Popović u krugovima oko Dobrice Ćosića nikada nije imao status kakav je imao Ranković. Milomiru Mariću je Koča Popović ispričao kako je 1962, tokom posete Leonida Brežnjeva Jugoslaviji, Slobodan Penezić Krcun u Gornjem Milanovcu sovjetskom gostu pokazao na Koču Popovića: „Taj ništa ne bi uradio za Srbiju“, rekao je Penezić. „Da, ništa glupo“, odgovorio je Koča Popović.

- „Osim Koče, niko nije mogao napisati pismo Miroslavu Krleži“, govorio je Petar Stambolić. „Međutim, Koča nije bio vođa.“
Što je tačno. Jer, iako veliki partizanski komandant i vojskovođa, Koča Popović je bio skeptik. I intelektualac. Znao je šta su utopije, a šta iluzije. U dramatičnom trenutku Hitlerovog dolaska na vlast doneo je odluku da se pridruži onima koji su se borili protiv nacizma, što ga nije omelo da sve vreme posmatra sebe i da razmišlja o tome u šta se u međuvremenu pretvaralo ono za šta se borio. Eto, zato Koča nije mogao biti vrsta vođe o kome je govorio Petar Stambolić.

Ipak, interesantna je lakoća i sigurnost s kojom Dobrica Ćosić izriče sudove o svojim savremenicima. O Ivi Andriću, recimo, Ćosić kaže da ne poznaje Srbiju. „Andrić je čovek Bosne i biblioteke“, tvrdi.

- Ne zaboravite da je Dobrica Ćosić čovek snažne mržnje: teško da ćete naći ličnost o kojoj on lepo govori. U tom smislu, Andrić je još i dobro prošao. U nekoj od svojih knjiga Ćosić se, recimo, seća momenta kad ga je Ivo Andrić posetio u njegovoj vikendici u Grockoj. „Nijednom rečju nije pohvalio ukus domaćice“, žali se Ćosić. Andrić je, znate, gospodin kome ne pada na pamet da se divi bilo čijim tapiserijama.

Dobricu Ćosića je, kažete u knjizi, u Siminu 9A uveo Borislav Mihailović Mihiz, u to vreme referent u Komisiji za utvrđivanje ratnih zločina. Zašto ste istakli ovu Mihailovićevu funkciju?

- Zato što su svi siminovci prošli kroz partiju. U Siminoj 9A sede akademici, prevodioci, profesori univerziteta, ljudi na istaknutim položajima u kulturi i nauci.

Koji o sebi govore kao o „žarištu otpora“ Titu. Kako to?

- Taj su mit sami stvorili. Koristili su Titov režim, radili unutar njega i uvek bili antihrvatski raspoloženi. Verovali su da srpski računi s Hrvatima još nisu namireni. Pored toga, domogavši se kao učesnici rata i članovi partije visokih funkcija, uticali su na razvoj srpske nauke i kulture, projektujući, pritom, vlastite uloge posle Titove smrti. A kad je reč o „žarištu otpora“... Kakvog otpora, molim vas? Ko je to od njih bio progonjen? Ko je završio u zatvoru? Čija dela nisu objavljena?
Posle Simine 9A jezgro siminovaca prešlo je na Čuburu, u kuću oca Živorada Stojkovića. U to vreme podozrevalo se da je Dobrica Ćosić u tu grupu pozvan kao član Udbe, za čim nije bilo potrebe, budući da je među siminovcima nekoliko ljudi već radilo za službu.
Fonet, Latinka Perović
Kojih ljudi?

- U svojoj „Knjizi o Ćosiću“ advokat Dragoljub Todorović pominje njihova imena.

I to se znalo?

- Pa, znalo se, recimo, šta je pre nego je došao u Beograd bio Vojislav Ðurić. Kao što se znalo i za Mihiza. Ili za Živorada Stojkovića. Nemojte se čuditi: boljševička partija bila je ideološki okvir, dok je sistem strukturno držala služba bezbednosti. Ona je kičma na koju se oslanja vođa ili diktator. Ona je srž, suština diktature.

Nije prvi put da Živorada Stojkovića pominjete u tom kontekstu...

- O njemu sam najpre pisala u „Zatvaranju kruga“, knjizi koju strani istoričari veoma često citiraju i koja je objavljena 1991. u Sarajevu. O čemu je zapravo reč? Negde posle Hrvatskog proleća, kod Tita je na razgovor bio pozvan uzak krug ljudi - bila sam među njima - koji su kritikovani zbog toga što navodno nisu vodili ispravan kurs prema revoluciji. Optuženi smo da smo oportunisti, malograđani, liberali... Tito je, sećam se, ispred sebe uvek imao oranž pravougaoni blok, na kome je pisalo „Lipa“. U njemu bi beležio ono što je važno. U jednom momentu je izvadio blok i pročitao imena ljudi s kojima smo se često sastajali: Dobrica Ćosić, Žika Stojković... Reagovala sam na pomen Stojkovićevog imena.

Zašto?

- Dan ili dva pre nego što smo otišli kod Tita na razgovor, iz savezne Udbe dobili smo izveštaj u kome se kaže da služba bezbednosti Milovana Ðilasa opservira upravo preko Živorada Stojkovića. Stojković je odlazio kod Ðilasa, razgovarao s njim, a onda te razgovore prenosio Udbi. Shvativši šta se događa, Ðilas je na kraju prekinuo vezu sa Stojkovićem. O tome je, uostalom, kasnije pisao i sam Ðilas.

U knjizi „Vlast i pobuna“?

- Tako je... „Druže predsedniče“, rekla sam Titu čim nam je pročitao spisak, „pominjete Žiku Stojkovića iako smo juče dobili izveštaj da on radi za neke službe. Kako onda od nas tražite da ga gonimo?“ Taj naš razgovor ostao je zapisan. U svojoj knjizi o Udbi to je kasnije prvi put pomenuo Zdravko Vuković. Kad je Andrej Mitrović, s kojim sam bila u dobrim odnosima, pisao recenziju za „Zatvaranje kruga“, skrenuo mi je pažnju na tu rečenicu.
„Znaš šta, Andrej, ja sam to rekla Titu i nemoj od mene tražiti da to sada izbacujem“, rekla sam mu. Žika i ja kasnije smo se sretali u Tašmajdanskom parku i uvek bismo pozdravili jedno drugo. Nikada me nije zaustavio, nikada me nije pitao zašto sam to napisala.

Nije ni javno reagovao?

- Nikada! Reagovali su drugi. Dražu Markovića kasnije sam pitala zna li da je Stojković bio saradnik Udbe. „Pa, ne znam“, odgovorio mi je. Kako ne zna?! Zna. Iako siminovac i navodni disident, Žika Stojković je, upravo uz saglasnost države, dvanaest godina radio na francuskim univerzitetima. Da li se takav status mogao dobiti bez ikakve provere?! Pa, nije. Kao navodni disident, da li je Stojković ikada snosio bilo kakve posledice? Nije. Zašto? Zato što ljudi poput njega nikada nisu bili u stvarnom sukobu s Titovom vlašću. Najzad, i vlastima je odgovaralo da imaju kritičare koji to u stvarnosti nikada nisu bili.

U veze disidenata sa strukturama vlasti danas malo ko veruje. Uzmite Hrvatsku! Zar nekadašnji visoki funkcioner jugoslovenske Udbe, kasnije predsednik hrvatske vlade i jedan od najbližih saradnika predsednika Franje Tuđmana Josip Manolić nije nedavno svedočio o tome da je veliki antikomunista Tomislav Karamarko bio saradnik Udbe? Jeste. I? Nikome ništa!

- Zašto je nikome ništa? Zato što su i srpsko i hrvatsko društvo na istim pozicijama: čuvaj srpstvo, čuvaj hrvatstvo; drži stegnute zube prema Srbima, odnosno prema Hrvatima; ne dopuštaj slobodnu komunikaciju! Nedavno mi je Hrvoje Klasić pričao kako je, radeći film o Jasenovcu, za koji je novac dala hrvatska država, na ubedljivo najlošiju saradnju naišao upravo u Srbiji, tokom razgovora sa srpskim istoričarima.

S kim?

- S Bojanom Dimitrijevićem, recimo. „Neverovatno!“, žalio mi se Klasić. „Bojan Dimitrijević brani ustaše, on je na njihovim pozicijama!“

Kako?!

- Tako što samo na taj način ostajete trajno začaureni u svojim istinama, koje podrazumevaju stalnu spremnost na sukob. To su ta društva. I Srbi i Hrvati veruju da o sebi mogu da pričaju šta hoće iako se zna da ni jedni ni drugi još nisu izašli iz patrijamorijalnog obrasca. Zato i računaju na silu koja je na strani tih krajnosti, zato su tako rezistentni na promene. Posebno na one koje od svakog pojedinca zahtevaju i napor i odgovornost. 

(KRAJ PRVOG DELA)

Piše: Tamara Nikčević

51
  • Sledeća stranica
  • 1
  • 2
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Dado Đilas, Latinka PerovićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Dado Đilas, Latinka PerovićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Dado Đilas, Latinka PerovićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Dado Đilas, Latinka PerovićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS