Srbija

NEWSWEEK OTKRIVA Šta sve možeš za deset dolara kad si tražen? Sve!

Dejvi Rotbart, američki novinar i reditelj, opisao je nedavno mehanizam biznisa lažne gomile, „gomile na zahtev“. Kroz niz tragikomičnih scena „talenata i obožavalaca“, otkrio je ne Potemkinova sela, već Potemkinove ljude. A Srbija je otišla i korak dalje

Objavljeno: 15.04.2016. 08:00h
Foto: Ilustracija: Pristalica Srpske napredne stranke (SNS), Foto: AP
Glavna zabava u Srbiji nisu više prepričavanja „Parova“ i ostalih tekovina moralnog preporoda vladavine naprednjaka, već kladionica ko je od srpskih „selebritija“ na njihovoj izbornoj listi dobio koliko para da statira. Od Svetozara Goncića do Miroslava Lazanskog, opklade se kreću od 30.000 do milion evrića. Niko sa liste, naravno, neće ni da pisne o tome, nekome je to posao, neko ima jače ambicije. Što bi rekao Lazanski na Javnom servisu, toliko znanje i intervjui sa generalima i admiralima valjda moraju da se „valorizuju“. Naprednjaci su, moguće zahvaljujući obilju stranih savetnika, otišli korak dalje od konkurencije. Umesto već oprobane metode sa plaćenim simpatizerima, odlučili su se da idu va bank i ono što bi razdelili na više usta ponude manjem, ali probranom broju. Rezultat ćemo gledati kao jednačinu sa više (ne)poznatih, ali nikad nije naodmet videti šta sve mogu „masa i moć“, kako je pisao Elijas Kaneti.

Dejvi Rotbart, američki novinar i reditelj, autor knjige eseja „Moje srce je idiot“ i dobitnik nagrade Emi za dokumentarni film „Medora“ o košarkaškom klubu koji se bori da preživi, kao i njihov ekonomski uništen istoimeni grad u Indijani, opisao je nedavno u listu Kalifornija sandej mehanizam biznisa lažne gomile, „gomile na zahtev“. Kroz niz tragikomičnih scena „talenata i obožavalaca“ Rotbart je otkrio ne Potemkinova sela, već Potemkinove ljude.

LAŽNI PAPARACI I SELFI MOMAK

Kada se Dejvi svojevremeno javio na oglas za posao u hotelu „Meriot“ na aerodromu Los Anđeles, nije imao pojma kakva je tezga u pitanju. Znao je samo da ga čeka 15 dolara na sat, sve drugo je bilo misterija. U predvorju hotela video je još ljudi sličnih njemu, da bi im Adam Svart, glavni menadžer kompanije „Gomila na zahtev“ (Crowd on Demand), objasnio šta treba da rade. Pošto u „Meriot“ stižu učitelji i učiteljice života, lajfkouči iz cele Amerike, Dejvi i ekipa potrudiće se da njihov ulazak izgleda kao da na vrata svečane sale u podrumu hotela dolaze megazvezde. Čim krenu do stola za registraciju da pokupe bedževe i poklon-pakete, na njih će se sručiti divlja horda „fanova“, očajnički tražeći malo ljubavi i pažnje.

Lojd Džonson, momak sa Saut Centrala, stajaće na vratima. Njegov zadatak je da se „usere“ kad god neki lajfkouč uđe.

Lojdovi prijatelji Mišel i Sesilija dobili su uloge lovaca na autograme. Šest-sedam foto-reportera, unajmljeni da glume paparace, bili su zapravo frilenseri od kojih neki nisu ni znali da treba da prave lažne fotografije.

Deon Mejson, krupan momak u crnom odelu i s naočarima za sunce, zadužen je da odigra bodigarda učiteljima života, da ih sprovodi od vrata do stola za registraciju i „brani“ goste od „fanova“. Deon je firmina zvezda u usponu, ne samo kao bodigard već i kao „fašionista“ na umetničkim otvaranjima.

Dejvijev posao? Adam je razmišljao. „Znaš šta, ti ćeš biti selfi momak. Šta god treba da uradiš da dobiješ selfi, uradi. Gazi!“

Uskoro je nastao haos. Lajfkouči su ulazili, jedan po jedan, a Lojd je vrištao i skičao na ulazak svakog ponaosob. Sevali su blicevi „paparaca“, Deon „nije dozvoljavao“ da se gostima iko približi, osim što je uigrano i sofisticirano ponekad „pustio“ Dejvija da se probije preko konopaca i napravi selfi sa nekim od „selebritija“. Preskakao je i ljude i konopce vičući: „Toliko sam srećan što ste ovde! Samo jednu sliku, molim vas!“

Dva i po sata trajala je ova predstava, a Dejvi Rotbart ne samo što je zaradio već je nešto i naučio: „Najveće iznenađenje čitave lude scene jeste da je, iako su znali da je sve lažno, radost na licu učitelja života bila prava! Mnogi su ukapirali da je sve šarada, ali pozirali su, grlili nas i davali autograme. I ja sam se zapanjio koliko je jutro bilo zabavno! Ponosan sam što sam selfi momak! Najsterilniji prostor koji se može zamisliti, svečana sala u podrumu jednog od lanaca hotela, pretvorila se u nadrealnu zemlju snova gde je svako željen, slavan i gde slavni ljudi, dirljivo, uzvraćaju zagrljaje fanovima.“

Osim poslova lažne popularnosti, firma „Crowd on Demand“ šalje svoju „gomilu“ da poveća broj prisutnih koji podržavaju političare, na raznim nivoima, ali i „protivnike“. Dovoljno je da pošalju petoro ljudi koji će vikati „buuu“ jer su shvatili da mediji posvećuju istu pažnju i pristalicama i oponentima, bez obzira na broj. U Njujorku, prilikom dolaska čuvenog ali kontroverznog stranog zvaničnika koji je trebalo da održi značajan govor, na Menhetnu su njihovi ljudi mahali zastavicama i držali panoe s njegovim imenom da bi se opustio. Skupljaju publiku za danski umetnički komad, šalju „ljutu“ rulju pred prodavnice automobila, advokatske firme, restorane...
Ilustracija: Predizborna kampanja u Srbiji, Foto: AP
LJUTE TARIFE ZA „TAJNO ORUŽJE“

Za dve godine firma je uspela da se preseli na bulevar Vilšir na Beverli Hilsu, ima stalno zaposleno osoblje i godišnje zarađuje više od milion dolara. Sve više imaju klijenata iz unutrašnjosti jer i „mali ljudi“ žele da budu pet minuta slavni. „Glumci“ se najčešće i regrutuju iz redova manje uspešnih glumaca sa kastinga, koji se potpuno užive u uloge novinara i „akcionih heroja“. Najveći trik je kako privući klijentelu a da javnost ostane u mraku. Niko ne želi da zna da je publika na nekoj filmskoj premijeri iznajmljena. Trenutno su „tajno oružje“, a ono u šta se Adam Svart uzda je da ljudi ne mogu ni da zamisle kakvi sve događaji mogu da se režiraju. Zamislivi su im samo političari koji plaćaju simpatizere, ostalo je na ivici nadrealnog, kao u filmovima Čarlija Kaufmana, „Biti Džon Malkovič“, recimo. Daje ovom biznisu pet godina. Dok se ne pročuje.

U Dalasu ih je iznajmila pripadnica jedne kraljevske porodice jer joj se učinilo da se njeno obezbeđenje ulenjilo. „Crowd on Demand“ organizovali su seriju „incidenata“ gde su „radoznali“ probijali obezbeđenje da dođu do njenog gospodstva. Kada su shvatili koliko je „važna“, telohranitelji su joj posvetili dužnu zaštitu.

Studentu na jednom američkom koledžu, koji je bio pred izbacivanjem, obezbedili su na javnom svedočenju desetak „drugova i drugarica“. Čitali su o njemu srceparajuće hvalospeve koje je student sam napisao. Nije izbačen, a kompanija je ovakvim angažmanima ušla u mutnije vode jer je lažno svedočenje, makar i u kampusu koledža, krivično delo. Prihvataju poslove koji se ne slažu s njihovim uverenjima, kažu, ali imaju svoje granice. „Kju kluks, sorry, nemamo ljude za vas!“

Cena? Prava sitnica.

U Americi lažni paparaci na rođendanskim slavljima koštaju oko 600 dolara. Masa koja igra, peva i deli flajere kao PR osoblje zahteva 3.000 zelembaća, 10.000 dolara je cena sedmodnevnih demonstracija, a produžene protestne kampanje kreću se od 25.000 do 50.000 dolara. Prolongirani protesti su u porastu jer je ponavljanje, kao kod reklama, ključ uspeha. Kada „meta“ shvati da demonstracije ne jenjavaju, uvek se uplaši.

Ni Srbija ne zaostaje.

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Ilustracija: Pristalica Srpske napredne stranke (SNS), Foto: APSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Ilustracija: Pristalica Srpske napredne stranke (SNS), Foto: APSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Ilustracija: Pristalica Srpske napredne stranke (SNS), Foto: APSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Ilustracija: Pristalica Srpske napredne stranke (SNS), Foto: APSvet

ROK OD 60 DANA ZA DOGOVOR: Katar podneo žalbu Svetskoj trgovinskoj organizaciji

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS