Srbija

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Istorija protesta u Srbiji: Kotrljanje glava, od kaldrme do asfalta

Pre 127 godina izbili su na prestoničkim ulicama prvi nemiri i od tada pa sve do danas održao se običaj da građani na beogradskim trgovima iskazuju nezadovoljstvo. Nekada na podsticaj vlasti, a nekad i protiv nje

Objavljeno: 21.07.2016. 17:26h
Foto: Profimedia, Peti oktobar
Prošlonedeljni ulični protest desetine hiljada ljudi zbog dešavanja u Savamali za vlast je možda bio iznenađenje, ali u istoriji Beograda ne predstavlja ništa izuzetno. Pre 127 godina izbili su na prestoničkim ulicama prvi nemiri i od tada pa sve do danas održao se običaj da građani na beogradskim trgovima iskazuju svoje nezadovoljstvo. Nekada na podsticaj vlasti, a nekad i protiv nje. I u jednom i u drugom slučaju padale su glave...

Ako se ne računaju ratovi, ustanci i bune, prvi masovni nemiri u Beogradu dogodili su se 14. maja 1889. Tog dana u beogradskoj Velikoj pivari, u današnjoj Gepratovoj ulici, naprednjaci Milutina Garašanina održali su veliki zbor.

Dve godine ranije pali su s vlasti i od tada trpeli osvetu liberala i radikala za progone iz doba kad je Garašanin bio predsednik vlade. Osveta liberala i radikala za četiri godine stradanja u opoziciji bila je surova. Ubijeno je 140 naprednjaka, pedeset njihovih kuća je srušeno, a sedamdeset imanja spaljeno. Po selima su mnogi bivši kmetovi završili u jarku, premlaćeni kočevima, a pričalo se i da je jedan naprednjak bio nabijen na ražanj...

Da bi ovo zaustavio, Garašanin je za narečeni 14. maj zakazao zbor da pokaže da su „naprednjaci živi“. U zlo doba! Prvo su ih za ručkom prosjaci i skitnice - naočigled policije! - zasuli kamenjem, a onda ih je ministar policije Kosta Taušanović, radikal, nagovorio da se preko Finansijskog parka i današnjom Ulicom Kneza Miloša evakuišu ka Terazijama... Niko im nije rekao da je vlast duž ovog puta izvela „narod“: kamenice su na povorku predvođenu Garašaninom padale „kao da ih neko posipa žitom“.

Na Terazijama je došlo do tuče u kojoj su potezani bodeži i pištolji, ali mrtvih nije bilo.

Protest je okončan uveče, a u službenom saopštenju radikalske vlasti stajalo je da su neredi bili spontani pokret mase, koju su „izazvali naprednjaci svojom nepopularnošću“.

Samo dve godine kasnije pašće i prva demonstrantska glava.

Stefan Jokić, Ilustracija

PUCANJE U NAROD


Na prestolu je maloletni kralj Aleksandar Obrenović, a vladu vodi Nikola Pašić. Želeći da onemoguće uticaj Beča na srpsku politiku, Pašić i ruski dvor daju veliku sumu novca prezaduženom kraljevom ocu Milanu da napusti Srbiju. Milan, međutim, traži da se iz Srbije odstrani i kraljica Natalija, od koje se razveo, da ne bi „uticala na maloletnog kralja“, pa vlada 6. maja donosi odluku o njenom proterivanju.

Rano popodne žandarmi su je silom izveli iz stana kod današnje „Beograđanke“, ugurali u zatvorene kočije, koje su pod pratnjom konjanika krenule ka savskom pristaništu. Narod je, zasipajući ih povađenom kaldrmom, nagrnuo za njima, a žandarmi su neuspešno pokušavali da se odbrane mašući kao toljagama teškim i širokim noževima koje su nosili kao oružje. Kod Saborne crkve svetina im je otela kraljicu, ispregla konje i na rukama je vratila u stan.

Tada je vlast na ulice izvela vojnike. Narod opijen pređašnjim uspehom, na raskrsnici kod „Londona“, i na njih je počeo da baca kamenje, ali su ovi zapucali. Od plotuna su poginula dva šegrta i jedan stariji građanin. Masa se razbežala, a vojska je zaposela ceo kraj oko kraljičine kuće. Oko četiri sata ujutru, ne želeći da se i dalje proliva krv zbog nje, Natalija je vozom otputovala u Zemun.

Naređenje vojsci da puca u narod - prvo takve vrste u istoriji moderne Srbije - izdao je, potpuno neovlašćeno, lično Pašić, ali zbog toga nikada nije odgovarao.


SKUP KAKAV SE NE PAMTI

Petog oktobra 1908. u 11 sati car Franjo Josif izdao je proglas o prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Austrougarskoj, a već u pola pet po podne Politika je štampala vanredno izdanje sa tekstom Jovana Dučića na naslovnoj strani „Beograđani, otadžbina je u opasnosti“.

U šest se Branislav Nušić, praćen barjaktarom i zloslutnim bubnjanjem dobošara, uputio prema Kneževom spomeniku. Usput im se pridružilo na stotine građana. Kad su stigli, Pozorišni trg već je bio pun. Pisac se popeo na postolje Spomenika knezu Mihailu i odozgo, ispod razvijene zastave, zagrmeo:

„Braćo, neprijatelj je pred vratima! Nad našim glavama visi razbojnički mač! Austrija se sprema da otme Bosnu i Hercegovinu, a mi, Srbi, nećemo i ne možemo to da dopustimo!“

Za sutra zakazuje novi zbor i takav skup kao što je bio miting 6. oktobra Beograd u svojoj istoriji sve do 27. marta 1941. neće videti. Ovog puta Nušić nije jedini govornik. Pridružuju mu se narodni poslanici, profesori, studenti, a narod skandira: „U boj! Na Drinu! Rat Austriji! Smrt otimačima!“

Pored Spomenika knezu Mihailu odmah je razapet šator gde su se upisivali dobrovoljci. Prvi su se upisali Dučić, osnivač Politike Vladislav Ribnikar i Nušić. Do zalaska sunca prijavilo se više od dve hiljade dobrovoljaca za rat.

Kralj Petar tada je poslao u Petrograd prestolonaslednika Ðorđa i Nikolu Pašića da mole ruskog cara za pomoć. Car ih je primio čim su stigli. Rekao im je kako mu srce krvari zbog srpske nesreće, ali da „mora tako biti s Bosnom“...

Stefan Jokić, Ilustracija

NAPAD NA SVEŠTENSTVO

Kraljevina Jugoslavija i Vatikan potpisali su 1935. u Rimu Konkordat, sporazum kojim bi bio uređen položaj Katoličke crkve u Jugoslaviji. Uoči njegove ratifikacije u Skupštini u Beogradu, SPC je povela oštru i glasnu kampanju protiv ovog ugovora. Najglasniji je bio sam patrijarh Varnava, koji je u poslanici za 1937. godinu pozvao narod: „... da ustanemo i zbijemo se u redove, kao vojska Božja protiv vojske satanske“. Vlasti su zabranile štampanje ove poslanice poglavara SPC.

Odmah posle toga on se teško razboleo, zbog čega se proneo glas da je otrovan.

Za 19. jul 1937. godine, kad je bilo najavljeno glasanje o Konkordatu u Skupštini, bilo je zakazano i moletestvije za ozdravljenje Varnave, a potom i litija u Beogradu od Saborne crkve do Hrama Svetog Save.

Strahujući od nereda, policija je zabranila litiju, ali je na poziv sveštenika narod izašao na ulice. Intervencija policije, čiji je ministar bio Slovenac Anton Korošec, odlikovala se brutalnošću. Neki hroničari tvrde da su žandarmi bili Hrvati i Slovenci i da su tukli sveštenstvo i narod „psujući mu srpsku majku“.

Učesnici ove „krvave litije“ uzvratili su krstovima i ripidama, a episkopa šabačkog Simeona žandarmi su onesvestili kundacima. Dok je vožen u bolnicu, sveštenici su iz kola vikali: „Narode, razbojnici i ubice ubiše ti vladiku!“

Protest je nastavljen i naredna dva dana, a iz Beograda se proširio i u Kragujevac, Šabac, Užice i Mladenovac. Konkordat je ipak izglasan 23. jula, ali sledeće noći umro je u svojoj 57. godini patrijarh Varnava, pa je Milan Stojadinović, bojeći se daljeg zaoštravanja odnosa sa SPC, odustao od njegovog sprovođenja.


KOMUNISTI U AKCIJI

Godine uoči Drugog svetskog rata obeležili su protesti koje je organizovala Komunistička partija. Tako je jedno okupljanje studenata protiv rata, fašizma, policijske samovolje, nestašice hleba, za slobodu, demokratiju bilo zakazano za 14. decembar u 19 sati na Slaviji.

Veće grupe studenata, kojima su se pridružili radnici, nešto pre 19 sati rasporedile su se po ulicama koje su se ulivale u Slaviju, dok je sam trg bio sablasno prazan. A tačno u sedam uveče na praznu Slaviju izašlo je rukovodstvo demonstracija - komunisti Miloš Matijević, Radoje Dakić, Rifat Burdžević, Aleksandar Ranković i Vukica Mitrović. U trenutku kad je Radoje Dakić uzviknuo: „Dole krvavi rat, dole skupoća, dole teror!“, hrupili su demonstranti.

Istovremeno su se na još nekoliko mesta u gradu pojavile manje grupe demonstranata kojima su se priključivali građani, pa su snage žandarmerije bile razvučene.

Tek kad im je dovedeno pojačanje, odredi žandarmerije i policije suprotstavili su se demonstrantima. Do najžešćih sukoba došlo je kod Pravnog i Tehničkog fakulteta, gde je žandarmerija upotrebila oružje. Ubijena su tri studenta i dva radnika, a ranjeno oko pedeset demonstranata. Među ovima je bio i jedan od organizatora Rifat Burdžević. Metak mu je u pucnjavi ispred Pravnog prošao kroz slabinu. Samo sat ranije, na pijaci Ðeram, na Burdževića je, dok je držao govor demonstrantima, pucao zloglasni agent policije Ðorđe Kosmajac, ali ga je promašio.

Stefan Jokić, Ilustracija

BRITANCI

O demonstracijma 27. marta 1941. naveliko je pisano, i da je Čerčil rekao da je „Srbija našla svoju dušu“, i da su plaćene Čerčilovim, odnosno engleskim parama... A dvanaest godina kasnije i engleska ambasada će se naći na meti ljutih Beograđana, u prvim demonstracijama u socijalističkoj Jugoslaviji.

Razlog je bio - Trst. Ovaj grad su 1. maja 1945. u silovitom nadiranju na zapad oslobodili jugoslovenski partizani pod komandom Petra Drapšina. Tito je nameravao da ga uključi u sastav nove države, ali već 12. juna pod pritiskom Čerčila i Trumana morao je da povuče glavninu snaga. Sporna teritorija stavljena je pod protektorat UN i podeljena na savezničku Zonu A i jugoslovensku Zonu B, a 9. oktobra 1953. SAD i Engleska saopštile su odluku o pripajanju Zone A Italiji. Već narednog dana izbile su demonstracije širom Jugoslavije, a u Beogradu su demolirane britanska i američka čitaonica.

Skandiralo se „Trst je naš“, „Zona A i Zona B, biće naše obadve“, „Život damo, Trst ne damo“, „Dole Pela, dole Rim, dole papa, kurvin sin“... Ðuzepe Pela, tadašnji italijanski premijer, u samoj stvari najmanje kriv, bio je posebna meta demonstranata, pa je u Knez Mihailovoj ulici spaljena lutka s njegovim likom, a jedna od najpopularnijih parola bila je „Pela - džukela“. Druga „žrtva“ bila je glumica Silvana Mangano, kojoj se pevalo „Ako dođe do bombaša, i Silvana biće naša“ i „Druže Tito, ajmo na Milano, da jebemo Silvanu Mangano“.

Udba i milicija imale su nalog da ne intervenišu, već da protest samo drže u prihvatljivim granicama, ali je već drugog dana Aleksandar Ranković morao da na beogradske ulice izvede policajce na konjima. Protesti su trajali danima, a indirektna njihova posledica jeste i pokretanje Večernjih novosti 16. oktobra 1953. u cilju bržeg informisanja građana.


LUMUMBA

Već naredne demonstracije koje su vlasti podstakle otele su se kontroli. Povod je bilo ubistvo prvog premijera nezavisnog Konga Patrisa Lumumbe. Kolonijalni gospodari ove afričke zemlje Belgijanci streljali su ga 17. januara 1961. sa još dva člana vlade, a sutradan njihova tela rastvorili u kiselini. Zločin je ipak obznanjen svetskoj javnosti 13. februara, a u večernjem dnevniku na jedinom televizijskom kanalu u Jugoslaviji saopšteno je da će „sutra građani izraziti svoj protest pred belgijskom ambasadom“.

Demonstranti su, međutim, upali u ambasadu i izazvali diplomatski incident, ali je veći problem predstavljao njihov broj na beogradskim ulicama i odbijanje da se povinuju naredbama milicije. Osetivši otpor mase, socijalističke snage bezbednosti izvele su konjicu i prvi put u suzbijanju protesta upotrebile vodene topove. Kod Tašmajdanskog parka demonstranti su se tukli s milicijom, ležali okolo krvavih glava, a kad su uključeni vodeni topovi, učesnici protesta, prema zapisu jednog očevica, „padali su kao kegle na kuglanju“.

Ima razloga da se veruje da je u osnovi ovog sukoba ležalo nezadovoljstvo naroda ekonomskom situacijom u zemlji, ali samo mesec dana kasnije narod je na ulice izašao zbog pesme.

Profimedia, Grafit

LIČNA DOSTAVA

U javnosti su poznate studentske demonstracije iz juna 1968. Mnogo manje se zna za protest akademaca održan dve godine ranije. Sve je počelo iz najbolje namere, i opet uz diskretnu podršku vlasti: beogradski studenti zakazali su za 23. decembar 1966. miting protiv rata u Vijetnamu.

Došlo je 3.000 ljudi, Sala heroja na Filološkom fakultetu bila je krcata. Među učesnicima je bio i Ivo Andrić, a među govornicima Dobrica Ćosić. Studenti su klicali: „Živeo narod Vijetnama! Dole agresija! Napolje svi Amerikanci iz Jugoslavije!“, a Dragoljub Mićunović, tada asistent Filozofskog fakulteta, sastavio je protestno pismo Ambasadi SAD u Beogradu, koje su učesnici skupa usvojili aklamacijom.

Posle čitanja pisma, mimo plana, pao je predlog da se pismo ne šalje već da se lično dostavi osoblju ambasade. Raspoloženi studenti krenuli su ka izlazu, ali ih je na Studentskom trgu dočekao kordon milicije. Na naređenje da se raziđu, odgovorili su povicima: „Ua, rankovićevci! Ua, džonsonovci!“ Aleksandar Ranković je nekoliko meseci ranije smenjen, a Lindon Džonson bio je aktuelni predsednik SAD.

Većina studenata, međutim, poslušala je naređenje i odšetala sa Studentskog trga, ali je grupa od oko tristotinak njih zaobilaznim ulicama izbila pred zgradu Američke čitaonice u Knez Mihailovoj. Tu ih je dočekao kordon milicije na konjima.

Studenti su krenuli da telima probiju kordon, a milicioneri su upotrebili šmrkove s vodom i bombe sa suzavcem. Nekoliko desetina milicionera prodrlo je u zgradu fakulteta, jureći i tukući studente koji su se razbežali po učionicama i kabinetima.

Stotinak studenata je i posle intervencije milicije došlo pred američku ambasadu. Tokom puta do zgrade u Ulici kneza Miloša niko ih nije ometao, ali ih je milicija rasterala pendrecima kad su pred ambasadom počeli da uzvikuju parole. Grupa od dvadestak najglasnijih uhapšena je i osuđena na po mesec dana zatvora zbog „bacanja snega na milicionere i građane“, „ulične galame“ i sličnog.

Posle je došla 1968. godina, pa 9. mart 1991, šetnje i mitinzi 1997, Peti oktobar, sramni miting za Kosovo i patike... Nema razloga da verujemo da će protesti zbog fantomki biti poslednji...  


PIŠE Momčilo Petrović
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Profimedia, Peti oktobarSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Profimedia, Peti oktobarSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Profimedia, Peti oktobarSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Profimedia, Peti oktobarMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS