Srbija

NESWEEK PREDSTAVLJA Novo groblje, muzej skulptura i priča: O junacima i spomenicima

Koliko mermera, koliko bronze... i koliko sujete na jednom mestu. Koliko samouverenosti kojoj se vreme narugalo. Koliko umetničkih dela i koliko priča!

Objavljeno: 23.07.2016. 08:00h
Foto: Stefan Jokić, Novo groblje
Uoči Prvog svetskog rata, Petar Kočić, pisac i vatreni nacionalni radnik, posle godina siromaštva i proganjanja, počeo je da ispoljava znake mentalne slabosti, pa su ga prijatelji smestili u beogradsku Duševnu bolnicu. Slučaj je hteo da daroviti hroničar i feljtonista Milan Jovanović Stojimirović 1915. godine u toj bolnici, kod ujaka lekara i upravitelja koji ga ja zaposlio kao sekretara, potraži spas od austrougarske okupacije, pa nam je ostao opis Kočićevih poslednjih dana i smrti.

„Onako bleda, osamljena, preplašena, dovedoše mi ga jednoga dana. To je bio naš prvi susret u životu. Mi sedosmo na jednu klupu i ja odmah videh da on nije nimalo opasan. Razgovarasmo o najobičnijim stvarima. On je imao još dosta sveže pamćenje, nešto zamagljen unutrašnji vidik i donekle otežano shvatanje onoga što se oko njega zbiva. To ga je činilo malo nervoznim, ali ne na opasan ili neprijatan način. Malo bi se namrštio, ali bi se pribrao i nastavljao da razgovara sa isto onoliko takta i uzdržljivosti s koliko to čine i najpametniji ljudi.“

U leto 1916. Kočićevo stanje se pogoršalo. Stojimirović to objašnjava ovako: pisac sebe nije smatrao bolesnim, još manje ludim; verovao je da je u bolnici zbog nebrige prijatelja koji ga ostavljaju da „pametan čami među ludama“. Ali drugi jedan pacijent Duševne bolnice, lekar po zanimanju, pratio je medicinsku literaturu, pa je i Kočiću doturio neke knjige, iz kojih je ovaj shvatio svu težinu svog položaja - da boluje od progresivne paralize i da mu leka nema. Klonuo je, predao se.

Pao je u postelju 21. avgusta, a već 27. u četiri ujutro bio je mrtav.

Sanduk mu je napravio pacijent koji je umislio da je Bog, a Stojimirović beleži da je bio veseo jer mu je zapao kaput umrlog. Kočićevo telo su na čaršavu položili u sanduk. Neko mu je oko lica poređao cveće „kao što se to čini seljačkim mrtvacima“, a uz obraze „fine, prozirne i čelo žuto, hladno“ stavio je nekoliko krupnih i sitnih jabuka.

Pre stavljanja poklopca niko se nije sagnuo da poljubi mrtvaca. Samo je jedna ludakinja uzviknula: „Gde ćete takvog čoveka gologlava i bosonoga?“ Petar Kočić je u sanduku ležao gologlav i samo u čarapama.

Stojimirović piše: „Neko otrča i donese jedne nove sobne cipele od crvenog platna, koje žurno navlače... Odjednom - je li to igra slučaja, ćud sudbine, njena logika, ili ludački prohtevi? - Petru Kočiću, velikome Srbinu, meću na glavu prostu srpsku šajkaču... Nas nekolicina, koji razumedosmo taj lepi simbol, zgledasmo se kostrešeni od jeze.“

Austrijanci su bili u Beogradu, bila je okupacija. Svi javni skupovi bili su zabranjeni, pa i pogrebne povorke. Sanduk je na Novo groblje prevezen taljigama. Ispratio ga je samo kočijaš...

Deset godina kasnije država je na Novom groblju ustanovila Aleju velikana. U nju su s drugih parcela preneti ostaci generala Miloša Vasića, Jovana Cvijića, zatim Velimira Teodorovića, vanbračnog sina kneza Mihaila i nesrećnog Petra Kočića.

Tada podignut spomenik piscu, s bistom koju je izvajao Sreten Stojanović, danas je među najdostojanstvenijim i najlepšim na ovom groblju. Da mu je bar nešto od toga, dostojanstva i lepote, bilo u smrti!

Vlast, uvek ista

Novo groblje, zalaganjem predsednika beogradske opštine Vladana Ðorđevića, ustanovljeno je 1884. godine, a dve godine kasnije na njemu su obavljene prve sahrane. Tada je počelo i preseljenje posmrtnih ostataka s pređašnjeg, Tašmajdanskog groblja. To su činile porodice sahranjenih, a na kraju je država kosti svih koji su preostali prenela u osarijum. Istaknute pojedince, međutim, sahranila je u Aleju velikana: Stevana Kaćanskog, Iliju Kolarca i Milana Kujundžića Aberdara, iz Štipa su prenete kosti generala Mihaila Kovačevića, a iz Budimpešte kompozitora Kornelija Stankovića...

Tik uz spomenik Jovanu Cvijiću, originalan po zamisli i lep u izvođenju - velika kvadratna žardinjera od kamena napunjena zemljom u koju je zasađeno cveće - nalazi se grob Jovana Popovića, preminulog 1952. godine. Pisac skromnog dara i dela - najveći domet mu je pripovetka „Pinki je video Tita“ - ali uticajan u propagandnom aparatu komunista, i odlučan u ideološkim sporovima u mladoj posleratnoj Jugoslaviji, sahranjen je ispod stilizovanog stećka čije „čelo“ ima oblik one ateističke romboidne table s ucrtanom petokrakom. Priča o tom spomeniku priča je o nasilju nove vlasti nad tradicijom, o bahatosti koja smatra da je definicija velikana stvar dogovora, o gluposti... priča stara koliko i vlast.

Komedijant slučaj udesio je da s druge strane spomenika Jovanu Popoviću bude grob Milorada Draškovića, žrtve komunističkog atentatora.
Stefan Jokić, Novo groblje
Kako dželati odlaze u penziju

Na izborima za Ustavotvornu skupštinu tek osnovane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u novembru 1920. godine komunisti su postali treća parlamentarna snaga u zemlji i osvojili mesto gradonačelnika dva najveća grada u zemlji - Beograda i Zagreba.

Uplašeni da se i u Kraljevini SHS ne dogodi revolucija, kralj i vlada preduzimali su energične mere protiv komunista. Već u decembru 1920. doneta je Obznana, akt s potpisom ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića, kojim se zabranjuje svaka komunistička aktivnost s obrazloženjem da je „opasna po državu“. Drašković je, inače, bio jedan od uglednijih srpskih političara i velika nada Demokratske stranke. Po diplomiranju na Pravnom fakultetu u Beogradu postao je advokat, ali je docnije otišao u Švajcarsku i Francusku da specijalizuje - proizvodnju mleka. Imao je veliku farmu i mlekaru u Smederevu i važio je za najvećeg stručnjaka u toj oblasti, pa je čak bio direktor velike banke i ministar privrede... Ali politika je prevagnula, pa je docnije bio ministar saobraćaja i građevina, i na kraju ministar unutrašnjih poslova...

Rukovodstvo Komunističke partije rešilo je da ništa ne preduzima, već da sačeka dalji razvoj događaja. Neki mladi članovi, međutim, ogorčeni zbog Obznane i razočarani mlakom reakcijom rukovodstva, osnovali su organizaciju Crvena pravda, kako bi se na teror buržoazije odgovorilo terorom protiv istaknutih predstavnika onih buržoaskih partija koje su donele Obznanu. Jedan od rukovodilaca Crvene pravde bio je Rodoljub Čolaković.

Čolaković je u rodnoj Bijeljini formirao grupu koja je dobila zadatak da ubije ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića, autora Obznane.

Prvi atentat 3. maja 1921. godine, na današnjem Trgu republike u Beogradu, nije uspeo, a sledeća prilika se ukazala u julu. Drašković je s trudnom suprugom otišao u banju Delnice u Hrvatskoj, a jedan član „bijeljinske grupe“, Alija Alijagić (25), određen je da ga tamo likvidira. On je otputovao u susedno mesto Lokve, odakle je svaki dan odlazio u Delnice u potragu za Draškovićem. Našao ga je trećeg dana, 21. jula pre podne, kako sa suprugom sedi na klupi. Prišao im je i ispalio nekoliko hitaca. Jedan od metaka ministra je pogodio u podlakticu, a drugi pravo u srce. Drašković je ostao na mestu mrtav.

Za Alijagićem, koji se dao u beg, potrčao je detektiv iz obezbeđenja i ranio ga u nogu.

Već u oktobru 1921. godine - sudilo se brzo! - u Zagrebu je Alijagić osuđen na smrt, a Rodoljub Čolaković i još dva člana rukovodstva Crvene pravde na po 12 godina zatvora.

Smrtnu kaznu nad Alijagićem 1922. godine izvršio je državni dželat Alojz Zjafrid, koji je pogubio i osuđene učesnike Sarajevskog atentata. To mu je bio poslednji posao pred odlazak u zasluženu penziju.

Komunistička partija je posle rata podigla Alijagiću spomenik u Delnicama. Ali pošto komunisti nisu podržavali terorizam, na spomeniku je pisalo samo „Revolucionaru Aliji Alijagiću“. I ništa više.

Spomenik u Aleji velikana - anđela sklopljenih krila iznad biste - uradio je Toma Rosandić.

Jedna ulica na Petlovom brdu u Beogradu nosila je ime Alije Alijagića. Početkom 21. veka preimenovana je u Ulicu Milorada Draškovića.
Stefan Jokić, Novo groblje
Vojvoda je umro bez kuće

Pored Aleje velikana, blizu nje - ali ne u samoj Aleji! - sahranjen je Branislav Nušić ispod velike kamene piramide. Tu blizu je i vojvoda Živojin Mišić.

Pobednik na Kolubari, načelnik štaba Vrhovne komande, Mišić se 1920. teško razboleo. Prema zapisima njegovog sekretara, kad su mu u posetu došli deca i žena, „slabim, pokajničkim glasom“ rekao im je: „Oprostite što odlazim, a ništa vam ne ostavljam. Ama baš ništa, sem jedno časno ime“. Znao je da kralj Aleksandar Karađorđević neće održati reč i sagraditi im kuću.

Najmlađi sin Živojina Mišića Vojislav bio u partizanima, a kad su ga Nemci uhvatili i zatočili na Banjici, spasla ga je majka Lujza, inače Nemica. Posle rata bio je na Golom otoku... Srednji Radovan i najstariji Aleksandar prošli su sve ratove boreći se uz oca. Aleksandar je na početku Drugog svetskog rata među prvima prišao Draži Mihailoviću. Pred kraj 1941. godine, „dražince“ Ivana Fregla, avijatičarskog oficira, Slovenca, i Aleksandra Mišića zarobili su Nemci. Prema nekim istoričarima iz posleratnih emigrantskih krugova, sva nastojanja porodice da ovu dvojicu izbave iz zarobljeništva osujetila je Milena Mišić, Aleksandrova žena, pa su ih Nemci, na kraju, u decembru 1941. godine streljali. Milena Miđić želela je smrt svog supruga jer je u to vreme bila ljubavnica Draže Mihailovića.

Spomenik, rad Ðorđa Jovanovića, na vojvodin grob postavljen je, po pravoslavnom običaju, uoči prve godišnjice smrti. Uz vojvodino poprsje stoji skulptura žene koja ga pozdravlja granom akacije. Akacija je vrsta mediteranskog bagrema i masonski simbol.

U skladu s pravoslavnim običajima jeste i spomenik porodice Živanović: Jelena, Živan i Aleksandar Sanja Živanović. Obična ploča, imena urezana u kamenu, pa pojačana bojom, neupadljiv krst...

Zla kob Gavrila Principa, Dragutin Dimitrijević Apis, kao dete ostao je bez oca, pa su brigu o njemu preuzeli sestra Jelena i njen muž Živan Živanović, prosvetni radnik, publicista i ministar u nekoliko vlada. Kad je Apis imao 14 godina, Živanovići su dobili sina Aleksandra, od milošte zvanog Sanja... U godinama koje su došle Apis je postao oficir, pa učesnik u zaveri koja je kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu stajala glave, zatim šef vojne obaveštajne službe... Zbog bolesti nije mogao da učestvuje u Prvom balkanskom ratu, ali je zato nagovorio sestrića i sina svojih dobrotvora da se prijavi u komite kod „crnorukca“ Ljubomira Vulovića. Student tehnike Sanja Živanović prva je žrtva Prvog balkanskog rata - poginuo je na granici s Kosovom 18. oktobra 1912. godine, nekoliko dana pre nego što je sam rat objavljen.
Stefan Jokić, Novo groblje
Hrani sina, pa šalji u vojsku

Oko sto hiljada ljudi okupilo se na Novom groblju 7. novembra 1926. godine da s kraljem Aleksandrom, knezom Pavlom i drugim državnicima i kulturnim radnicima sahrani posmrtne ostatke Radomira Putnika, akademika i predsednika vlade Stojana Novakovića, ministra i predsednika Narodne skupštine od 1909. do 1918. godine, Andre Nikolića i drugih istaknutih pojedinaca koje je smrt zatekla van Beograda ili u inostranstvu tokom Prvog svetskog rata.

Putniku je od belog mermera sagrađena kapela na centralnoj stazi, a svi ostali dobili su istovetne spomenike po nacrtu Rusa Nikolaja Krasnova. Na svakom od njih pisalo je „Zahvalna otadžbina“. Samo je spomenik Andri Nikoliću bio drugačiji. S razlogom.

Andra Nikolić školovao se u Beogradu s mukom, zbog siromaštva, jer je rano ostao bez oca. Kao student prava napisao je rad kojim je na sebe skrenuo pažnju i koji je kralj Milan nagradio s dvadeset dukata. Tako je ustanovljena Svetosavska nagrada, koja je sve do dolaska komunista na vlast u Srbiji dodeljivana najboljim pismenim sastavima đaka i studenata.

Bio je sledbenik Svetozara Markovića, pa jedan od osnivača Radikalne stranke, i posledično, jedan od uhapšenika zbog Timočke bune. Ukrcani su na brod za Smederevo, zatim u voz za Paraćin i sprovedeni dalje za Zaječar gde ih je čekao preki sud. Neki su osuđeni na smrt, drugi na robiju, a Nikolić je oslobođen kao nevin. Poznat po svom govorničkom daru, on se u odbrani pozvao na istinu i pravdu jer „ništa drugo ne može izneti pred Boga no skrštene ruke i pravedna dela svoja“.

Kao ministar prosvete, pretvorio je 1905. godine Veliku školu u Univerzitet; predavao je srpski jezik, pisao pozorišne kritike i prevodio s ruskog i engleskog - on je za Srbe preveo „Vodenicu na Flosi“; bio je i ministar inostranih poslova, pa pravde...

U razmaku od nekoliko nedelja 1892. godine od difterije su mu umrla sva četiri deteta, stara od tri do sedam godina. Naredne, 1893. godine, rodio mu se sin Dušan. Kao rodoljub, po izbijanju Prvog svetskog rata, sin se sa studija u Francuskoj vratio u Srbiju. Otac je smatrao da mu je mesto s vršnjacima u borbi. Dušan Nikolić, poslednji Andrin živi sin, poginuo je u novembru 1914. na Suvoboru.

Spomenik na porodičnoj grobnici Andre Nikolića uradio je Ðorđe Jovanović: na masivnoj osnovi je reljef četvoro umrle dece, a na vrhu prelomljen stub - simbol ugašene loze.

Poslovi sina razmetnoga

Desno od glavnog ulaza, uza zid koji Novo groblje odvaja od Ruzveltove ulice, ondašnje gradske vlasti ustanovile su Arkade - još jedno mesto, uz Aleju velikana, namenjeno pokojnicima koji su se istakli za ovozemaljskog života. Tu je grobnica Milenka Vesnića, diplomate i predsednika vlade, našeg predstavnika na mirovnim pregovorima posle Balkanskih ratova, kojima je Srbija posle pet vekova vratila Kosovo. Svojeglav do ekscentričnosti i inadžija, Vesnić se u Parizu oženio američkom milionerkom i s njom došao u Beograd 1920. godine, prihvativši da vodi vladu. Beograđani nisu mogli da se naviknu da ga viđaju na ulici dok šeta pekinezere svoje žene, ni da mu oproste što u kući drži livrejisanu poslugu i stalno puši kubanske cigare... Na tajnom glasanju za članstvo u Srpskoj akademiji nauka nije izabran iako je svojim stručnim radovima i ukupnom delatnošću to svakako zaslužio. Vratio se u Pariz i umro u svom klubu tokom partije pokera, a onda mu je telo preneto u Beograd.

U Arkadama je sahranjen i serdar Janko Vukotić, koji je 1916. godine, čuvajući odstupnicu Srbima, kod Mojkovca, u brdima „ispod samog neba“, potukao austrougarsku vojsku.

Između ove dvojice je, sveden po formi, spomenik Nikoli Pašiću: bista u bronzi natprirodne veličine, na belom kamenom postamentu.

Nikola Pašić glorifikovan je u srpskoj istoriji kao najbolji i najmudriji državnik svih vremena. Činjenica je, međutim, da je bio korumpiran do srži: „Taj čovek je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju (...) Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali s interesima zemlje (...) Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji“, poručio je Srbima Arčibald Rajs u svom testamentu.

Pašić, predsednik vlade koja je pozvala Srbiju na sve žrtve u Prvom svetskom ratu, svog sina Radeta je, kao „bolesnog od srca“, od ratnih strahota sklonio u Pariz. U Francuskoj je ovaj mladić od nepune 24 godine uhapšen jer je zajedno sa sekretarom naše ambasade u Parizu, u zapečaćenim diplomatskim kovčezima švercovao platinu u neutralnu Švajcarsku, i tamo je prodavao nemačkim agentima, kojima je ovaj metal bio neophodan u proizvodnji oružja. Od suđenja, naravno, nije bilo ništa. Kao ni u mnogim drugim aferama koje su usledile po završetku rata, a čiji je akter bio mlađi Pašić.

Nikola Pašić umro je 1926. godine, posle razgovora s kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, u kojem je kralj odbio da Radeta Pašića zaštiti u jednoj korupcionaškoj aferi.

Sahranjen je u Arkadama na Novom groblju uz najviše počasti. Bistu pokojnika za spomenik isklesao je u belom mermeru Ivan Meštrović. A onda je u Beograd iz Italije svratio jedan kolekcionar koji je želeo da kupi neko delo slavnog vajara... Rade mu je prodao očev spomenik, zbog čega su ga tužile rođene sestre.

Sud je nezahvalnom sinu naredio da na spomenik postavi odlivak prodate biste u bronzi.

Rade Pašić umro je u Londonu šezdesetih godina prošlog veka kao bogat čovek.

Bronzani odlivak, umesto Meštrovićevog rada, i danas je na Pašićevom spomeniku.

Kamen, gvožđe... zar nije, na groblju, svejedno?


PIŠE Momčilo Petrović

FOTO Stefan Jokić
 
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Stefan Jokić, Novo grobljeSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Stefan Jokić, Novo grobljeSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Stefan Jokić, Novo grobljeSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Stefan Jokić, Novo grobljeMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS