Srbija

Newsweek o ubistvu Pavla Bulatovića: Zločin koji nije rešen 16 godina

Ekskluzivno za Newsweek govori brat ubijenog ministra vojske Pavla Bulatovića. Po svim merilima, bio je to jedan od najtežih zločina koji je do danas ostao nerasvetljen

Objavljeno: 11.09.2016. 08:00h
Foto: Privatna arhiva, Pavle Bulatović
Nisu svi zaboravili ubistvo Pavla Bulatovića. Iako se pojedinosti brižljivo skrivaju, ponešto se i sazna. Tako je, primera radi, u aprilu 2011. godine u zvaničnoj poseti Beogradu boravio predsednik Jermenije Serž Sargsjan.

Ugostio ga je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić. Posle zvaničnog dela posete Tadić je gostu upriličio svečanu večeru, kojoj su prisustvovali i drugi visoki državni funkcioneri. U jednom trenutku tokom večere predsednik Sargsjan upitao je domaćine dokle se stiglo s rešavanjem ubistva njegovog prijatelja Pavla Bulatovića, s kojim je svojevremeno sarađivao kad se nalazio na drugoj državnoj funkciji. Iznenađeni i zbunjeni pitanjem, ali i nespremni da pruže bilo kakav odgovor, srpski zvaničnici su se nekoliko trenutaka međusobno zgledali očekujući pomoć jedni od drugih, te nakon poduže neprijatne tišine, i bez ikakvog odgovora, skrenuli razgovor na druge teme.

Pet godina posle ovog događaja i deceniju i po nakon zločina Ranko N. Bulatović, brat ubijenog ministra, za Njuzvik kaže:

„Zadesilo me je ono čemu se jedino nisam nadao, da se ni posle šesnaest godina ne znaju ili ne kažu one udbomafijaške ili nekakve druge spodobe koje su naručile i kukavički nanišanile i smaknule Pavlovu glavu. Obezljuđeno je svako pravo i pravda koje smrt prvog civilnog ministra vojnog, ubijenog usred prestonog Beograda, nedaleko od Generalštaba, pred Policijskom akademijom i tadašnjim valjda KOS, za toliko vremena i ne pominje. A ni ondašnjoj ni današnjoj policiji, Vojnobezbednosnoj agenciji, Bezbednosno-informativnoj agenciji i tužilaštvu njegove zverske ubice nisu i ne mogu biti i ostati nepoznate.“

Privatna arhiva, Pavle Bulatović

Brat ubijenog ministra vojske tvrdi da je neshvatljivo kako neko može da bude ubijen u centru Beograda „specijalnim oružjem koje nije baš u masovnoj upotrebi“, a da oni koji o tome svakako znaju više od njega šire broj osumnjičenih na čitav svet:

„Malo je zločinaca spremnih da izvedu tako svirepo profesionalno ubistvo. Ko može da poveruje da oni koji su od ovakvog zločina napravili toliku zagonetku ne znaju šta rade. U mojim nesanicama mi se često čini da ubica nije otkriven zato što je toliko očigledan, da je istraga napravila tajanstvenost kojom bi ga sakrila. Pavle nije ni jedini koji je ubijen, ni jedini čije ubice nisu pronađene - sve me navodi na pomisao da su oni svi pobijeni jednom rukom i jednom puškom.“


Saslušavanje kriminalaca

Pavle Bulatović ubijen je u večernjim satima 7. februara 2000. godine, u restoranu na stadionu Rad na Banjici, i to dok je sedeo s Vukom Obradovićem, direktorom Ju garant banke i Mirkom Kneževićem, upravnikom restorana. Ubica je preko fudbalskog terena prišao zadnjoj strani restorana i kroz prozor ispalio nekoliko rafala iz automatskog oružja. Ministar vojske je usmrćen na mestu, dok je Knežević lakše ranjen. Ubica je uspeo da neprimećen pobegne s mesta zločina.

Ubrzo su se pojavile razne teorije, a jedna od njih glasila je da su neposredni počinilac zločina i njegovi pomagači došli iz Crne Gore. Istražni postupak je poveren sudiji Nebojši Simeunoviću, koji je nekoliko meseci kasnije pronađen mrtav u Dunavu. Zvanično je saopšteno da je sudija Simeunović izvršio samoubistvo, ali su brojne činjenice ukazivale na to da nije baš bilo tako. Simeunovićeva porodica je u saradnji s advokatima i angažovanim forenzičarima otkrila čak 66 nelogičnosti u nalazu o smrti sudije. Najbanalnija je bila da su dokumenta pronađena u mantilu koji je imao na sebi kad je njegovo telo otkriveno u reci „posle nekoliko dana“ - bila potpuno suva!

Brat ubijenog ministra vojske osvrnuo se i na tu okolnost: „Daj bože da potragu za Pavlovim dželatima nije glavom platio blistavi beogradski istražni sudija, gospodin Nebojša Simeunović, čije je telo baš tih vremena smrti, opet pod nerazjašnjenim okolnostima, nađeno u reci; takvih je malo, straža smrti ga je u šetnji presrela, a jauk sestrinog neprebola ga jedino javno pominje.“

Zoran Raš, Pavle Bulatović sa funkcionerima SRJ

Ubica i nalogodavac ubistva Pavla Bulatovića nisu otkriveni, iako je navođeno nekoliko konkretnih imena. Istragu ubistva zajednički su vodili kriminalistička policija i vojna bezbednost. Uprkos pretpostavki da je vojska imala moćnu obaveštajnu službu, sve informacije koje su kasnije predstavljene kao plod zajedničkog rada zapravo su bili podaci do kojih je došla policija. A ni to nije bilo od velikog značaja. Između ostalog, saslušana je i nekolicina kriminalaca čiji su pozivi s mobilnih telefona evidentirani na baznoj stanici koja pokriva okolinu mesta ubistva. Pokazalo se da neki od njih stanuju u blizini, da su drugima tu poslovne prostorije, dok su treći imali čvrst alibi za boravak u tom delu Beograda. S obzirom na to da se ubistvo Pavla Bulatovića dogodilo tri nedelje nakon ubistva Željka Ražnatovića Arkana, o čemu su mediji mesecima intenzivno izveštavali, smaknuću ministra, uz svetle izuzetke, nije dat značajniji medijski prostor.

Šešelj protiv svih

Tadašnja Savezna skupština Jugoslavije formirala je Anketni odbor za utvrđivanje istine o ubistvu ministra odbrane. Anketni odbori Veća republika i Veća građana odlučili su da sve sednice drže zajedno. Održane su ukupno četiri zajedničke sednice. Anketnim odborom predsedavao je lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, u to vreme potpredsednik tadašnje vlade Srbije. Iako jedan od čelnika tadašnje vlasti, u medijima i za skupštinskom govornicom često je tvrdio da se o većini nerazjašnjenih ubistava gotovo sve zna. Odbor je saslušao tridesetak osoba, između ostalih i generale Branka Krgu, Acu Tomića, Dragoljuba Ojdanića, Radomira Markovića, Nebojšu Pavkovića, zatim visoke čelnike DB i policije Gorana Petrovića, Vlajka Stoiljkovića, Dušana Mihajlovića, političara Momira Bulatovića...

„Saznali smo ko je ubica Pavla Bulatovića, ko je neposredni izvršilac, koji su mogući motivi, a što je najvažnije - da su sve strukture sistema učestvovale u zataškavanju. I da niko nije ozbiljno vodio istragu, da nikome u vlasti, ni ranije ni danas, nije stalo do toga da se ubica otkrije“, izjavio je Šešelj po objavljivanju izveštaja u dokumentarnom filmu „Mafija ne ubija na Uskrs“.

Zaključak obimnog izveštaja koji je odbor objavio 22. januara 2002. godine, a čiji su rezultati stali u knjigu od 1.000 strana, bio je da je Bulatović likvidiran jer je pokušao da spreči mahinacije prilikom nabavke vojne opreme. Ranko N. Bulatović zaključuje:

„Izgleda da je Anketni odbor Savezne skupštine, kome je sve vreme predsedavao dr Vojislav Šešelj, ušao u istragu dublje nego što je trebalo. Od tada nekim moćnim nesrećnicima polazi za rukom da uvijaju fitilj istine, zaštite nalogodavce, sakriju ubice, a učine zlodelo veće od zločinaca.“

AP, Vojislav Šešelj

Izveštaj Anketnog odbora Skupština nije usvojila, mada se u njemu pominje i ime navodnog ubice na kog je kasnije pokušan atentat. Stenogrami razgovora iz obimnog izveštaja sadrže pregršt podataka koji su izneli čelnici policije, Državne bezbednosti i Generalštaba Vojske Jugoslavije. Niko od njih nije demantovao izjave date Šešelju, niti zaključak da je Bulatović ubijen jer je onemogućavao prljave poslove s nabavkama za vojsku. Mada je takav zaključak suzio krug mogućih naručilaca zločina, zvanična istraga, koju su paralelno vodile vojska i policija, nije dala rezultate.

S obzirom na prikupljene izjave, saopštenje tužilaštva iz tog vremena zvučalo je krajnje nesuvislo: „Izveštaj kakav smo ga mi videli nema tih ključnih i za nas najvažnijih činjenica koje bi trebalo da rasvetle sam događaj, odnosno koje bi trebalo da objasne okolnosti i na taj način daju nama osnovanu sumnju da je neko izvršio krivično delo.“

Lider radikala Vojislav Šešelj uzvratio je u svom maniru: „Kakvi su to tužioci? Ja sve što sam saznao, saznao sam saslušanjem policijskih i vojnih generala. Što ih tužioci ranije nisu pozivali i saslušavali? Što oni od njih nisu tražili informacije? Boje se da rade, neće da rade, ili su dobili nalog da ništa ne rade. Umesto da su zahvalni što sam nešto saznao, oni kažu nije dovoljno i skrštenih ruku ćute i čekaju.“

Čudne "ekskluzive"

Retki su upamtili Bulatovićev odgovor na pitanje zašto ne vodi računa o svojoj bezbednosti i kreće se bez pratnje: „Ako bi mene ubili, ni manje štete ni veće bruke za državu.“

Pogrešio je utoliko što najviši predstavnici države nisu pokazali da ih je likvidacija ministra potresla. Uostalom, skromnim ponašanjem i načinom života drastično je odudarao od većine razuzdanih političara tog doba. Nažalost, ni oni kasnije nisu se proslavili skromnošću. Vladajuće stranke su za njegovo ubistvo optužile strane obaveštajne službe. Za razliku od većine drugih, za Bulatovića se pouzdano znalo da nije učestvovao u finansijskim malverzacijama.

Mogući politički motiv zločina nikad javno nije pomenut. Ni tadašnja vlast niti one koje su je nasledile nisu nagovestile mogućnost da se istraga ubistva ministra vojske ponovo sprovede. Iz tog vremena zabeležio sam sledeću rečenicu: „U Srbiji su danas na meti oni koji previše imaju ili oni koji previše znaju. Pavle je previše znao.“

Krajem 2009. godine u pojedinim novinama su se pod naznakom „ekskluzivno“ niotkuda pojavile najave da je „srpsko pravosuđe obezbedilo ključnog svedoka koji će pružiti informacije koje će dovesti do imena nalogodavca i izvršilaca ubistava Pavla Bulatovića, ministra odbrane SRJ“. Navodni svedok je „već na vezi s tužilaštvom i s njim je već obavljen razgovor“, saopštio je takođe neimenovani izvor „blizak srpskom pravosuđu.“

Posle sličnih, u najmanju ruku čudnih i iznenadnih najava, te ćutanja koje sledi u godinama iza, Ranko N. Bularović nema nijednog razloga da istinski veruje u rešenje zločina:

„Moje dugo ćutanje može da kaže dosta ili ništa, ali njihovo mi je nova, posebna rana... Još samo što ne kažu da nije ni ubijen i da njegove kosti i grob nisu pouzdan dokaz da ga nema. Onda mi se čini kako u mrak tone cela zemlja, a ta vrsta državnog zločina je ravna ubistvu. Za istinu i pravdu se obično kaže da ne umiru, a ja mislim da je u njegovom slučaju na delu uvreda i istine, i pravde, i časti žrtve. Ne znam šta mi je teže: ili da ubicu ne znaju ili neće i ne smeju da kažu, pobeda zločina ili zakopanost nadanja u dostižnost pravde. Kako bilo, gorima od najgorih Pavle je pomrsio nekakve račune i svoju glavu položio na oltar posla kojim se bavio. Ostaje mi žalosna uteha i tužna nada da ću za života saznati ne zašto, jer za nevino prolivenu krv nema zašto, već ko ga je ubio!“

Odgovarajući svojevremeno na pitanje o ubistvu Bulatovića i onome što nam ono kazuje, sada pokojni novinar Aleksandar Tijanić zaključio je:

„Kad dođete u situaciju da jedna država kaže: ‘Priznajemo da ne možemo da otkrijemo nijednog ubicu niti nalogodavca, priznajemo da redovni pravosudni sistem i redovni oblici državne vlasti nisu u stanju da stanu na kraj mafiji, moramo ići na vanredne zakone, moramo ići na vanrednog tužioca i tako dalje’, to znači vanredni situaciju u državi, to znači priznavanje režima da postoji sila koja je veća od njega... Strah od čeprkanja po tom društvenom talogu je toliki da će i to ubistvo ostati nerešeno.“

„Još samo što ne kažu da nije ni ubijen i da njegove kosti i grob nisu pouzdani dokaz da ga nema“, kaže Ranko Bulatović.

Piše: Vojislav Tufegdžić
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Privatna arhiva, Pavle BulatovićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Privatna arhiva, Pavle BulatovićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Privatna arhiva, Pavle BulatovićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Privatna arhiva, Pavle BulatovićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS