Srbija

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Sentimentalno vaspitanje: Jedna zima sa Dobricom Ćosićem

Da li je Ćosić bio moj prijatelj? Mislim da jeste, koliko sam dopustila. Kad smo se upoznali, bio je u usponu, ja sam padala. On je imao 67 godina, ja 29. Oboje smo bili prilično tužnjikava sorta. Nisam bila fan njegove literature, nikad ga o tome nisam pitala

Objavljeno: 03.10.2016. 11:45h
Foto: Dragana Udovičić, Dobrica Ćosić
Vest o smrti Dobrice Ćosića saopštio mi je muž. „Ode tvoj stari prijatelj.“ Završila sam ručak, stavila maramu na glavu i sama otišla u Crkvu pokrova Presvete Bogorodice
da upalim sveću slavnom srpskom piscu.
 
Marama je bila jedna iz serije kineskih lažnjaka svetskih brendova koje sam svojevremeno oduševljeno nakupovala, zatim ispoklanjala, a sebi ostavila dve. Onu koju sam povezala 12. marta 2003, idući s mužem u istu crkvu da upalimo sveću Đinđiću, dala sam svekrvi, a ona preostala dobro mi je došla. Uvek kad palim sveće mrtvima, znam da ih palim i sebi. Redovno, kao prisilna radnja, u takvim situacijama javljaju mi se Pasternakovi stihovi koje je pisao Živago: „Gorela sveća na stolu, sveća gorela“.

Jedino čega sam se u tom trenutku setila bila je Ćosićeva rečenica koju mi je rekao pre mnogo godina: „Ti si moja sestra.“
 

SUSRET U „EKSCELZIORU“

Novembra 1988, godinu dana nakon dolaska Miloševića na čelo partije, u jeku „događanja naroda“ na Kosovu i u Vojvodini, neposredno nakon mitinga na Ušću na kojem je pred milion ljudi Milošević rekao da Srbija nikad neće dati Kosovo, Vlasta Mijović, glavni urednik jugoslovenskog omladinskog lista Mladost, gde sam radila, predložio mi je da napišem veliki tekst o Dobrici Ćosiću. Mladost je žestoko udarala po Slobi još od Osme sednice i, ne znajući da živi poslednju godinu postojanja, tražila je teme tamo gde ranije ne bi nikad. Ćosić je bio disident - nacionalista, ali i demokrata. Krajem šezdesetih je anatemisan i isključen iz partije zbog stavova o Kosovu, nakon čega se zauvek razišao s Titom. Tetralogija „Vreme smrti“, zatim „Grešnik“ i „Otpadnik“ iz trilogije „Vreme zla“ mahnito su se kupovali i čitali. Nestrpljivo se očekivao „Vernik“, a u štampi, koja se ponegde otimala iz zagrljaja nove vlasti, sporadično se citirala Ćosićeva čuvena misao da je srpsko nacionalno pitanje - demokratsko pitanje.

Ne znam šta je bilo u Mijovićevoj glavi. Da li je želeo da ponizi Slobu pokazujući mu „ko je pravi Srbin“ i da loše prepisuje Ćosića, ili je priča o Ćosiću bila zanimljiva sama po sebi, više nije važno. Nova rubrika trebalo je da se zove „Dosije“, a na meni je bilo da život i rad Dobrice Ćosića prikažem detaljno, analitički, istraživački.

Ne samo što se nikad, do danas, kao potomak civilnih žrtava nisam bavila ni četnicima ni partizanima već sam od Ćosića pročitala samo obaveznu školsku lektiru: „Daleko je sunce“, „Korene“ i „Deobe“. Tako je i ostalo. Nisam odlazila na političke tribine osamdesetih, disidenti su mi bili dosadni, studentski protesti smešni, a očevi i deca komunizma strašni. Ipak, štreberski sam rovarila po dokumentaciji Borbe dok se nisam setila novinara Slavoljuba Ðukića, za koga sam čula da se druži sa Ćosićem. Slava i ja smo zajedno gostovali u nekoj TV emisiji, u kojoj sam ja tvrdila da je novinarstvo zanat, a on da je talenat. Pristao je da mi pomogne, rekavši da ne samo što ima najbolju novinarsku dokumentaciju u Srbiji već da o našem piscu zna mnogo, ako ne i sve. Upravo je završavao knjigu o Ćosiću, „Čovek u svom vremenu“.

Sastali smo se u restoranu „Madera“, a gde drugde. Tamo se okupljao politički, sportski, intelektualni i kulturni krem Beograda, Slava je bio jedan od njih. Kad smo se rastali, imala sam sve što mi je trebalo, kostur teksta bio je gotov. Nedostajalo je samo nekoliko detalja. Odmah sam pozvala Institut društvenih nauka i uskoro pila hladnu nes kafu s Ljubom Tadićem i Nebojšom Popovim. Institut je bilo mesto gde smo mi, novinari omladinske štampe, često išli da pitamo ili razgovaramo o demokratiji, ljudskim pravima i ostalim nedostacima socijalizma.

Dopala im se tema i priča koju sam već imala, a onda me je jedan od njih, ne sećam se koji, upitao da li sam ikad razgovarala sa Ćosićem. Pošto nisam, Nebojša mu je odmah telefonirao.

„Dobrice, ovde je jedna mlada novinarka koja piše tekst o tebi. Jednostavno moraš da je upoznaš.“

Dao mi je Ćosićev broj telefona i ja sam ga predveče pozvala. Zamolila sam ga da se vidimo, kako bih proverila neke događaje iz njegovog života. Dogovorili smo se da se naredne večeri vidimo u restoranu hotela „Ekscelzior“. Naoružana Slavinim podacima, koje sam znala napamet, preporukama praksisovaca i gotovo ličnim ratom protiv Miloševića, ušetala sam u „Ekscelzior“ kao Tito na belom konju.

Naš prvi razgovor nije bio predug. Ćosić je bio obazriv, uljudan, blagonaklon i nekoliko puta me je zaista zasmejao. Opisivao mi je i imitirao seljake iz svoje Velike Drenove koji su bili na Ušću, zvučnike zvali zvučnjaci, a srce im je igralo kad su zagrmele trube. Mene zvučnjaci lakše kupe od svih grešnika i otpadnika. Nije se bunio na moju opasku da Milošević od njega krade svoje nacionalne ideje, prešao je preko toga elegantno. Bilo je to prilično veselo veče.

Ipak, da ne ostanem kratkih rukava, ispričao mi je putovanje „Galebom“ koje mu je zgadilo i Tita i komunizam. Precizno je nabrojao koliko je pari košulja, odela, kravata, cipela i donjeg veša svako od Titovih gostiju morao da ponese, koliko se jelo i pilo, dodvoravalo i ponižavalo - poražavajuće za sve obožavaoce kumrovečkog bonvivana.

Ne znam šta smo naručili. Ćosić nije pio alkohol, ali ne bih se kladila da ja nisam posegnula za „vekijom romanjom“ ili „štokom“, popularnim pićima onog doba. Zahvalila sam mu na pomoći i vremenu koje je utrošio, a on je zatražio broj mog telefona, da - ukoliko nešto u tekstu ne bude tačno - objavi ispravku. Ispravke su takođe bile popularne u to vreme.

Zaustavio je taksi, a ja sam odlepršala u svoju podstanarsku sobu u Krunskoj, puna slatkog trijumfa nad Miloševićem, koga ću nazvati plagijatorom, i tople zahvalnosti što je nebo poslalo slavnog saveznika mojoj malobrojnoj vojsci.

Dragana Udovičić, Dobrica Ćosić

DVE LUJKE NA DEDINJU

Na dan izlaska teksta, izvečeri, u skromnom ambijentu te sobe, koja je imala sve što jednoj devojci treba, uključujući dupli kasetofon „stilandija“, sa kog je treštala Trejsi Čepmen, moj kolega Aca Cvetković i ja spremali smo se da negde lunjamo. Bili smo sami u stanu, jer je moja gazdarica, gospođa D, zimu provodila kod svog brata, zbog usamljenosti. Aca je čekao da se doteram za „Manjež“ ili SKC, kad je zazvonio telefon. Iako sam u poslu imala i dobre dane, nikad nisam čula toliku količinu komplimenata i pohvala mom radu kao od Dobrice Ćosića. Nije očekivao od nekog „tako mladog“ da napiše tako ozbiljan tekst. Zahvaljivala sam mu skromno, palanački, iako mi je Sergije Lukač, profesor novinarstva, stalno govorio da komplimente treba da primam bez crvenjenja i da pustim da „samo skliznu niz haljinu“. Ćosić ne samo što je bio zadovoljan već me je, u znak zahvalnosti, ovaj put pozvao na večeru u „Ekscelzior“.

Ne znam šta smo jeli i pili te večeri, ali više je pitao on mene nego ja njega. Iza mene je bila teška godina, i na poslovnom i na ličnom planu, jedva sam se dočepala i sobe u Krunskoj. Kao da samo on može da razume, pričala sam kako su me januara te godine, u pola noći, dvojica u civilu belim „golfom“ odveli na informativni razgovor u Kneza Miloša, palo je i nekoliko šamara, prisluškivali su mi telefon i umešali se u moj udobni privatni život... Samo je ćutao i gledao me, što me je postidelo. To nisam smela da dozvolim.

„Je m’en fiche“, rekla sam borbeno. „Baš me briga. Osvetiću se.“

„Možeš da se osvetiš samo ako pišeš“, rekao mi je. „Nemoj mnogo da izlaziš i gubiš snagu. Piši dnevnik. Tvoj zadatak je da sve zapisuješ, jer ćeš da zaboraviš. Tako sam ja radio, godinama. Nikud nisam izašao mesecima. Budi disciplinovana.“

Rekla sam mu da bih rado pisala novi dosije o Koči Popoviću.

„Znam nešto i ja, ali moram da pregledam beleške“, rekao mi je. „Ðilas zna najviše, poslaću te kod njega.“

Zakazali smo sledeći susret u restoranu hotela „Union“, a nije imao ništa protiv da sa sobom povedem drugaricu koja je želela da ga upozna.

Vesna Vojvodić, advokatkinja u kancelariji najpre Filote, a onda Tome File, mlada žena koja je zastupala Jovanku Broz i nešto kasnije branila uhapšenog Azema Vlasija, bila je tada moja najbolja drugarica, „jaranka“, kako je volela da kaže. Prijalo joj je društvo poznatih, živela je fensi, s njom sam išla u diskoteke i „Stupicu“, slušala je džez, a sa svojim botičelijevskim licem i kovrdžama kao iz doba renesanse bila je Miranda pre „Seksa i grada“. Usvojila me je kao svoju Keri koja je upravo izgubila Zverku i umesto cipela „manolo“ nosila pučki „salamander“.

U „Unionu“ je te večeri pevala Ljilja Petrović na bis „Duško, Duško, ti si moje cveće“, a čoveku koji je razotkrivao misterije srpskog etnosa toliko je prijalo društvo dve lujke da nas je obe pozvao kod sebe kući, na Dedinje. Supruga mu je tih meseci bila u Italiji, kod ćerke i unuka.

Vesna nas je svojim autom odvezla do vile u maloj bočnoj ulici blizu američke ambasade i uskoro smo pile francuski konjak u raskošnoj dnevnoj sobi najvećeg živog srpskog pisca. Nameštaj je bio delom bidermajer, uglavnom starinski, tepisi persijski, zidovi puni slika, i očekivano i neočekivano. Vesni je konjak udario u glavu i nenadano je napala Ćosića.

„Odakle tebi pravo da se družiš s mojom drugaricom?“, pitala ga je unoseći mu se u lice i prešavši na „ti“. Rekla mu je nezamislive i nepravedne stvari. Ćosić je ćutao, slušao, a onda joj mirno odgovorio.

„Tvoja drugarica je, draga damo, hrabra i slomljena. Vidim da tebi dobro ide, a ona se bori da preživi. Da si joj prijatelj, terala bi je da piše, a ne da izlazite svake večeri kao gluvi kučići.“

Prolazeći kroz sva crvena svetla od Dedinja do Voždovca, tu noć sam prespavala kod Vesne.

Sutradan po podne Ćosić mi se javio telefonom. Zvao me je više puta, zabrinut kako smo stigle kući.

„Dođi večeras kod mene da popričamo o Koči Popoviću“, rekao mi je. „Ali ne dovodi nikoga da me vređa.“

Dado Đilas, Dobrica Ćosić

KOBASICE I KUPUS

Mogla sam sada bolje da razgledam dom Ćosićevih. Pokazao mi je kuću i, gotovo pravdajući se, objasnio na koji je način došao do nje. Nisam ga slušala, niti me je zanimalo. Dopao mi se gornji sprat, koji je pripadao ćerki, s malo nameštaja, a mnogo prostora. Na divanu presvučenim šarenom engleskom cvetnom tkaninom s karnerima, na donjim ivicama, ležao je meda.

Zbog brojnih posetilaca, Ćosić je imao svoje lične prostorije: radnu sobu, kupatilo i predsoblje. U ogromnoj radnoj sobi nalazio se veliki pisaći sto, krevet, polica s knjigama duž celog zida, dve fotelje presvučene plišem i mali „tea table“, na podu mekani svetlozeleni itison, a na prozorima teške somotske zavese. Mirisalo je na knjige i novac. Pokazao mi je nekoliko velikih slika na zidovima, od kojih su mnoge bile pokloni. Gledala sam u platna Omčikusa, Miće Popovića, Ljube Popovića i Save Šumanovića. Imao je dva Šumanovića. Ako me je išta ikad vezano za Ćosića pogodilo, bile su to Šumanovićeve slike. Možda mogu da objasnim, ali to je samo moj, lični impuls. Mislim da Savu i Milenu Pavlović Barili niko ne treba da gleda sam, osim u muzeju.

Poslužio me je francuskim konjakom i cigaretama „kent“, koje sam volela da zapalim ponekad. Sedeo je za svojim radnim stolom, a ja u jednoj od fotelja, mlatarajući nogom.

„Vidim da imaš lepe cipele“, rekao mi je, „ne moraš da mašeš.“

Konjak je zagrevao moj želudac, koji je u to vreme bio veličine klikera, a Ćosić mi je govorio o Koči Popoviću, dozvolivši da zapisujem, uz molbu da ga ne citiram. Zapitkivala sam ga zašto su svi tako opčinjeni tim čovekom, ali nismo daleko stigli. Komandant Prve proleterske bio je težak zalogaj, a ni Ćosić nije želeo da otkriva previše. Ali zato sam ja osula paljbu po nadrealistima, rekavši da, osim burnog života i stava „sve je dopušteno“, njihova poezija i slikarstvo ne vrede ništa, te da je i sam Popović iz obesti i mode otišao u rat, kad već nije bio dobar pesnik. Hrabrost mu nisam odricala.

„Ne znam“, odgovorio mi je. „Ako tako misliš, to i napiši.“

S napomenom da je razgovarao s Milovanom Ðilasom i da je ovaj pristao da me primi narednih dana, ponudio mi je da večeramo.

„Imam svašta. Divan sir s Kosova, marinirane pečurke, a ispržiću nam i kobasice.“
Kuhinje starih dedinjskih vila su sve slične, s podom u crno-belim pločicama, velikim prozorima, stolom za jelo kad nema gostiju, sve toplo, domaće. Dok je pržio kobasice, jela sam komad sira koji mu je donela delegacija s Kosova, Šolević, Kecman i Bulatović. Redovno su dolazili kod njega na razgovor. Umesto da ga pitam da li je on siva eminencija „događanja naroda“, već svesna da je to tako, čekala sam te tanke vrele kobasice, koje smo zajedno pojeli s apetitom.

„Šta najviše voliš da jedeš?“, pitao me.

„Sladak kupus“, rekla sam.

„E, ako voliš sladak kupus, prava si Srpkinja.“

Na stolu je stajao veliki crni reporterski kasetofon.

„Ovo je Vučelićevo“, objasnio mi je. „Stalno razgovaramo, pa ga je ostavio ovde, da ne vuče.“

Posle večere pitao me je da li bih htela da mi pročita odlomak iz „Vernika“, napisan tog dana. Čitao je polako, naglašavajući reči, pogledajući me povremeno da vidi utisak.

„Mislim da je divno“, rekla sam.

Nasmejao se zadovoljno i ispričao mi razgovor sa Ivom Andrićem. Andrić mu je, kaže, rekao: „Dobrice, ja ti se divim kako brzo ideš kroz decenije i vekove. Ja svog junaka jedva dovedem do kvake na vratima.“

Bilo je vreme da krenem, a na vratima sam se okrenula.

„Šta misliš o Miloševiću?“, upitala sam ga direktno.

„Videćemo“, odgovorio je kao iz topa. „Reći ću Svetlani da sutra skuva sladak kupus. Ona mi pomaže u kući.“

Stevan Kragujević, Dobrica Ćosić i Ivo Andrić

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Dragana Udovičić, Dobrica ĆosićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Dragana Udovičić, Dobrica ĆosićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Dragana Udovičić, Dobrica ĆosićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Dragana Udovičić, Dobrica ĆosićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS