Srbija

Žana Rolović Nikolić za Newsweek: Oca je ubila država za koju je radio

Da li je ubistvo ambasadora SFRJ u Švedskoj Vladimira Rolovića ostalo bez kazne jer su u njega upletene hrvatska i savezna sližba, pa i sam Tito? Ćerka ubijenog ambasadora podelila je sa našom novinarkom šta misli o zaveri ćutanja

Objavljeno: 15.10.2016. 08:00h
Foto: Dragana Udovičić, Žana Rolović Nikolić
„Sve u svemu, odlazim u Švedsku sa mnogo želja i nade." Ove reči je 2. novembra 1970. Vladimir Rolović zapisao u svoj dnevnik. Postao je, zvanično, opunomoćeni ambasador SFRJ u ovoj skandinavskoj zemlji. Da, nadao se najboljem. Nije imao razloga da misli drugačije. U susednoj Norveškoj već je obavljao istu dužnost, zbližio se s domaćinima, stekao zavidnu reputaciju, unapredio saradnju... Hteo je još štošta da doda u dnevnik u koji je Njuzvik imao ekskluzivni uvid, ali je korice sklopio da bi se pridružio poznanicima, tadašnjim visokim državnim funkcionerima Blaži Jovanoviću i Nikoli Srzentiću, zakazao im je druženje uz kafu u ambasadi. Samo nekoliko meseci kasnije njegove životne korice, nedovršene, zauvek su sklopile ruke terorista u toj istoj ambasadi. Ustaški zločinci Miro Barešić i Anđelko Brajković ranili su ga i zlostavljali 7. aprila 1971. -preminuo je osam dana kasnije u bolnici „Sveta Karolina". 

„Čitavog života mi se vraćaju trenuci kada sam poslednji put bila sa ocem. Možda sam mogla da ga spasem", sa suzama u očima gotovo da šapuće, više za sebe, Žana Rolović Nikolić, ćerka ubijenog ambasadora. 

Sin Predrag je u to vreme bio na studijama u Beogradu, a ona je koristila svaki trenutak da bude s ocem. Imali su poseban odnos, pričali o svemu i svačemu, šalili se. Zajednički doručak nikada nisu preskakali. Sedmog aprila nije im se pridružila majka Branislava, spremala se za susret sa suprugom kineskog ambasadora. 

„Videla sam u jednoj radnji prethodnog dana divnu haljinu. Molila sam ga da odemo prvo do grada, da je probam i kupim ako mi odgovara. 'Prodaće je, tata', rekla sam mu. 'Ajmo, tata, ma to je samo desetak minuta!' Ali on to jutro nije mogao da mi ugodi. Žurio je u ambasadu po neke papire, na sastanke, prethodnih dana je rekao mami da mora sutradan da putuje u Beograd. Nije bio dobre volje, mislio je čak i da bi mogli da ga opozovu", svedoči Žana Rolović Nikolić za Njuzvik o najbolnijim trenucima za njenu porodicu. „Stalno mislim: 'O bože, da smo svratili u grad -sigurno bih ga spasla.'" 

Privatna arhiva/Žana Rolović Nikolić, Fotografije Vladimira Rolovića

PITANJA BEZ ODGOVORA 

Sudbine žrtve i njegovih krvnika ponovo su, posle nešto više od 45 godina, u žiži javnosti. Ali samo nakratko. To je i razlog što sedim u Žaninom beogradskom stanu. Prethodno sam razgovarala i sa njenom majkom Branislavom, suprugom tragično nastradalog ambasadora. 

Telefon im je zvonio dva dana, predstavnici sedme sile hteli su odgovor na pitanje šta misle o otkrivanju spomenika Miri Barešiću kraj Pakoštana u Hrvatskoj. Jeste da su „veliki događaj" inicirali meštani i rođaci, ali više nego degutantna ceremonija uvezana je hrvatskom državnom mašnom: Barešičev „Pogled na domovinu" iz sela Drage, kako je njegova statua dobila ime 31. jula ove godine, zdušno su pozdravila dva aktuelna ministra. Ostali se nisu ogradili. 

Šta su koreni, malo koga je zanimalo. Porodica Rolović godinama unazad nije bila interesantna. Zašto? A zločin, iako su direktni počinioci uhapšeni, nikada nije rešen. 

Dugo sam se spremala za ovaj razgovor, obilazila institucije, nadležne. I svuda nailazila na zid ćutanja. Atentat na Rolovića? Barešić? Ah, kad je to bilo! Nestale su arhive za vreme bombardovanja 1999... Ako nečega i ima -to je državna tajna. Nema veze što je obaveznih 30 godina čuvanja tajne davno isteklo. 

Da li je moguće da velika igra senki još traje? 

Htela sam odgovor na pitanje ko je usmerio metke Mira Barešića i Anđelka Brajkovića na predstavnika jugoslovenske države u Stokholmu? Ko je, tek što je prevalio dvadesetu, Barešića povezao s Hrvatskim narodnim odborom -Luburićevci u Švedskoj? Bio je kokošar i kradljivac, huligan, osuđen u domovini zbog toga što je krao ribu (dinamit mu je bio sredstvo „rada") i zbog tuče dva puta po šest meseci zatvora. Kada je stigao u Švedsku, reketirao je i ucenjivao brojne jugoslovenske radnike u fabrici u kojoj se zaposlio. Brzo je dobio otkaz i još brže postao veliki ustaša. Kako? Da li ga je obrlatila ustaška emigracija ili Udba? 

Naravno, htela sam i odgovor na pitanje zašto je ambasador Rolović mislio da će biti opozvan, a tek je nekoliko meseci boravio na dužnosti u Švedskoj. 

„Ni naša porodica nema odgovore na sva ta pitanja. Znam samo da je moj otac stradao jer je eksplicitno, bez ikakvih uvijanja, ukazivao u depešama koje je slao u Beograd, SSIP (Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove), CK (Centralnom komitetu) i Titu, na tešku povezanost ustaške emigracije u Švedskoj sa Maticom Hrvatske i tadašnjim hrvatskim rukovodiocima", tvrdi Žana. 

 Zajedno slažemo kockice i dolazimo do onoga što i tadašnji i sadašnji moćnici dobro znaju, ali o čemu malo ko hoće da govori: veze terorista u emigraciji sa jugoslovenskim bezbednjacima jesu postojale, zavrbovane su bile i brojne „ustaške veličine" širom planete. Analiziramo indicije i nagađanja, dolazimo do ekskluzivnih dokumenata, svedočenja. Do onoga što je Titova Jugoslavija htela da sakrije. Pa i ovi danas -služba je još družba, veze su veze, valja ih negovati, zatrebaće. 
Od porodice se još uvek krije sve. Sedamdesetih, kada je Rolović stradao, jedino su „u ta vunena vremena prijatelji dolazili, ponešto otkrivali. Svakako ne sve. Bojali su se. Recimo, jedan od onih koji je čitao tatine depeše otvoreno je rekao mami da nije kukavica, ali da to što je pisao nikada ne bi smeo sam da napiše."

I partijski sekretar u SSIP to je posle potvrdio. A i šta reći posle reči tadašnjeg ministra inostranih poslova SFRJ Mirka Tepavca upućenih Branislavi Rolović 18. aprila 1971, posle sahrane ambasadora u Beogradu: „Mogu da ubiju i mene." Odgovorila je: „Vlada jeste brinuo za vas." Ispalo je obrnuto. Tepavac je ipak uskoro sklonjen sa javne scene. 

„Vladimir Rolović nije prvi jugoslovenski ratnik koji je poginuo posle pobede u ratu. Što nije mogao da dokaže svojim životom -tragično, ubedljivo je morao da dokaže svojom pogibijom. Živi mrtvima ne mogu više ništa objasniti, ali mrtvi živima mogu mnogo", izgovorio je, između ostalog, Tepavac opraštajući se od saradnika u ime države. „Iza ruke tvojih ubica stajale su ustaše. Ali ti si tako dobro znao da su to, po tome koliko zla žele miroljubivoj Jugoslaviji, mogli biti i četnici, balisti, bilo ko drugi... Razmišljajući o tvojoj smrti, mi razmišljamo o našem vremenu. Mnogo se ovih dana razmišljalo o tome šta sve spaja, a šta razjedinjuje narode u ovoj zemlji. Verujem da to tebi, ni mrtvom, nije svejedno. Svi su ti dužni i svi su ti zahvalni. Samo ti više nikome nisi ništa dužan. Nije bilo lako tako dostojan  stveno doći i tako časno otići. Hvala ti i slava, Vladimire Roloviću." 

I Tito je plakao

Danas je jasno da je zapravo govorio u svoje lično ime. „Bili su saborci u ratu, imali su iste ideje, bili su Jugosloveni", kaže Žana Rolović

Dragana Udovičić, Žana Rolović

„Priča se da su od Tepavca tražili da se ne oglasi, ali je on ipak napisao jedan veoma politički i emotivan govor, mudar, biranim rečima. Rekao je šta je hteo da kaže, nije bio preoštar, ali je u tim nijansama i finesama uspeo i da bude ubojit. Pokazao je da je vrhunski intelektualac, patriota." 

Pa zar nisu bili i ostali, posebno kolege u SSIP? 

Nisu. Ni u samoj ambasadi u Stokholmu, ni u centrali u Beogradu. To potvrđuje svedočenje Rolovićeve sekretarice u Švedskoj Mire Štempihar koje u SSIP nikada nisu hteli da pomenu, da se osvrnu na njega, istraže neverovatne detalje... 


 Razlozi su, tvrdi mi izvor iz tadašnjeg SSIP, „bili jaki". Antun Vratuša je u vreme ubistva Rolovića predsedavao kolegijumima u ministarstvu, već je iznosio zamerke na račun Rolovićevog rada, tražio je da se ambasador pozove iz Stokholma na razgovor (a kasnije i opozove, navodno po već potpisanoj Titovoj naredbi) „zbog nefleksibilnog odnosa prema Hrvatskoj domovinskoj organizaciji".

Vratuša je to zaključio na osnovu Rolovićevih depeša (slao ih je od januara 1971), a posebno onih koje su poslate 25. i 26. marta, u kojima je Branko Salaj, osnivač Društva prijatelja Matice Hrvatske „Matija Gubec" u Stokholmu (u vreme ratnih sukoba Tuđmanov ministar informisanja, diplomata), označen kao jedna od nesumnjivih spona sa hrvatskom ustaškom emigracijom. 

Pored toga, osećajući veliku odgovornost zbog rečenog, Rolović je lično Titu poslao depešu da uskoro dolazi u Beograd i da donosi kompletnu dokumentaciju i dokaze za sve tvrdnje koje je iznosio. Međutim, kako se ova depeša pojavila u dvanaest biltena koje su dobijali najviši rukovodioci u zemlji, pa se našla i na stolu Vladimira Bakarića, najuticajnijeg hrvatskog političara i ideologa posle Drugog svetskog rata, zazvonilo je zvono za uzbunu u Zagrebu. 

Put u zločin već je bio otvoren i smrt je bila brža. Egzekutori, Barešić i Anđelković, uhapšeni su nakon što su sasuli tri metka u Rolovića (jedan u slepoočnicu) i jednosatnog iživljavanja nad vezanim i nemoćnim ambasadorom na mestu terorističkog akta. Ipak, pozadina zločina nije do kraja razotkrivena. 
Kada je Rolović preminuo, u švedskim novinama je osvanuo veliki naslov: „I Tito je plakao." 

Ključna depeša 

Svoja saznanja prenela sam ćerki tragično stradalog ambasadora. Kaže mi da je to samo još jedna potvrda sumnje njene porodice da nije sve bilo crno-belo, kako je posle atentata htelo da se prikaže jugoslovenskoj javnosti. Prožimanje emigracije, službi i političara postaje sve očitije. 

„Ne verujem da je Tito plakao. Nisu bili emotivni uopšte, niko od njih. Ćutao je Tito danima, a u SSIP su se svađali zbog sadržaja telegrama sa izrazima saučešća našoj porodici. Nisu mogli da se usaglase da li treba napisati da je tata stradao od zločinačke ustaške ili terorističke ruke. Pobedila je opcija da se izbaci reč ustaške da se ne bi iritiralo hrvatsko rukovodstvo."

Navodno je na ovoj opciji insistirao Makedonac Trpe Jakovlevski, tadašnji podsekretar SSIP, na zadovoljstvo hrvatskih delegata. 

Da ubistvo Rolovića ima veze ne samo sa ustašama već i sa državom za koju je radio, svedoči i događaj sa beogradskog aerodroma, kada je stiglo telo pokojnog ambasadora. Među prisutnima na pisti, uz kovčeg, bio je i Koča Popović. U jednom trenutku se okrenuo ka odabranim Titovim izaslanicima i povikao, razdrljivši košulju: „Sad pucajte i u mene!" Iako je bilo planirano da Koča Popović, inače komandant Prve proleterske brigade u kojoj je Rolović bio komesar prvog bataljona, govori na sahrani, kao i ministar Tepavac, odmah su mu to zabranili. 

I to je jedan od razloga što bi porodica Rolović volela da se ambasadorove depeše konačno obelodane, „jer se dobro zna da je ta jedna (a bilo ih je više) linija spojenih krvnih sudova delovanja između vlasti u zemlji i neprijateljske emigracije bila okrnjena". Morala bi se razbiti do kraja. 

„Znam da je tata majci rekao, kad je poslao depeše, da se ne iznenadi jer bi vrlo lako mogao da bude opozvan, na što je ona bila presrećna jer nije baš bila neka atmosfera tada u Stokholmu. Pre toga je bio upad ustaša u jugoslovenski konzulat u Geteborgu, tamo su naši ljudi bili kidnapovani, pa vraćani, pa vezivani, bilo je nemira u Malmeu..."
 
U vreme kad je Vladimir Rolović slao depeše, bio je svega pet-šest meseci u Švedskoj, ali mu je veliko  iskustvo šefa jednog odeljenja u Ozni od 1945. i dobrog poznavaoca ustaškog i četničkog pokreta pomoglo da za kratko vreme stekne utisak o dešavanjima u ekonomskoj, ali i neprijateljskoj emigraciji. Saznao je ko se na koga oslanja, od koga dobija pomoć, političku i finansijsku. 

„Mnogo jugoslovenskih radnika bilo je zaposleno u fabrici 'Volvo'. Tata je često tamo odlazio, a i radnici su dolazili u ambasadu. I od njih je dosta saznao. Kada su depeše sa svim detaljima stigle u SSIP, i nama su tako pričali, izazvale su veliki zemljotres. Bez ikakvog uvijanja reći da je krajnje vreme da se stane na put sprezi, savezništvu, dogovaranju, kako god hoćete, između ustaške emigracije i hrvatskog rukovodstva preko Matice hrvatske nije do tada bilo uobičajeno", svedoči Žana Rolović. Ne treba zaboraviti da je to bila 1971. godina, Maspok u usponu. 

Privatna arhiva, Vladimir Rolović

„Tražila sam jugoslovenske novine u tatinoj torbi. Depeša je bila otkucana na papiru A4 formata, na dve i po ili tri strane. Po marginama je imala i nekoliko rukom napisanih očevih zabeleški. U SSIP je upisana pod brojem 154. Tačno je da je u njoj bilo precizno napisano da je ustaška emigracija organizovana, jaka, da je dobro finansirana. Depeša je, međutim, posle očevog ubistva sklonjena. Želja naše porodice sada je da se taj dokument pronađe i posle 45 godina konačno otvori i obelodani." 

Muk i tišina

Vladimirov brat Đorđe je još 8. septembra 1971. u ime porodice od jugoslovenske vlade zatražio pokretanje istrage o zločinu i objavljivanje depeša. Predsednik Džemal Bijedić, niti bilo ko iz vlade nikad mu nije odgovorio. Mislili su da će Budimir Lončar, kao savezni sekretar za inostrane poslove, kada je prošlo 30 godina od čuvanja tajne, da dozvoli pristup dokumentaciji. Nadali su se i pre roka, na to je Lončar imao pravo. I on je oćutao. Sled događaja je i narednih godina bio isti: muk i tišina. 

Ni crnogorsko rukovodstvo, čiji je kadar Rolović bio, nikad nije mrdnulo prstom. Ćutali su i ondašnji kadrovi u kolegijumu SSIP kada je Rolović slao depeše. I oni koji su posle došli. Ali kockice su nekako počele da se slažu. 

„Crnogorsko rukovodstvo je tražilo da avion koji je dovezao mrtvog tatu prvo sleti u Titograd da mu tamo odaju počast, pa onda da produži za Beograd. Mama je rekla da tako nešto apsolutno ne dolazi u obzir: ko ima potrebu i osećaje -neka dođe." 
Dušan Vilić, dugogodišnji savetnik za bezbednost Predsedništva SFRJ, tvrdio je neposredno posle ubistva ambasadora da su u to vreme najviši crnogorski rukovodioci Vidoje Žarković, Veljko Milatović, Veselin Đuretić i Dobroslav Ćulafić bili obavešteni da će do atentata doći! Tomaš Marković je dva dana pre upada ustaša u kabinet Rolovića čuo u Stokholmu šta se sprema i o tome obavestio Mitra Burića, crnogorskog policajca, načelnika za emigraciju, koji je izveštaj predao političarima.

Nisu poverovali! 

„Onaj ko zna više od nas verovatno bi mogao više i da kaže -od nas se zaista krilo sve, poznati su nam tek fragmenti. Porodica nikada ništa od SSIP zvanično nije dobila. Ni drugi nisu reagovali. Sad kada čitam svedočenje tatine sekretarice Mire znam da bi oca ubio i metak od ustaša, ali ubilo bi ga i ponašanje njegovih saradnika u ambasadi koje je bilo krajnje kukavičko. Svi su se razbežali! Prvi savetnik, koji je bio u sobi do njegove, uspeo je natčovečanskom snagom da tešku nemačku čeličnu kasu pomeri i dogura do vrata da i njemu ne uđu ustaše, ostali su pobegli niz stepenice." 

Neko i kroz prozor. Jedan Rolovićev saradnik je sa šestog sprata skočio na terasu firme na petom spratu i  potom strčao niz stepenice ne obazirući se na zaprepašćene Šveđane. 

„Od svih u ambasadi jedino su šofer Pera, žalim duboko što sam zaboravila njegovo prezime i volela bih da ga vidim ako je još živ, kao i sekretarica, Slovenka ali Jugoslovenka Mira, hteli da pomognu tati. Hoću da kažem: kako sada, tako i tada -nije bilo volje i želje da se dođe do istine. I tada je bilo isto -ne talasaj! Iritirajuće je bilo sve što se pitalo." 

Ne napuštati rezidenciju

Dan uoču upada Barešića i Anđelkovića, u jugoslovensku ambasadu u Stokholmu došao je specijalac Vlahović. „Ne sećam se više koju je funkciju imao, pre toga je bio u Danskoj upravo zato da se razmotre pitanja bezbednosti. Već tada je vladala atmosfera nesigurnosti u kojoj su preporuke bile da se ne izlazi, da se držimo na okupu, da ne napuštamo rezidenciju..." 

Da li je i on imao neku specijalnu ulogu

„To ne mogu da kažem. Mene ako pitate: ubila ga je država za koju je radio! A da li će sad jedan deo te nekadašnje države imati dovoljno svesti i savesti da skine oznaku tajnosti sa dokumenata i depeša, ostaje da se vidi. Kažu da se tajnost dokumenata ograničava na 30 godina. Evo, prošlo je 45 dugih godina i mi još čekamo! Ne znam zašto javnost nikada nije imala mogućnost uvida. Verovatno iz istih razloga kao i danas. Nešto se kaže, mnogo toga se prećuti. Politika je prljava stvar! I zato se bojim da ovo što nas dve sada razgovaramo nema svrhe." 

Srbija jeste reagovala zbog otkrivanja spomenika Barešiću, ali s njima, kaže Žana Rolović, niko nije kontaktirao tim povodom. 

„A matrica je ista kao i sedamdesetih, kada se uveliko radilo na razgradnji ondašnje Jugoslavije. Porodica nije iznenađena, apsolutno ne, zbog svega što se unazad godinu i po dana prilično učestalo dešavalo u našem susedstvu. Ne mislim samo na Hrvatsku..." 

Smatra da reakcija hrvatskih političara nije bila gromoglasna. Naprotiv, bila je to iritirajuća gromoglasna tišina. 

„Nosim u duši tragediju koju smo mi kao porodica preživeli. Možda zbog svoje tragedije ja taj fašizam lakše prepoznajem, ne znam, ali imam loše slutnje." 
Ko je bio nalogodavac ubistva njenog oca? Da li jugoslovenska ili hrvatska Udba, neko treći? Ili svi zajedno? Jasno je da ništa nije slučajno. Žana Rolović je upravo naručila knjigu Frenka Kejna, koji je razotkrio delovanje australijske bezbednosne obaveštajne organizacije posle Drugog svetskog rata. U njoj tvrdi da su ustašku organizaciju, ne samo u Švedskoj, finansijski pomagali, preko Srećka Rovera, iz Australije i Sovjeti, posebno 1970. godine. Hteli su da oslabe Tita. Ni drugi širom planete nisu imali čiste ruke... 

Jelena Rolović, sestra ubijenog Vladimira, nikad nije imala dilemu. „Istina se odmah znala, ali se nije priznala. Brata mi je ubio Tito, a onda mu je, posthumno, dodelio orden narodnog heroja." A ko je stajao iza Tita? 
Piše: Branka Mitrović
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Dragana Udovičić, Žana Rolović NikolićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Dragana Udovičić, Žana Rolović NikolićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Dragana Udovičić, Žana Rolović NikolićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Dragana Udovičić, Žana Rolović NikolićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS