Srbija

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Sa Evom Ras u Rio de Žaneiro (FOTO)

Aleksandar Ðuričić je sa Evom Ras putovao u Rio de Žaneiro i spoznao kako se u gradu greha mešaju život i smrt, fudbal i kajpirinja, zašto okeanski talasi donose sreću, a slavna glumica je progovorila i o onome o čemu je više od 70 godina ćutala

Objavljeno: 28.10.2016. 16:41h
Foto: Aleksandar Ðuričić sa Evom Ras u Rio de Žaneiru (Autor: Aleksandar Đuričić)
Obično to ide tako: jednu dobru vest uvek prati jedna loša.

Te zime 2010. godine dobra je bila ta što sam kao nagradu za žiriranje najstrastvenijih javnih ličnosti, pod pokroviteljstvom „gorkog lista“, dobio vaučer za putovanje na neku egzotičnu destinaciju. „Loša“ vest me je sačekala na koktelu posle dodele, dok sam ispijajući „gorki list“ ćaskao sa laureatima. Prišla mi je  Eva Ras, dobitnica plakete za najstrastveniju ličnost van svih kategorija, da mi zahvali. Pitao sam je koju od ponuđene tri destinacije je odabrala.

„Aleksandre, idem u Rio de Žaneiro, mogli bismo zajedno.“ Malo mi se zamutilo u glavi, ne od „gorkog lista“. Nasmešio sam se, rekao nešto u stilu da bi bilo lepo, ali da ću videti zbog obaveza i svega ostalog. Pozdravili smo se.

Aleksandar Ðuričić sa Evom Ras u Rio de Žaneiru

***

Beograd je pod snegom, minus dva stepena, Eva u crnoj bundi, sa dva kofera, čeka da je pokupim taksijem, stanujemo u istom kraju. Na putu do aerodroma mi kaže: „Ja sam proteklih meseci toliko ćutala da sada želim samo da pričam.“ Ne progovaram: „Ja sam proteklih meseci toliko pričao, da sada želim samo da ćutim.“ Na aerodromu nam sin turističkog vodiča predaje karte, upoznajemo se s mladim bračnim parom iz unutrašnjosti koji će u Riju proslaviti medeni mesec. Dakle nismo sami - dobro je, ali mi kroz glavu prostruji nešto od čega sam se automatski preznojio: „A šta ako smo Eva i ja u istoj sobi?“

„Baš se radujem što idemo da gledamo ljude u gaćama“, kaže dok ulazimo u avion za London.

Sedam sati pauze na „Hitrouu“ idealna je prilika da se mašta, ali i da se ispriča život. Razgovaramo o njenoj kćerki Kruni i o tome koliko je sebe krivila posle njene iznenadne smrti u Parizu.

„Kada vam je dete uspešno, završilo najbolje škole, piše romane, vunderkind, mislite da je sve u redu, a zapravo se ispostavilo da je nisam dobro poznavala. Sve sam to opisala u knjizi ‘Devojka koju nisu naučili da kaže ne’. Ja sam Krunu obožavala slepo, bila je lepa, najbolja gde god da se pojavi, francuski je govorila kao maternji, pisala, spremala se da osvoji svet. A ona je mene očito radila kako je htela. Želela je da budem srećna, stalno me je uveseljavala, pričala mi ono što sam želela da čujem, poveravala mi se. Duško Radović mi je jednom rekao: ‘Nemoj toliko da je obožavaš jer ćeš se jednog dana razočarati u sebe ili u nju.’ Ja sam se razočarala u sebe. Krivim sebe što sam samo 24 godine bila majka. A onda pomislim: ‘Dobro je poživela i 24 godine kada nije imala majku, nego jebenu najbolju drugaricu.’ Svašta se pričalo o njenoj smrti, ali francuska policija mi je posle mesec dana istraživanja poslala dopis u kom se kaže da je umrla prirodnom smrću. Nisu našli nikakav drugi uzrok smrti.“

Fotografije sa putovanja novinara Newsweek-a Aleksandra Ðuričića i Eve Ras u Rio de Žaneiro

GLOGINJE U SAO PAULU

Konačno se ukrcavamo na let za Sao Paulo. Unutrašnjost aviona je kao paluba broda, osmeh mi izvlači ogromno, belo, poluležeće sedište, kao neki najmoderniji rekamije, pored su slušalice i ćebe: „Opa, biće ovo lepih 11 sati leta.“

Ipak ne - to je biznis klasa.

„Baš mi je drago što nismo ovde, osećala bih se kao da sam legla u neki kovčeg“, zadovoljna je Eva dok idemo ka sedištima na kojima će putnici biti spakovani kao sardine, ima ih po tri u jednom redu. Jedno u našem redu je prazno, nadam se da će tako i ostati, da makar malo dišemo. Ali sledi najezda srednjoškolaca iz Argentine koji urlaju na sve strane. Nama dopada mladić čije lice je tapacirano bubuljicama i masturbatorskim brčićima.

Na mom stolu su topli bif upakovan u celofan, čaša tople vode, prirodni sok od narandže, kajzerica, puter, crveno francusko vino, čokoladni mus sa ribizlama. Bubuljičavi gimnazijalac ima sličnu postavku, samo se opredelio za piletinu, a nedostaje mu i vino. Evin sto je potpuno prazan. Ona ne jede ništa osim „plazme“. Priznaje da nekad uveče jede parizer od sojinog brašna i još neke „splačine“ jer ne može da spava gladna.

„Znate, pre nego što smo krenuli išla sam kod doktora da ga pitam da li smem na tako dalek put“, a on mi je rekao: „Slobodno, niste vi obavezni da umrete u Beogradu.“

Eva spava ogrnuta ćebetom, povremeno mi izgleda kao leš. Proveram da li diše, metodom prst pod nos. Naši saputnici mladenci su ko zna gde. Srećemo ih tek po sletanju u Sao Paulo, gde miriše letnja žega. Jurimo na šalter za Rio, ima ih četiri, aerodrom izgleda kao bolja autobuska stanica, trese me miks adrenalina, umora i vreve. Ispostavilo se da smo zakasnili samo 10 minuta. Gospodin na šalteru objašnjava da se ne brinemo jer letovi za Rio idu često, samo je potrebno da doplatimo sto dolara po osobi.

E, tad se aerodromskom zgradom prolomilo: „Lako je tuđim kurcem gloginje mlatit.“ Eva urla na sav glas. Isprekidano se čuje: „gloginjeeee, kurceeeem...“ Crvenim, panično tražim 100 dolara po džepovima, mlada kao nešto podržava Evu. Mladoženja se ukipio. Definitivno, žene umeju da se svađaju. Eva ne prestaje, njen šou traje. Objašnjava, da je to pljačka, opet pominje gloginje istim intenzitetom. Osoblje aerodroma je zapanjeno gleda iako ništa ne razume. Razmišljam da idem u toalet da se presvučem. Ipak ne, bila bi to izdaja Eve. Situacija izgleda nerešivo, jasno je da Eva neće dati pare, a samim tim ni mi. Idealna prilika da letujemo na plaži u Sao Paulu. Ipak, dolazi prosedi gospodin, sprovodi nas na sledeći let bez doplate. Eva je pobedila.

U Riju nas čeka vodič Ketrin, odsečna deblja plavuša srednje dobi. Udata je za Pedra, rade zajedno, on vozi kombi s turistima... Pored svih osnovnih uputstava za boravak u gradu sreće, posebno je predavanje o pljačkašima, a toga smo se već naslušali i pre dolaska: o deci koja se ukopavaju u pesak, o tipu koji je uveče svratio na plažu da se okupa, pa su mu ukrali odelo i u hotel je stigao potpuno go, već su nas savetovali da ne nosimo jarke boje, da male količine novca držimo na raznim mestima. Kao da smo završili neki kurs o zaštiti od pljačkaša. Odlična vest je da Eva i ja imao odvojene sobe. Jednu pored druge, na drugom spratu.

Eva komentariše da je soba „pičkin dim“ jer ne gleda na more. Nerviraju je vrata koja se skroz ne zatvaraju, sumnja i da joj zakidaju na internetu, setila se da je zaboravila da ponese lekove. Sve nedaće ovog sveta bile su naše, ali smo se ipak predveče dočepali plaže. Duvao je neki vetar, gledali smo u okean, mladenci su nam se pridružili. Eva zabavlja ekipu pričom o glumcu Božidaru Pavićeviću Longi, kada je Atelje 212 gostovao u Akapulku. Longa je tada, šezdesetih godina prošlog veka, ugradio glanc nove zube, ali su mu ispali u Atlantik. Počeo je da se davi, a Zoran Radmilović i Taško Načić su mislili da se zavitlava. Reagovalo je šest spasilaca.

Odmah nam otkriva da nema nameru da se skida na plaži - to ne bi podnela.

„Ovde svi izgledaju srećni, kao da niko nije bolestan. Ja godine ne mogu da skinem, a ni odeću. Sramota me je u šta se pretvorila nekadašnja lepotica. Obučena se i tuširam. Ne mogu da gledam ovo telo.“

Fotografije sa putovanja novinara Newsweek-a Aleksandra Ðuričića i Eve Ras u Rio de Žaneiro

RAMBO, VASABI I SILIKONI

Odlazak u brazilski restoran je delicija, ulaz i večera koštaju 32 reala. Evi se ne daju pare jer ne može to da jede, a glupo joj je da plaća, iako bi volela da vidi kako drugi žderu. Odlazim sa mladencima. 

Tada još nisam znao totalno da uživam, pa mi đavo ne da mira, moram da radim. Zovem Ramba Petkovića, fudbalsku ikonu Brazila, ali i mnogo više od toga, da pokušam da napravim intervju. Mladoženji su se ionako krupne oči, razrogačile: „Zamišljao sam noćima pre nego što smo krenuli kako mi idemo ulicom i sretnemo ga i ja mu priđem. Znam i njegovog kuma.“

Možda se u Riju ostvaruju snovi.

Rambo me ne čuje, šušti veza, istrčavam iz restorana, napolju je već pretkarnevalska atmosfera. Rambo kaže da hoće, ali da mu se javim za četiri dana.

Nada postoji.

Vraćam se u restoran. U autobusu, pred odlazak na spavanje, Eva, koja je udisala uličnu karnevalsku atmosferu, daje savet: „Nemojte da kasnite sutra na sastanak s Ketrin jer će histerična debelica da se ljuti, a treba nam.“

Odlazak u juvelirnicu, u kojoj menjamo novac na crno, postaje nam omiljeni ritual. Razgledamo nakit, prospekte, stavljam na pult sitne dolare, sedi proćelavi gospodin pita koliko tu ima. Kažem 200.

„Prebrojte.“

„Nema potrebe.“

Kakvo poverenje.

Eva i ja konstatujemo da obavezno moramo da idemo na gej parti, Ketrin nas podržava, mladencima ne pada na pamet, oni zure u prstenje koje nikada neće kupiti.

Plutamo ulicama Rija. Eva priča o sujeti.

„To je velika stvar. Moja mama ni 20 sati pred smrt nije dala da joj skinem periku: ‘A što ne bih umrla s njom?’ Zbog te sujete ni ja ne mogu da se skinem na plaži. Gledam ove debele Amerikanke sa silikonima. To nikada ne bih mogla da stavim u sebe. Jedino strano telo koje sam mogla da unesem u sebe je kurac. Ne mogu ništa što neću moći odmah da izvadim.“

U hotelu opet nema mog ključa, paranoja je pojačana na najjaču ringlu. Ako treba da budem opljačkan, neka to ne bude odmah. Crnkinja je zaboravila da ga ostavi na recepciji. Za sada ništa od pljačke.

Eva sa hotelskog kompjutera piše mejl bratu, koji živi u Sakramentu: „Ovde u Herceg Novom je malo prohladno, ali koristim svaki trenutak da šetam duž Pet Danica. Mnogo volim to šetalište, kao što znaš. Imam i dosta obaveza, nemoj da brineš. Ljubim te.“

Nije mu rekla da je u Riju jer bi odmah došao da je vidi, a to bi joj poremetilo ugođaj i mogućnost da ovaj grad gleda svojim očima.

Fotografije sa putovanja novinara Newsweek-a Aleksandra Ðuričića i Eve Ras u Rio de Žaneiro

DO GOLE KOŽE

Ljudi na Kopakabani dobro nose svoja tela, uglavnom im savršeno stoje, a i ona nesavršena im pristaju. Dan pred karneval voda je malo prljava, talasi razbacuju kese i uloške, ali svi su u vodi. Raduju se, smeju se, teško je odoleti toj kolektivnoj igri. Karneval radosti se događa na pesku: sladoledžije, prodavci škampi, momak sa malim roštiljem koji na licu mesta prži sir sa mileramom, čiča s gomilom lopti i raznobojnih balona na glavi, deca puštaju zmajeve, talasi divljaju... Voda je odjednom kristalno čista. Dva para se ljube, svako za sebe. Ide dekica s velikom providnom kesom na kojoj piše „bisquheus globo“, smenjuje ga devojka, osmeha dužine Kopakabane, s belom kartonskom kutijom. Unutra bi mogli da budu sladoledi. Nadleće nas avion s nekom ogromnom plavo-belom trakom. Momčić sa proređenim zubima nudi nešto nalik kikirikiju. Sve se vrti kao na ringišpilu. I na plaži i u glavi. 

Izgleda da glumica koja se proslavila svojim golim telom u filmu „Ljubavni slučaj službenice PTT-a“ tog dana donosi revolucionarnu odluku: „Gledala sam malo okolo po plaži. Ima i starijih i ružnijih od mene. Juče sam odlučila da ću se skinuti.“

Zauzeli smo drugi red, dva suncobrana i dve ležaljke. Devojčica od dve godine, u žutom kupaćem, nalik lutki, pada mi pred noge. Ukakila se. Grupa crnaca, sa gitarama, dobošima, dairama i još pokojim instrumentom, proizvode zvukove za svoju dušu, ali i za nas. Guarana se nudi na sve strane, debeli crnja, optočen zvoncima, pleše sam i zvoni. Talasi se smiruju, sunce prži. Prolaze najveće, najbolje raspoređene sise, koji dobrim delom štrče iz gornjeg dela kupaćeg kostima. Vlasnica istih prodaje sladoled, koji je za trenutak ostavila da bi se osvežila u plićaku. Sa zadovoljstvom pozira zainteresovanim komšijama sa plaže. Njene sise - njen ponos, a naša radost. Par se i dalje ljubi, ali malo i gleda u to remek-delo prirode. Najtužniji je prodavac šampona, koji su mu kao biseri okačeni oko vrata. Opet naleću preprženi škampi, naređani kao ražnjići. Odnekud stiže i blagi vetrić. Policajac u belom džipu, prevelikom da se probije među peškire, odustaje. Dečko između dva drveta razapinje mreže idealne za leškaranje, galebovi nadleću, neki urođenik po ko zna koji put nudi sladoled. Svi ti prodavci su idealne kulise za skrivene i neskrivene poglede. Ovde se inače razgovara očima. Jezik dođe kao pomoćno sredstvo. Najsmešniji je prodavac bazenčića, dušeka i šlaufa za okean. Najmanje posla imaju oni što rade privremene tetovaže. 

Propadam kroz platnenu stolicu. Rušim neke stvari. Eva skida crnu bluzu. Pokreti su spori, ali precizni. Okrenuo sam glavu na drugu stranu. Operacija teče, prolaze minuti i minuti. Kao paravan joj služe prodavci koji nose cvetne haljine. Ostaje u dvodelnom crnom kupaćem. Uvek je bila hrabra. U tom trenutku nas zapljuskuje ogroman cunami - talas. Skroz smo mokri, kao i sve stvari oko nas. Smejemo se i vučemo pokisle stolice.

Skoro svakog dana dolazimo na isto mesto na plažu, ali geografija je sasvim drugačija. Izgleda da se Kopakabana preko noći tranvestira. Tu je nemoguće čitati knjige jer ne postoji zanimljiviji zaplet od onog koji se iz sekunda u sekund događa oko vas. Niko i ne čita.

Odjednom je 70 godina u telu Eve Ras poželelo da uđe u okean. Mladenci je podržavaju. Eva hoće i da časti pivom.

Posmatrao sam je kasnije kako u crnini, u crnim rasparenim sandalama šeta s kraja na kraj Kopakabane dok talasi divljaju. Korača lagano, ali sigurno. Ima šešir i torbu. Deluje kao iz nekog filma Živka Nikolića za 21. vek.

Skoro sav novac smo dali Ketrin za ulaznicu za karneval, za kartu za fudbalski meč na Marakani, za krstarenje tropskim ostrvima, za obilazak Isusa... Ona ga je zadovoljno pokupila, ne dostavivši dokaz da to baš toliko košta.

„Možda je Ketrin kao oni klinci što se ukopavaju u pesak na plaži i pljačkaju turiste“, bacam kosku.

„A šta ako pobegne s parama?“, peca se mlada.

„Ništa, mi to nećemo ni videti. Živećemo na plaži“, reče najveća mrziteljka plaže.

Ketrin nas je nervirala iz nekog razloga. Na putu za Sambodrom poverio sam joj da ćemo mi na utakmici Botafago - Flamenko biti specijalni gosti Ramba Petkovića Peča, kako su ga Brazilci zvali. Ona je to odmah prenela svom mužu Pedru, koji je više i od Ketrin i od kombija koji je vozio voleo Peča. Pedro me je od tada gledao drugim očima. Iako smo za karneval imali neke jeftine karte, ako se jeftinom može nazvati ona od 100 evra, prolaz do tribina je bio kao da smo „vipovci“. Međutim „jeftine“ karte su nam donele i jeftino okruženje. Dok su kolosalne cirkuske kreacije defilovale stadionom, oko nas se širio miris roštilja i piva. Kada krene povorka, stadionom se ori neka nacionalna pesma, a svaka tačka od 40 minuta začinjena je vatrometom. Dosada povremeno ubija. Iza naših leđa dva Brazilca, čiji su roditelji iz Japana, pričaju o Peču. Okrećem se i objašnjavam da je on iz naše zemlje i usput pominjem da imam njegov broj telefona. Tog trenutka prestaju da gledaju karneval i zure u mene, jedan me tapše po ramenu. Ukratko prepričava svoj život i konstatuje da je, za razliku od Srbije, Brazil slobodna zemlja, u kojoj se slobodno diše.

„Grešiš, mi imao Egzit i Guču, a vi mnogo gledate CNN“, izgovaram dok defiluju najraskošnije karnevalske kočije sa hiljadama plesača koje izgledaju skuplje od cele Srbije.

Ne veruje mi. A ni ja sebi. Ali sam navukao ozbiljnu facu.

„Meni je bolji karneval u Kotoru. Ovo je isuviše lokalno“, dodaje Eva. „Ukroćeni karneval, kao da smo u zoološkom vrtu. Čisto otimanje para, žao mi je što sam se uopšte uplela u ovo.“

Fotografije sa putovanja novinara Newsweek-a Aleksandra Ðuričića i Eve Ras u Rio de Žaneiro

USNE ZORANA RADMILOVIĆA

Eva je jednog jutra poranila da traži sinagogu. Uspela je iz nekoliko pokušaja i bila je srećna, iako sinagoga nije radila i izgledala je dosta zapušteno. Mi smo je čekali u sad već omiljenom restoranu „Rivijera“. Donela nam je brazilske jabuke, a kada smo odlazili, pokupila je sa stola sve kesice sa šećerom, majonezom i kečapom. Kolekcionar je toga, pa kada joj dođu prijatelji, oni retki koje pušta u kuću, oni izvlače kesice i iz koje zemlje bude - znači da će tamo putovati. Nervira se što u restoranu ne radi internet jer je planirala da pošalje bratu mejl iz Herceg Novog.

Tog dana smo overili i plažu Ipanema. Uz zvuke talasa Eva se seća Zorana Radmilovića, s kojim je bila u klasi. Zoran im se pridružio na trećoj godini, imao je skoro 30 godina jer je pre toga, po zapovesti oca, studirao prava, a i dve godine je služio vojsku. Klasići su Evu dve godine ubeđivali da je ona neostvarena Zoranova ljubav, pa je počela da ga juri jer su je ubedili. Jedne julske večeri, posle kabarea „Komarac“, u kom je Zoran briljirao, ali i u kafani popio bačvu piva, rešio je da otprati do kuće. Stanovala je u mansardi, u današnjoj Resavskoj ulici. Cimerka joj je bila glumica, kasnije i kurtizana, Bisera Olga, s kojom se Zoran dogovorio da ne bude kod kuće. Kada su se popeli, treperilo je u vazduhu, iščekivao se početak ljubavnog zanosa, ali je Zoranu pozlilo. Počeo je da povraća, dobio je temperaturu. Pozvala je Hitnu pomoć i konstatovali su mu akutnu upalu pankreasa.

„Konzilujum je odlučio da ostane kod mene, da ne sme da se pomeri. Nije mogao prstom da mrdne, a ja sam htela sve sa njim. Lekari su savetovali da ne pije vodu, cedila sam limun i mazala mu usne, i danju i noću. Pet dana je to trajalo, polumrtav Zoran u mojoj mansardi, gde na sve strane gamižu miševi i bubašvabe. Konačno se oporavio, ustao je i popio bokal vode i opet pao u krevet. Opet sam ga negovala pet dana. To je bio sav naš ljubavni odnos. Posle se stideo toga i izbegavao je da me sretne.“

Posle ove priče preglasavanjem smo odlučili da idemo u čuveni restoran „Garota de Ipanema“, onako na bum. Red je bio toliki da bismo na ručak stigli za tri dana. Koristeći dugogodišnji restoransko-kafanski staž, ovog puta nisam pominjao Peča, uspeo sam momku na vratima da objasnim kako nas četvoro treba odmah da uđemo. Bila je zadivljena: „Eto, vi umete da trošite, a ja da štedim.“ Sve se pušilo od dima, pesme i hrane. Mladoženja je za vreme ručka, dok je Eva pila čaj, pričao da obožava čokoladu i da dnevno jede bar 300-400 grama, jednu veliku obavezno pred spavanje.

„Nemojte to da radite, dobićete cirozu jetre. A to je najveća uvreda za jetru, da dobije cirozu od čokolade, a ne od rakije.“ Posle je držala predavanje o Jevrejima koje bi obavezno završavala nekim vicem. Vraćali smo se pešaka, prolazili pored stambenih zgrada sa muzejskim ulazima i uličnih slikara: pejzaži, pejzaži, pejzaži...

„Isto kao u Sutomoru“, reći će kao da je ljuta.

Dan posle završetka karnevala okean kao da je ljut: huči, svakog trenutka menja izgled obale. Spremali smo se za utakmicu. Rambo je opet pomerio naše viđanje, što Pedro nikada nije saznao. Na ulazu u autobus vodič nam je dao nalepnice s njegovim imenom Bruno. Svi smo mi pomalo Bruno. Brazilac, 40-godišnji advokat, navija za Flamengo, raspituje se da li su hrvatski i srpski različiti jezici. O nama zna sve zahvaljući Peču. Pričam mu o Marakani u Beogradu. Stadion je impozantan, pored nas sedaju ljudi iz favela. Deluju neprijatno, a Eva im prkosi. Mladoženja je odlepio, kao lud trči po tribinama, a Eva svojim telom čuva njegovo mesto od ovih pridošlica iz favela.

Ljudi koji navijaju za različite klubove sede na istoj tribini i zajedno piju pivo. Povremeno zajedno proizvode najraznovrsnije svetlosne efekte. Jedan nula vodi Flamengo, stadion gori. Izjednačava Botafago, stadion opet gori. Publika traži Peča, koji je ušao 15 minuta pred kraj. Ništa značajno nije stigao da uradio, jedan prema dva pobeđuje Botafago. Razočarani smo, ali i nismo.

Eva je zadovoljna, iako je u autobusu prejak erkondišn, ne voli taj vazduh i zbog toga retko ide kod porodice u Ameriku jer je kod njih u kući stalno 16 stepeni. Priča kako je upisala glumu i kako je pobedila sve beogradske lepotice, iako je imala 155 centimetara, 44 kile, teget plišanu suknju, belu košulju, cokule, dokolenice i čmičak na levom oku. Bila je jedina devojka na klasi. 

Bruno drži predavanje o istoriji grada oko Marakane, prve nas izbacuju iz autobusa. Meni se, kao po običaju, ne ide u hotel. Sedam u obližnji kafe, naručujem sendvič sa teletinom i ananasom i kajpirinju. Posmatram ljude, lepo je veče.

Aleksandar Ðuričić sa Evom Ras u Rio de Žaneiru

BRAČNE IGRE

Poslednjeg dana je padala kiša, što olakšava odlazak. Da su sunce i bogovski talasi, bilo bi muka, ovako s Evom u šoping, kupujem neke patike, ona uzima crni pasulj, iako ga ne jede, hoće da ga ima, da se seti kako nas je gledala dok smo jeli fežoadu.

„Imam još jednu kutiju ‘plazme’, to znači da ćemo uskoro kući“

Ostalo je još da pozovem Peča da napravimo taj intervju. On predlaže da dođem u neki tržni centar,  deluje dosta ljut i nervozan. Ne volim da intervjuišem ljude kada su ljuti i nervozni, ne volim ni tržne centre, naročito kada su udaljeni 40 kilometara. Ipak se konsultujem s recepcionerom Leonardom, koji je imao devojku Srpkinju, i on naprasno progovara: „Ne tamo, mnogo para trebaš.“ Zahvalio sam Rambu na pozivu i rekao da ću mu se obavezno javiti sledeći put kada dođem. Mladoženja je očajan. Eva kaže da je predviđala ovakav razvoj situacije, čudi se kako ljudi ne znaju da budu slavni, kako se lakše nose sa porazima.

„Fudbaler, drkadžija“, urla dok idemo ulicom Domingos. „Jedini ko je umeo da se nosi sa slavom bio je moj kolega Slobodan Ðurić Bobiša. Sa tridesetak godina bio je slavniji od svih, počistio je Ljubu Tadića, Branka Plešu, bio je megazvezda. Uspešno se nosio s tom popularnošću sedamdesetih. Ali je brzo poginuo. Za Dan armije krenuli su u Zemun i u nekoj ulici nije bilo znaka da je tu kraj puta. Sleteli su i tako svojom smrću postavili znak.“

Na aerodromu u Riju, koji u procesu renoviranja deluje nekako depresivno, analiziramo naše nove prijatelje mladence. 

Pričamo o braku. U prvi je uplovila kada je imala 19 godina, i on je bio glumac. Opstali su godinu dana, a izašla je iz te priče jer joj je smetalo kako se brije i što je stalno bio gladan. Neprekidno je mislila: „Pogledaj, on se opet brije.“ U toj sapunici i žiletu videla je prepreku za buduću sreću.

U drugi je uplovila odmah, isto sa glumcem, imala je dvadeset godina i živeli su godinu dana. Nerviralo ju je što potencirao da je on stariji 17 godina i što je non-stop kalkulisao „kada ti budeš imala ovoliko godina, ja ću imati ovoliko.“ A i jednog jutra joj je rekao da mu više nije lepa.

Razveli su se 1. jula, a ona se osam dana kasnije udala za Radomira Stevića Rasa, koga je poznavala svega četiri dana.

O Rasu može da priča danima. Mada priznaje da više ne bi mogla ni sa kim da bude u braku, pa čak ni da Ras ustane iz groba. A s njim je uživala, zasmejavao je dvadeset godina. Nisu živeli po uobičajenim formama. Imali su ladicu u kojoj su držali novac i svako je uzimao koliko mu je trebalo, a kad nije bilo novca, onda su se snalazili. Jednom su dletom razbijali stari, ustvrdli hleb i umakali ga u vodu. Ras je ujutru vikao: „Nemoj da hodaš bosa, da se ne povrediš na mrvice.“

Tvrdi da svaki brak ima svoje delikatne situacije. Priznala je Rasu da se za vreme braka godinu dana viđala s čovekom koji je takođe imao porodicu i troje dece, da među njima nije bilo ništa seksualno, ali da su razmišljali da počnu zajednički život. Ipak su shvatili da ne mogu da sruše dve porodice.

„Trebalo mu je vremena da se oporavi od tog saznanja. Ali nije besneo. Izgleda da je i on imao svoje delikatne situacije.“

Usred te delikatne priče prekida nas Špankinja nalivena guaranom i pivom, pita odakle smo, kuda idemo, pa priča o svojim prijateljima u Sarajevu ponosna što zna gde je Bosna, raspituje se kako nam je bilo na putu, zanima je i da li smo neka familija.

„Jesmo, mi smo muž i žena. Nedavno smo se venčali i ovo je bio naš medeni mesec“, sa osmehom joj saopštava Eva.

Špankinja se u trenutku otreznila i krenula da viče: „Čestitam, čestitam. Kako divan par.“

Da i ostali putnici ne bi krenuli da čestitaju, nečujno smo se udaljili i stali do pravih mladenaca.

Iz Rija sam Evi poslao razglednicu. Obično sa putovanja ona sama sebi šalje, a da bi zabavila poštara napiše:“Matora, jebi se.“



TEKST I FOTO Aleksandar Ðuričić
 
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Aleksandar Ðuričić sa Evom Ras u Rio de Žaneiru (Autor: Aleksandar Đuričić)Biznis

NEWSWEEK U ALBANIJI Zemlja orlova u toplesu: Od države bez Pravnog fakulteta, do društva bez tabua (FOTO)

Aleksandar Ðuričić sa Evom Ras u Rio de Žaneiru (Autor: Aleksandar Đuričić)Srbija

KRALJ MESA ILI "GONIČ ROBOVA": Vlada Srbije otklonila sve prepreke za dolazak nemačkog Tenisa

Aleksandar Ðuričić sa Evom Ras u Rio de Žaneiru (Autor: Aleksandar Đuričić)Srbija

NEWSWEEK ISTRAŽUJE S verom u novi početak: Zašto Srbi prelaze u Islam

Aleksandar Ðuričić sa Evom Ras u Rio de Žaneiru (Autor: Aleksandar Đuričić)Srbija

NEWSWEEK OTKRIVA: Evo ko su vlasnici tajnih računa u švajcarskim bankama (FOTO)

Inicijalizacija u toku...
Ostale vesti iz rubrike Srbija
Aleksandar Ðuričić sa Evom Ras u Rio de Žaneiru (Autor: Aleksandar Đuričić)NEWSWEEK INTERVJU

PROGRAMIRAO JE OLIMPIJADU U SARAJEVU Nenad Avlijaš: Bili smo prvi na svetu, svi su uzeli naš sistem

Aleksandar Ðuričić sa Evom Ras u Rio de Žaneiru (Autor: Aleksandar Đuričić)NEWSWEEK OTKRIVA

TAJNA ANALIZA CIA: Evo kako su udareni temelji otcepljenja Kosova i formiranja "Velike Albanije" (FOTO)

Aleksandar Ðuričić sa Evom Ras u Rio de Žaneiru (Autor: Aleksandar Đuričić)Srbija

ODLOŽENA PRESUDA HARADINAJU: Ako bude oslobođen, Srbija neće imati pravo na žalbu (FOTO, VIDEO)

Aleksandar Ðuričić sa Evom Ras u Rio de Žaneiru (Autor: Aleksandar Đuričić)Srbija

NEWSWEEK INTERVJU Rolan Dima: Želeli smo da sačuvamo Jugoslaviju, zato sam ubedio Miloševića da ode u Vašington (FOTO)

PRATITE NAS

Pratite našu Facebook stranicu.