Srbija

NEWSWEEK OTKRIVA: Kako su izgledali počeci CIA u Jugoslaviji

Zovem se Čarls Morton Ingliš i rođen sam 1919. godine na istočnoj obali SAD. Bio sam jedan od prvih špijuna u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Osnovao sam prvu stanicu CIA u Beogradu.

Objavljeno: 06.11.2016. 08:00h
Foto: Shutterstock, Špijuni
Vidim da ste nedavno uhapsili jednog špijuna i da su o tome nekoliko dana pisale sve novine. U moje vreme to se nije dešavalo. Doduše, dok sam se ja bavio tim poslom, nije bilo hrvatskih špijuna u Srbiji, ili obrnuto, jer je tada postojala Jugoslavija.

Bio sam jedan od prvih špijuna u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, i to najmoćnije zemlje na svetu - Sjedinjenih Američkih Država. Osnovao sam prvu stanicu Centralne obaveštajne agencije (CIA) u vašoj zemlji i na njenom čelu ostao skoro pune tri godine.

Znam da ste verovatno gledali i „Operaciju Cicero“, i „Našeg čoveka u Havani“, i „Trećeg čoveka“. Ali zanima li vas kako smo zaista te poslove nekad obavljali?

Najpre nekoliko reči o meni. Zovem se Čarls Morton Ingliš i rođen sam 1919. godine u Springfildu, Masačusets, na istočnoj obali SAD. Upisao sam studije francuskog i italijanskog jezika i književnosti, a zatim počeo s radom na doktoratu iz oblasti komparativne filologije. Doktorske studije sam prekinuo, kao i cela moja generacija, 1942. godine. Tada smo svi bili regrutovani.
 
Novembra te godine obreo sam se u Alžiru, posle angloameričke invazije na tadašnje francuske kolonije u severnoj Africi. Bio sam raspoređen u ono što se tada zvalo OSS - Office of Strategic Services - preteču CIA. Prošao sam Afriku i Italiju i maja 1945. vratio se u SAD. Planirao sam da završim doktorat i skrasim se kao profesor na nekom malom koledžu na srednjem Zapadu, ali negde duboko u sebi žudeo sam za putovanjima i uzbuđenjima.

Tako sam ponovo došao kod bivših ratnih drugova, baš kad je CIA bila u formiranju. Zvanična verzija je bila, naravno, da CIA nema nikakve veze sa OSS, ali u praksi samo su nam jednog dana zamenili table na kancelarijama... Poslat sam da naučim ruski, a već sam znao nešto nemačkog i modernog grčkog.

Marta 1948. pozvan sam u kadrovsko odeljenje. Punačka službenica gledala je u moj dosije, a potom u geografsku kartu Evrope. Imala je pomalo problema da nađe Balkan. Na kraju me pogledala kroz naočare i rekla: „Vi već znate ruski, a odnedavno i bugarski. Koliko vremena će vam biti potrebno da naučite srpskohrvatski?“

Shutterstock, CIA

Nisam ni stigao da odgovorim, a ona je već uzela olovku da na karti pokaže Beograd, ali uporno je pokazivala Budimpeštu. Na kraju je odustala: „Idete u prestonicu Jugoslavije. To je onaj grad na B, nalazi se na Dunavu, snađite se uostalom. „

Sredinom avgusta 1948. došao sam u Beograd. Prvi dani mi nisu bili laki. Ambasador Kevendiš Kenon nije hteo ni da čuje da stanica CIA, koju je trebalo da vodim, ima pet ljudi, koliko je operativnim planom bilo predviđeno. Nije zapravo hteo nijednog: plašio se reakcije Jugoslovena ako bi se tako nešto otkrilo i posledica po njegov položaj.

Usledilo je nekoliko nedelja razmene šifrovanih telegrama između Vašingtona i Beograda. Na kraju je stvar prelomio lično savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Trumana, kontraadmiral Robert Denison. Bio je to politički kompromis: ambasador je morao da proguta stanicu CIA u Beogradu, a Agencija da odustane od svog - očigledno megalomanskog - zahteva da ona ima čak pet ljudi.

Stanica je na kraju dobila samo jednog jedinog čoveka: mene. Bio sam istovremeno i šef i celo osoblje. Ambasador na početku nije hteo ni da čuje da imam zvanični diplomatski status. Bilo je jasno da me time, za slučaj da nešto pođe po zlu, lišava diplomatskog imuniteta. U praksi, umesto proterivanja, predviđenog međunarodnim konvencijama, takav položaj otvarao mi je jedino perspektivu dugogodišnjeg boravka u Titovim zatvorima.

Zato sam počeo kao prevodilac. Mi i Britanci uspostavili smo zajedničko Odeljenje za prevođenje, koje je služilo kao tehnička služba za obe ambasade, strane novinare, retke poslovne ljude koji bi navratili. Bila je to moja zvanična „legenda“ kod jugoslovenskih vlasti. Svoje usluge smo naplaćivali, po cenama tada uobičajenim u Beogradu, i od tih para finansirali svoje druge operacije. Posao je jedno vreme išao tako dobro da sam mogao da zaposlim više ljudi - u Beogradu je tih godina moglo da se nađe obrazovanih mladih ljudi koji su odlično znali i engleski, a pogotovo francuski - pa sam imao više vremena za obaveštajne aktivnosti.

Na svom pisaćem stolu u kancelariji instalirao sam dva telefona: sivi i crveni. Na sivi su se javljali oni sagovornici koji su zaista mislili da sam (samo) prevodilac. Na crveni, oni drugi. Sivi telefon je, naravno, mnogo više zvonio...

Sukob Tita i Staljina, tog leta u ambasadi, nismo očekivali. Bio je to krupan obaveštajni neuspeh Agencije, mogli bismo reći čak i tipičan za njene prve, formativne godine. „Dva Josifa su počela ples Svetog Vida“ - sećam se da mi je prvih dana rekao ambasadorov zamenik Robert Rems. Tada sam prvi put uočio tu njegovu sklonost ka pesničkom izražavanju: „A samo jedan od njih dvojice taj ples će preživeti.“

Vrlo brzo otpočele su duge analize šta ovaj sukob zaista znači za raspored snaga na jugoistoku Evrope. Od tih naših analiza zavisio je, u tom trenutku odsudno, američki odgovor. U našoj maloj zajednici kristalizovale su se čak četiri škole mišljenja.

Prva, da se radi o nekoj vrsti nameštenog, fiktivnog sukoba, koji su Tito i Staljin smislili kako bi zbunili Zapad i zadržali veću slobodu manevra u graničnim konfliktima, u severnoj Grčkoj, Trstu i Koruškoj.

Profimedia, Josip Broz Tito

Druga, da se radi o stvarnom sukobu, u kojem Jugoslavija nema nikakve šanse, i da je samo pitanje vremena i načina kada će ona biti pokorena, da li će se to desiti kroz neku vrstu unutrašnjeg puča, ili će doći do vojne intervencije.

Treća, da se radi o stvarnom sukobu, iz kojeg će Tito izaći kao pobednik, ali da će posledice te pobede, u konačnici, biti ograničene samo na Jugoslaviju.

I četvrta, da je to početak raspadanja celog Istočnog bloka, i da će se brzo pojaviti neki novi Tito i u drugim zemljama pod sovjetskom dominacijom.

Celu jesen 1948. proveli smo prateći jugoslovenske novine i poredeći njihov sadržaj sa sadržajem sovjetskih i drugih novina u zemljama Lagera. U oktobru sam poslao prvu procenu da će se Tito održati „ako bude imao podršku u kritičnim trenucima“. Trajanje krize procenio sam na pet godina. Kao najtežu, prevideo sam treću - 1950. godinu. Ambasador me je pitao - u njegovom glasu bila je ona poznata nijansa zavisti - kako sam mogao da tako precizno, a sa tako malo informacija, dam procenu budućih događaja. Nisam hteo da mu kažem, bilo bi to malo neozbiljno u tom trenutku, da sam se lomio nedeljama, i da sam konačno odlučio zbog gospođe Radmile. Ali taj detalj ću sada podeliti s vama.

Kad sam u avgustu 1948. došao u Beograd, jugoslovenske vlasti su mi - u dogovoru sa administrativnim odeljenjem ambasade - našle stan u centru Beograda, blizu Narodnog pozorišta. Radilo se zapravo o stanu gospođe Radmile P., bivše dvorske dame poslednje jugoslovenske kraljice Marije Karađorđević. Radmila je bila i udovica čoveka u čijoj su se kući, po poslednji put, sastali lideri partizanskog i četničkog pokreta, Josip Broz Tito i Draža Mihailović, 27. oktobra 1941. godine, u Brajićima kod Gornjeg Milanovca.

Očigledno, gospođa Radmila nije mogla da ima nikakve posebne simpatije za komunistički režim u Jugoslaviji. Ta obrazovana i pristojna žena svoja uverenja nije ni tajila. Ipak, nakon što je Informbiro objavio rezoluciju - a KPJ svoj odgovor - njen stav me je iznenadio. Ne znam ni sam šta sam tačno od nje očekivao: zluradost, indiferentnost ili kalkulantsko predviđanje. Umesto svega toga, Radmila se jasno opredelila za Tita, a ne za Staljina.

„Zato što mislite da su jugoslovenski komunisti bolji od sovjetskih?“, upitao sam je.

„Zato što su ovi naši, a oni njihovi, ma kakvi bili i jedni i drugi.“

Tako je, i ne znajući, bivša dvorska dama Radmila P. napisala ključne dve rečenice mog prvog izveštaja za Agenciju o sukobu između Tita i Staljina: „Jugosloveni će se opredeliti za svoje komuniste, a ne za tuđe. Neki komunisti će se možda opredeliti za tuđeg lidera umesto za svog, ali narod te dileme neće imati.“

Posle tog izveštaja dobio sam unapređenje i, konačno, diplomatski status. Postao sam pomoćnik atašea...

Septembra 1949. ambasador Kenon je konačno napustio Beograd i posle nekoliko nedelja u Beogradu se pojavio njegov naslednik, Džordž Venable Alen, sa ženom Ketrin i najmlađim sinom, Ričardom. Druga dvojica sinova ostali su im u SAD, na koledžu. Tada sam dobio i drugo unapređenje - od pomoćnika atašea u atašea, i godišnja plata povećana mi je na skoro pet i po hiljada tadašnjih dolara, što je oko sto hiljada dolara u vašim današnjim parama.

Privatna arhiva, Čitulja Čarlsa Ingliša na kojoj s epriznaje da je radio kao agent CIA u Beogradu

Svoju buduću ženu upoznao sam u Beogradu. Na pisaćem stolu u ambasadorovoj kancelariji nepoznata plavuša sređivala je neke papire. Južnjački naglasak bio je primetan: „Merdžori, nova sekretarica ambasadora Alena. On je uzeo slobodan dan i neće dolaziti do ponedeljka. Mogu li ja nekako da vam pomognem?“

Merdžori je - bio sam u pravu - došla iz Teksasa, u Beogradu još nije znala nikoga, i imponovala joj je moja samouverenost, poznavanje jezika i lokalnih prilika. Iskoristio sam predstojeći vikend i pokazao joj Kalemegdan. Kad se ambasador pojavio u ponedeljak, ona je, naravno, bila prva tema na našem jutarnjem razgovoru:

„Pomozi malo Merdžori da se snađe u gradu „ - pri tome mi je onako šeretski namignuo - „a i tebi će dobro doći da izađeš malo iz te kancelarije.“

Naredne nedelje Kiti Alen je priredila večeru u rezidenciji za, u to doba ne tako mnogobrojno, diplomatsko osoblje. Ja sam, naravno, pratio Merdžori - sticajem okolnosti samo nas dvoje smo od sveg osoblja ambasade bili u Beogradu sami - i Kiti nije propustila priliku da pred svima naglasi kako smo „baš lep par“. Postali smo ljubavnici za Novu godinu. Bila je to Nova 1950. godina, kojoj će biti, uglavnom, posvećen i ostatak ove priče.

Krajem aprila 1950, na otvaranju godišnjeg zasedanja parlamenta, Tito je održao svoj uobičajeni govor. Trajao je punih sedam sati. U pauzi sam otišao do toaleta. Bila je to luksuzna zgrada, zidana po standardima predratne, kraljevske arhitekture: zlatni ukrasi, mermer, skupi tepisi... Takav je bio i pisoar. I dok sam obavljao svoje dužnosti, osetio sam tešku ruku na ramenu.

„Bože, Udba me je provalila i ovo je moj kraj“, pomislio sam u tom trenutku.

Ali bio je to moj prijatelj iz jugoslovenskog Ministarstva spoljnih poslova - tek imenovan za budućeg ambasadora u Vašingtonu - Vladimir Popović:

„Pogledaj ko stoji pored tebe. Da li bi tako nešto bilo moguće u Kongresu?“

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Shutterstock, ŠpijuniSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Shutterstock, ŠpijuniSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Shutterstock, ŠpijuniSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Shutterstock, ŠpijuniMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS