Magazin

NEWSWEEK OTKRIVA Ko je falsifikovao slike u Narodnom muzeju (FOTO)

Evropski stručnjaci za umetnička dela nemaju razumno objašnjenje zbog čega je jedna od najvažnijih nacionalnih kulturnih ustanova u Srbiji zatvorena više od 13 godina. Neki tvrde da je razlog veliki broj falsifikata koji se nalaze u fundusima

Objavljeno: 10.12.2016. 08:00h
Foto: Dado Đilas, Dragan Karleuša
U septembru ove godine Kristoferu Marinelu, koji je donedavno radio u firmi "Art recovery", čija je osnovna delatnost bila pronalaženje ukradenih umetničkih dela, iz Beograda je ponuđena Matisova slika.

Iskusnom umetničkom agentu nije bilo potrebno previše vremena da utvrdi da je reč o falsifikatu, jer je lako ustanovio gde je izložena originalna slika. Nije se više bavio time jer mu gotovo svakodnevno stižu slične ponude.

Tek nekoliko nedelja ranije, nevezano za Marinela i njegova saznanja o tržištu falsifikovanih umetničkih dela, Njuzvik je došao do informacije da su dvojica poznatih slikara iz Srbije posumnjala na nešto znatno dramatičnije - da su u poslednjih petnaestak godina neke od najvažnijih slika iz Muzeja zamenjene kopijama, a originali prodati na crnom tržištu. To su i jasno saopštili bliskim prijateljima, kazavši da su dobili informacije da se u Muzeju nalaze i falsifikati njihovih slika. Nažalost, jedan od njih je u međuvremenu preminuo. Drugi ni na koji način nije želeo javno da govori o svojim saznanjima ili slutnjama izgovorenim u užem krugu.

Privatna arhiva, Ukradena platna stranih autora pronađena u Srbiji

„RATNA ŠTETA“

Narodni muzej Srbije u Beogradu uskoro će proslaviti skoro deceniju i po nerada, a zvanično objašnjenje je - rekonstrukcija. Iako pojedine postavke mogu da se vide u ograničenom prostoru i izboru, ono što bi trebalo da predstavlja najveće blago daleko je od očiju posetila. „Tri generacije naših srednjoškolaca nisu kročile u muzej, niti su imale priliku da se upoznaju s kulturnim blagom zemlje, niti pak znaju šta se uopšte u njemu nalazi. Ako se govori o bilo kojoj vrsti štete, ova je svakako najveća“, kaže Dragan Karleuša, bivši policajac, koji je svojevremeno brojčano predstavljao čitavo policijsko odeljenje MUP Srbije koje se bavilo sprečavanjem šverca i krađe umetničkog blaga zemlje.

Otvorenu sumnju da 13 godina duga rekonstrukcija muzejskog prostora možda ima i drugu stranu za Njuzvik iznosi Ton Kremers, nekadašnji šef obezbeđenja „Rijksmuseum“ u Amsterdamu i osnivač mreže za bezbednost Museum Security Network.

„Postoji više slučajeva zamene originala falsifikatima. Sećam se zamene Matisove slike, kao i Ðakomatijeve bronzane figure koja je tokom Noći muzeja u Hamburgu ukradena i zamenjena drvenom. Prošlo je nekoliko dana pre nego što je to otkriveno. Brojni su takvi primeri. U svetu postoji više od 200 izveštaja o krađama slika i više od 500 izveštaje o podmetnutim falsifikatima. U mnogim slučajevima ustanovljeno je insajdersko učešće u krađi, učešće ljudi zaposlenih u muzejima ili onih koji s njima neposredno sarađuju. To je razlog za veliku zabrinutost, jer kad u tako nečemu učestvuje neko iznutra, krađa može da bude neotkrivena dugi niz godina.“

Dik Elis, nekadašnji agent Skotland jarda, koji ima firmu „Art menadžment“, čija je delatnost, između ostalog, potraga za nestalim umetničkim delima i koji je pre nekoliko godina osnovao i svoju ispostavu u Beogradu, sumnju u neobičnost tako dugog nefunkcionisanja Narodnog muzeja na lep način iskazuje još direktnije:

„Nisam čuo o navodnoj krađi slika iz Narodnog muzeja Srbije i zameni falsifikovanim. Znam da je Muzej dugo zatvoren, ali mi je rečeno da je to zbog štete prouzrokovane tokom rata na Balkanu, što je rezultiralo time da je Muzej u nemogućnosti da obezbedi odgovarajuće bezbedno okruženje u kojem će držati slike i antikvitete, odnosno da sama zgrada više nije sigurna.“

Kao stručnjak koji ima značajno iskustvo rada na Balkanu, objašnjava da je svestan da muzeji i njihova bezbednost „nisu u vrhu prioriteta za finansiranje mnogih vlada u svetu“, ali i da je veoma čudno što je Muzej u Beogradu zatvoren toliko dugo, iako svojim bogatstvom može znatno da doprinese prihodima od turizma, o čemu zvaničnici grada Beograda neprekidno govore, po pravilu izostavljajući pominjanje najznačajnijeg muzeja u državi.

Privatna arhiva, Dragan Karleuša sa slikama ukradenim sa izložbe u Novom sadu

VREDNOST

Nekadašnji kustos muzeja, istoričar umetnosti Nikola Kusovac, ne tako davno izjavio je da je svojevremeno u Narodni muzej dolazio ugledni češki stručnjak, specijalista za flamansko i holandsko slikarstvo 17. veka, zaključivši da je možda tek svaka treća slika iz kolekcije muzeja koja se odnosi na to doba original, a da su ostale „bile dobre kopije“.

Međutim, o „novijim kopijama“ u Muzeju nije govorio, mada su u međuvremenu u Srbiji „osvanuli“ i falsifikati Boša i kopija Rembranta, koja je ipak bila toliko dobra da je na crnom tržištu vredela nekoliko desetina hiljada evra.

Zabludu o tome da su cene falsifikata na ilegalnom tržištu toliko niske da ih svako sebi može priuštiti demantuje beogradski „umetnik“ ovog zanata, u dva navrata i osuđivan zbog takvih krivičnih dela, simboličnog nadimka Diploma. Uostalom, jednu od njih načinio je za nekadašnjeg ministra, a ovaj od tada ne želi da mu se javi prilikom susreta:

„Ukoliko slika vredi nekoliko miliona evra, savršeni falsifikat ne može da se nađe ispod 200.000 do 300.000 evra. Tim poslom se u Evropi trenutno najuspešnije bave Italijani. Ali ako im se „namesti“ cena i za naše autore, prihvatiće posao bez razmišljanja.“

Iskustvo Karleuše za Srbiju nije nimalo povoljno. Svojevremeno je Muzej u Pančevu odlučio da otvori nekoliko kutija u kojima im je Ðorđe Vajfert zaveštao vredne novčiće. Kutije su bile zapečaćene, dugo su stajale netaknute, a u međuvremenu se promenilo nekoliko rukovodilaca muzeja. Kad su ih na kraju otvorili, umesto novčića pronašli su kamenčiće.

„Ne želim i ne mogu da verujem da se u Narodnom muzeju nalaze i falsifikati. Dugo sam sarađivao s ljudima iz muzeja... Ali ako se možda nekad bude i ispostavilo da je nešto falsifikovano, pitanje je da li su u muzej uopšte i ušli originali. Možda se od početka radilo o falsifikatima. Međutim, dovoljno je da se pojavi takva priča i sumnja, pa da tužilac ima osnova da zatraži istragu i ustanovi o čemu se radi.“

To se dosad nije dogodilo.

„Jedini način da se dokaže ili opovrgne takva sumnja jeste da se omogući pristup kolekcijama nezavisnih stručnjaka koji bi proverili inventar i naučno ispitali da li su neke slike lažne. Ako je takav zahtev postojao i ako je odbijen, to samo povećava sumnju. Mislim da je to jedini način, da otvaranje Muzeja bude prioritet.“

Privatna arhiva, Ukradene ikone i Avarski pojas pronađen kod preprodavca

IZLOŽBA FALSIFIKATA

Kristofer Marinelo je posao pronalaženja ukradenih dela nedavno napustio jer je pojedine delatnosti, pre svega dogovor s „posrednicima“ o otkupu umetničkih dala, smatrao nemoralnim.

„Strašno je ako postoji takva sumnja za Narodni muzej u Beogradu, ali nije nemoguće. Bio sam uključen u otkrivanje velikog broja takvih slučajeva širom sveta u kojima su originalne slike zamenjene lažnim. Obično su u takve poslove umešani ljudi iz muzejskog osoblja, pokrovitelji, nekad osiguravajuća društva, koja se tim poslom bave na kraći rok. Ukoliko se tako nešto desilo u vašem muzeju, gotovo je izvesno da su u tome učestvovali ljudi iznutra“, kaže Marinelo za Njuzvik.

Da sumnje o najezdi falsifikata u Srbiji nisu plod teorija zavere u aprilu ove godine potvrdila je i izložba slika na kojima su potpisi najpoznatijih umetnika iz bivše Jugoslavije „Između sećanja i zaborava - dela iz kolekcije Jovičić“ u beogradskoj Kući legata. Uprkos objašnjenjima organizatora, veliki broj poznavaoca likovne umetnosti bio je užasnut onim što se moglo videti.

„Zaprepastila sam se činjenicom da su svi eksponati naivno pogrešno pripisani vrlo značajnim slikarima“, napisala je istoričarka umetnosti Ljubica Buba Miljković, tvrdeći da je reč o velikoj prevari. Nikola Kusovac je komentarisao da su na izložbi predstavljeni radovi „hrvatskih autora koji nisu videli te autore“ i da su se pojavile „slike za koje niko ne zna“.

Još direktnija je bila Mira Kun, kćerka slikara Ðorđa Andrejevića Kuna: „Jedan od tih radova ‘Oplakivanje’ potiče iz 1937. i moj otac ga je, navodno, naslikao u Španiji. On jeste bio u Španiji, ali tek 1939. i znam da tamo nije uradio nijednu sliku. Na drugoj slici je predstavljena balerina u statičnoj pozi. Kunovi likovi nikad nisu bili statični.“

O nepostojećim delima koja se pripisuju poznatim autorima dobro iskustvo ima i Ton Kremers:

„Nisam istoričar umetnosti, ali zaista je neophodno biti visoko profesionalan u ovoj oblasti da bi se utvrdilo koje su slike reprodukcije. Budite svesni - ako nađete lažne slike, to ne mora da znači da je zamenjen original. Lažna slika može biti visokog kvaliteta, što čini da se veoma teško utvrdi da li je to zaista delo umetnika koji je potpisan.“

Privatna arhiva, Novčići pronađeni na jugu Srbije spremni za šverc

Saznanja Dragana Karleuše potvrđuju ovu teoriju: „Najčešće su to nepostojeće slike urađene tehnikom, bojama i pretežnim motivima koje su koristili slikari. Veoma je teško ponekad ustanoviti da li je slika falsifikat. Falsifikatori su se neverovatno izveštili u tome. Neki od njih su još živi.“

Mada Karleuša ne želi da imenuje one koji više nisu živi, sagovornik s nadimkom Diploma se usteže:

„Koliko znam, trenutno u Srbiji ima troje ljudi koji zaista nešto znaju i mogu da urade. Priznajem njih stvarno kao dobre. Međutim, daleko ispred svih bio je Dragan Malešević Tapi. Savršen falsifikator. Toliko je bio deformisan za izradu falsifikata da „slobodno“ nije umeo ni najobičniji portret da nacrta. Šta da pričam, pa jedino je on znao da nacrta poštansku marku. Original. Rukom. Najjači, ubedljivo najjači je bio. Ali on je bio njihov.“

Ovo poslednje, nevoljno izgovoreno „njihov“, u prevodu znači da je Tapi radio za nekadašnju Državnu bezbednost. A možda, u potaji, i s nekima od njih koji su imali druge planove.

„Nisam čuo za Tapija, ali ako je zaista posedovao tehniku slikanja na najvišem nivou, onda je sasvim moguće da je učestvovao u lancu prevare. Ne bi trebalo isključiti ni učešće neke tajne službe ukoliko je sarađivao s njima kako bi se sklonili originali iz muzeja i bili zamenjeni falsifikatima. Ne kažem da je to slučaj, ali takvih primera je bilo“, kaže Kremers.

Ipak, i dalje ima živih „umetnika falsifikata“, ali im zakon, zapravo, ne može ništa.

„Pojedini su izuzetni. Jedan od njih je iz sela kraj Pančeva. Sve je u stanju da falsifikuje. Kad smo ga otkrili, nismo mogli ništa da dokažemo. Radio je falsifikate i priznao da to prodaje zainteresovanima, ali i da im, barem tako tvrdi, saopštava da slike nisu originali, te tako zakonski ne postoji prevara. A da li posle taj kojem je prodao sliku iznosi to na crno tržište, on ne zna. I tako ne može ništa da mu se dokaže - nema organizacije, lanca u kojem učestvuje, prevarenih kupaca. A falsifikatori imaju sve - lažne pečate, nalepnice koje se stavljaju na poleđinu slike kao da su izlagane u galerijama i na izložbama, postoje posebni stručnjaci samo za potpise slikara“, navodi Karleuša.

Privatna arhiva, Dragan Karleuša ispituje ukradene artefakte

SUMNJIVI DETEKTIVI

Da je samo sticaj okolnosti ponekad presudan da se u muzeju ne nađe nešto što je falsifikat, ilustruje primer na koji je Karleuša svojevremeno naišao:

„Pozvali su me iz Narodnog muzeja i saopštili mi da bi zbog provere trebalo da dođem jer se pojavio čovek s rimskim šlemom, koji je negde pronašao i ponudio ga Muzeju na otkup. Šlem je izgledao fascinantno, delovao je da je zaista star koliko bi trebalo da bude, bio je i pomalo nagrizen zubom vremena. To je retkost, vredi više stotina hiljada evra. Međutim, ubrzo sam iz priče s „pronalazačem“ shvatio da nešto nije u redu i propitivanjem ustanovio da je bila reč o perfektnom falsifikatu. Poručio sam i njemu i onima koji su „šlem napravili da se ne igraju jer će ih naredni put uhapsiti. Zakonski mu ništa nisam mogao, pa sam morao da ga pustim sa sve šlemom, za koji sam ubeđen da je na kraju završio negde u inostranstvu i bio podvaljen pohlepnoj ili neupućenoj žrtvi za solidan novac.“

Zanimljivu epizodu o proveri originalnosti slika pre više godina za nedeljnik Vreme ispričao je Nikola Kusovac, a odnosila se na poziv koji mu je uputio Željko Ražnatović Arkan, koji je sumnjao da je jedna od slika koje je dobio za venčanje falsifikat.

„Dobio je dosta slika na poklon, a pozvao me je zato što je posumnjao u originalnost jedne od njih. Uveo me je u salon. Tu je bilo petnaestak slika, od kojih sam većinu znao zato što su mi ih ljudi donosili na procenu pre nego što su ih poklonili Arkanu. Za neke sam već tada znao kome su namenjene zato što mi je rečeno da su za njega - ja nemam prava da se raspitujem o slici koju procenjujem, saznam samo ono što mi se, i ako mi se kaže. Apsolutno sve slike koje mi je pokazao tematski su bile vezane za Prvi svetski rat. To su radovi naših ratnih slikara... Ja nikad ne propustim priliku da prikukam da neko kupi nešto za muzej, ne samo Narodni muzej, u kome sam bio kustos, već za bilo koji muzej. To sam predložio i Arkanu. I, naravno, da me je odbio.“

Iako je javnost verovala, a mediji to tvrdili s izvesnošću, da će posle policijske akcije „Sablja“ ove slike biti dodeljene državi, od toga nije bilo ništa.

Dado Đilas, Dragan Karleuša

Pre dve godine londonski Tajms se u podužem tekstu bavio krađom umetničkih dela u Evropi, posebno se osvrnuvši na saradnju takozvanih art detektiva sa sumnjivom mrežom doušnika i kriminalaca u Srbiji. Najvažniji sagovornik u ovoj priči bio im je Džulijan Redklif iz firme „Art loss“, kog su opisali kao međunarodno priznatog detektiva u ovoj oblasti, ali i nedokučivog čoveka „nitkovskog šarma“.

Kako su engleske kolege navele, Redklif zapravo sarađuje s kriminalcima i daje im novac kako bi mu dostavili ukradene slike, koje on potom predaje osiguravajućim društvima i naplaćuje punu cenu osiguranja.

„Sretao sam se sa svim o čemu pričamo, sa mnogo agenata ili mešetara sa Zapada. Nudili su meni ili drugima novac da pronađemo slike. Pogotovo predstavnici osiguravajućih kuća. Jer, tamo su svi umetnički predmeti i antikviteti osigurani. A kad oštećenom plate osiguranje, onda ukradeni predmet postaje njihovo vlasništvo. I veoma su zainteresovani da ga pronađu“, kaže Karleuša.

Procenjuje se da je Redklif tokom protekle dve decenije, koliko se bavi ovim poslom, sastavio arhivu od oko 400.000 ukradenih predmeta, pa mu preprodavci umetnina i kolekcionari posebno plaćaju za proveru legalnosti umetničkih dela kroz njegov registar.

Međutim, kao posebno sporno u njegovom radu navode se veze s doušnicima u Srbiji, što često čini bez dobijanja eksplicitnog odobrenje policije, a povremeno i uz direktno saznanje da novac koji daje zapravo odlazi u ruke samih lopova. Iako on zvanično ne plaća lopove, privatno priznaje da je situacija drugačija: „Shvatite da mi radimo u realnom svetu. A u tom svetu Srbija ima značajno mesto.“

Privatna arhiva, Falsifikat skulpture iz neolita napravljen od gline

NESLAVNO ISKUSTVO

Nakon nekoliko godina, kažu eksperti, ogroman je zadatak pronaći ukradenu sliku. Ukoliko se tako nešto desilo u Narodnom muzeju, opasnost za da nikad neće biti pronađena se uvećava.

„Neke mogu biti i uništene ukoliko lopovi nisu bili u stanju da ih prodaju. Najbolje što možete uraditi jeste da utvrdite koje slike su falsifikati i da sačinite nacionalnu bazu podataka o ukradenim delima“, kaže Kremers.

Na koji način se Srbija odnosi prema svom nacionalnom blagu sasvim dovoljno govore primeri dve krađe koje su, pukom srećom, rešene na pozitivan način.

„Najveće krađe slika bile su na izložbama u Novom Pazaru i u Aranđelovcu početkom i sredinom devedesetih godina prošlog veka. U Pazaru su prosto razbili staklo na vratima galerije u kojoj su slike bile izložene. Imali su celu noć na raspolaganju. Izvadili su ih iz ramova koje su pobacali po podu. Bila je to ogromna bruka za grad i državu, za Narodni muzej iz Beograda koji je organizovao izložbu. Od 24 ukradene slike pronađene su 23. Zapravo, lopovi su, kada je istraga skoro došla do njih, ostavili slike na đubrištu, naslonjene na kontejner. Nije pronađena mislim samo ‘Milica Srpkinja’. Slično je bilo i u Aranđelovcu. Jedan stariji čuvar obezbeđivao je izložbu slika Paje Jovanovića. Lopovi su onesposobili udarcem u glavu i odneli slike. I tada su slike ostavljene „na tacni“ jer smo opet bili na korak od hapšenja. A pošto je uvek važnije pronaći slike nego lopove, oni su ostali neotkriveni“, navodi Karleuša.

A na pitanje gde ukradene slike uglavnom završavaju, pomalo podrugljivo odgovara:

„Pa nisu kod tebe i mene. Zna se ko može da ih kupi. Bogati i moćni. ‘Nama sa Zapada svašta rade, a Karlo im vraća predmete koje smo skupo platili, izdajnik’, tako su govorili oni kojima sam se zamerao. I zato su me dok sam radio taj posao i napadali i pokušavali da mi podmetnu ili me diskredituju preko nekih medija.“


PIŠE Vojislav Tufegdžić

FOTO Dado Ðilas
 
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Dado Đilas, Dragan KarleušaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Dado Đilas, Dragan KarleušaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Dado Đilas, Dragan KarleušaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Dado Đilas, Dragan KarleušaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS