Magazin

EKSKLUZIVNO Veljko Belivuk, vođa Grobara: Znam ko je ubio mog brata Saleta

„Šta god da uradimo, mi smo večiti zlikovci“, jedna je od prvih rečenica Veljka Belivuka, vođe navijača Partizana i, prema sopstvenim rečima, najboljeg prijatelja nedavno ubijenog Aleksandra Stankovića, u medijima predstavljanog kao Sale Mutavi

Objavljeno: 09.01.2017. 17:08h
Foto: Vođa Grobara Veljko Belivuk; Autor: Zorana Jevtić
Veljko Belivuk je prihvatio razgovor za Newsweek iako „ovo za novine baš ne volim, ali sam svestan da moramo da se pojavimo i nešto kažemo“. Veruje da unapred zna kakvi će biti komentari jer o navijačima, pogotovo Partizana, „svi misle da su probisveti, narkomani, alkoholičari... A ja imam ženu i dvoje dece, radim normalno kao i drugi, ide mi staž, plaćam poreze državi“.

I odmah o navodnom nadimku svog stradalog druga dodaje: „Pa ko je njega zvao Mutavi? Jeste to pominjano, ali ko je za njegovog života smeo da mu se tako obrati? Ubijen Mutavi! Najblaže rečeno, mnogo je ružno da tako pišu.“

Nemoguće je drugačije početi nego od Saletovog ubistva, o čemu, objašnjava, može samo delimično da govori.

„Nismo mi nevini, ne mogu to da kažem... Da nas iz čista mira provlače kroz novine. Ali nismo ni toliko loši. I Sale je imao vrline i mane. Da znamo šta se desilo sa Saletom - znamo, nismo budale. Mnogima smo stali na žulj, mnogima koji su neispravni, mnogi su se udružili protiv nas i desilo se to što se desilo. Ima stvari o kojima moram dobro da razmišljam šta pričam. Ne zato što se nekoga bojim, nego zato što imam neke principe. Ali da je poznato zbog čega je ubijen - poznato je.“

Sa svojih bezmalo, koliko mi izgleda, dva metra visine i utreniranim fizičkim gabaritom, Belivuk uz osmeh kaže da ni njegov nadimak Velja Nevolja nije „baš tačan“. Više puta tokom razgovora uverava da mu je fizički obračun poslednja opcija kojoj pribegava. Ja ga, kao, uveravam da me je u to ubedio. Jasno nam je obojici da distancu prvog susreta nije lako preskočiti. Zato ga, iako odgovor znam, pitam šta misli o novinarima. Dobro uzvraća: „Isto što i vi o nama... Bar dok se ne upoznamo.“ I nastavlja:



„Vidim šta se piše - 40 kilograma kokaina, lupio šamar nekoj gospođi u klubu. Obične gluposti. Ne znam da li novinari uopšte znaju šta pišu. Krivo mi je što je toliko satanizovan. Sale mi je bio najbolji drug. Ne znam ga čitav život, ali od kada smo se upoznali, postao je.“

Podsećam ga da je ubistvo Saleta, s kojim je predvodio Grobare s južne tribine Partizanovog stadiona, dosegla do državnog vrha, da su o tome govorili premijer i ministar policije.

„Mi nismo prezali ni od koga, ne prezamo ni danas, kako god to bilo. Da detaljišem o tome, ne želim. Što se tiče Saleta, udružio se najgori mogući sloj ljudi iz zemlje i van nje. Pojedinačno, oni su ništa, ali je to sloj ljudi koji očigledno dobro zna šta hoće i na koji način to hoće. Škakljiva je tema, izvinjavam se, ali zaista ne mogu više ništa o tome.“

Pokušavam još jednom da čujem nešto više, izvrćem pitanje na to da li je Sale znao kakva mu opasnost preti.

„Mi smo u principu znali. Znali smo svi. Milorad Ðurić, koji je ranjen prilikom Saletovog ubistva, počeo je kod njega da radi kao obezbeđenje. Bio je radnik Centralnog zatvora, ali je dao otkaz. I njemu su napravili pakao od života pišući gluposti. Kada je počeo privatno da ide s njim, Ðurić je rekao Saletu: ‘Moraš da mi kažeš s kim smo dobri.’ I Sale mu je dao najbolji odgovor: ‘Gledaj to tako da nismo ni sa kim dobri.’ Tom logikom se i ja vodim. Imam prijatelje i oni znaju ko su, imam poznanike, znaju i oni ko su, a sve ostale smatram nepodobnim. To su ljudi koji će da me tapšu, grle, kažu: ‘Ljubi te brat’, a čim mi to neko, kaže znam da mi ne misli dobro.“

Privatna arhiva, Grobari

POČETAK SUKOBA

Velja ne prihvata ponudu da mi ne persira. Kaže da ne može zbog razlike u godinama, da je tako naučen. Govori u prvom licu množine kada priča o navijačima, drugačije kada je u pitanju odnos s najboljim drugom. I insistira na tome da se o Saletu nikada ništa dobro neće napisati, da mora to sada da učini.

„Nije on uopšte bio tako loš. Nikada nije pomenuto da smo organizovali nabavku paketića za decu bez roditelja iz Zvečanske, da smo pravili akciju za decu sa Kosova, kupili zvono za crkvu koje su Albanci ukrali, na njegovu i moju inicijativu na Kosovo je otišao pun kamion stvari, pravili su dole feštu tri dana, učestvujemo tamo u renoviranju domaćinstava, dajemo od svojih para ko koliko može. To niko nikada neće objaviti... Imali smo situacije da nam se žena požali da muž maltretira nju i dete, da je bije. Odemo da porazgovaramo s tim čovekom. Ali stvarno samo porazgovaramo. Radili smo i takve stvari. Ne za pare nego zato što smatram da je to jednostavno ispravno. Imam mogućnost da tako nešto uradim, pa zašto to ne iskoristiti i uraditi nešto dobro.“

Sa Saletom se i upoznao na utakmicama Partizana. Ubrzo su počeli da rade kao obezbeđenje grupe navijača, iz čega se izrodio sukob i „preuzimanje“ liderske pozicije na stadionu.

„Na južnoj tribini je bio neki sukob koji nisu mogli da reše, tadašnji „alkatrazi“, Dedović, Vavić i ta ekipa. Mi smo tu došli kao njihova zaštita. Međutim, s vremenom klupko počinje da se odmotava i mi shvatimo da uopšte nije ispravno to što rade. Tada odlučujemo da uzmemo stvar u svoje ruke. Ušli smo u otvoren sukob s tim nebitnim Vavićem, koji je prethodno ovde predstavljao strah i trepet. Od njega navijači nisu smeli ništa, maltretirali su ljude na tribini, igrače privatno, otimali im pare i tako dalje. Znate kako, fudbaleri su po mom mišljenju najgori ljudi, ubedljivo. Ima nekoliko izuzetaka, svaka im čast. Imate Saleta Ilića, pa Božinova, većeg Srbina od pola ovih ovde što igraju. Ali određeni fudbaleri su voleli da izađu na splav, da se slikaju s tim Vavićem, da se voze blindiranim kolima... Zašto? Promašili su profesiju. To je kao kada taksista umisli da je kriminalac. To je taj problem. Pojedini fudbaleri su se družili s takvima, pa kada je došao dan za naplatu, onda su se poplašili i došli nama da se žale. I mi smo rešili da postavimo stvari na svoje mesto. Jer neću ja da dolazim i da branim tog nekog Džonija Klempavog, Vavića i takve za dnevnicu, a oni da muzu sve živo odakle mogu... I s vremenom, spontano, dođe do toga da se ceo jug okrene prema nama i prihvati nas kao vođe.“

Naglašava da se nikada nije deklarisao kao navijač koji će da ode na kraj sveta zbog Partizana. Da to znaju svi sa južne tribine. Zanimaju me detalji o „preuzimanju juga“ i njegovog angažmana u svemu tome.

„Javna je tajna da su drali mučenike. Evo primer - dečko iz Prijepolja, koji radi za 12.000 dinara mesečno, dođe u Beograd, mi organizujemo besplatan prevoz autobusom do Milana, a Vavić i ekipa mu naplate 50 evra! Razumete to? Zatim, jedan momak koji fizički ne bi mogao ništa detetu od sedam godina terao je navijače da njih 20 mora da unese 50 baklji na stadion. Ko neće, dobije šamar. Ne razumem, postoji hiljadu načina da se te baklje unesu, što bi morao neko da se bije zbog toga? Bilo je svakakvih pritužbi, a kada ljudi dolaze da vam se žale, očekuju pomoć. U tom trenutku Sale i ja smo se nekih šest meseci intenzivno družili i, ulično rečeno, potpuno skapirali. Ne predstavljam sebe i svoje drugove kao dobre Samarićane, mada generalno tako jeste, ali mi rešimo te probleme. Nama su došli ljudi s juga i prihvatili nas kao vođe. Oni ranije su postajali vođe tako što su išli na tuče, boli neku decu, skidali im majice, radili sve na silu. To je bilo 2013, kada su nam se i pojedini igrači požalili da ih dotadašnji ‘prijatelji’ reketiraju, bukvalno im traže pare. Onda smo porazgovarali s tadašnjim vođama navijača, objasnili im da je njihovo vreme prošlo, da su završili karijeru, da su dosta drali ljude i da od sada puste da se to radi kako treba.“

Saša Pavlić, Grobari

PREUZIMANJE GROBARA

Prema Veljinom opisu događaja, podele i sukobi na južnoj tribini između raznih grupa, Zabranjenih, Alkatraza, odavno su prošlost. Zapravo, od kada su on i Sale „preuzeli tu priču“. Tenzije su se stvorile na drugoj strani, između istočne i južne tribine.

„Pazite, Alkatraz je najmanja moguća grupa koja postoji. To je grupa koja broji nekoliko ljudi i koja ne može ništa da uradi. Sve je počelo kada ja još nisam išao na utakmice, kada me nisu ni zanimale. Igrom slučaja mi je drugar s kojim sam radio obezbeđenje po klubovima rekao da njegov poznanik ima problem sa Zabranjenima i ponudio da ih čuvamo za dnevnicu. Dolazilo je nas je 10-15 spremnih da ih odbranimo ako se ovi pojave. U tom periodu sam dobio dete i to mi se činilo kao odlična ideja. Dinara tada nisam imao, bukvalno ni hleb da kupim. Sećam se da sam imao 30 dinara u kući, pa nisam mogao da kupim hleb koji je koštao 33 dinara, a pola hleba u radnji nisu hteli da mi prodaju... Tako sam počeo. Nije me interesovalo ništa drugo, moje je bilo da sačuvamo te momke ako se pojavi suprotna ekipa.“

Pitam ga da li je oduvek partizanovac, odgovara da nije, da je to postao s vremenom, preko posla kojim se bavi. Pitam i da li je ranije malo navijao za neku drugu ekipu, odgovara širokim osmehom koji više kazuje nego kratko: „Jesam malo.“

„Kada bih bilo šta drugo rekao, slagao bih. I na jugu me cene zbog toga. Imali smo sastanak, iz cele Srbije smo zvali Grobare, da dođu po dvojica predstavnika. Bilo ih je između 300 i 400. I pred svima sam rekao da nisam ovde zato što volim Partizan i zato što ću poginuti za njega, već sam ovde zbog drugarstva prema nekim ljudima. A ljubav prema Partizanu se sama nekako stvorila. Ne u toj meri kao nekom Sikiju, Čegiju ili nekoj toj staroj ekipi. Nikada ja ne mogu da budem ‘grobar’ kao oni. Ali s vremenom se to zavolelo. To je priča. I nije tajna da je Sale kao mlađi išao na Zvezdine utakmice. Ali su gluposti da je bio vođa neke grupe sa severa.“

Nakon preuzimanja vođstva među navijačima Partizana, usledili su kontakti sa upravom kluba. Takođe komplikovana priča s pregršt detalja. Ukratko, za Velju i Saleta to je bilo novo, pomalo čudno, ali im je svakako prijalo.

„Situacija da sednete s direktorom kluba, predsednikom, sa ljudima iz uprave, ne dešava se svakodnevno. Ne može svako da uđe i sedne u prostoriju u koju želi. A opet, ne bezobrazno, nego nam sami ljudi prilaze. Odmah smo počeli da po ceo dan provodimo na stadionu, ujutru da treniramo, posle na ručak u klupski restoran, koji sada, evo već mesecima, ne radi, potom da organizujemo posao i kontrolišemo dešavanja do šest posle podne. Tu su i drugi ljudi dolazili da se vide s nama. Sve mi je od uslova tu bilo, kao da sam kod kuće.“

Vođa Grobara Veljko Belivuk; Autor: Zorana Jevtić

Za trenutak skrećem na drugu temu - više puta iznete tvrdnje da je pravi razlog sukoba među navijačima zapravo prevlast na tržištu narkotika.

„Napokon i to pitanje, pošto od droge navodno svi kupismo kuće, kola, stanove... Kad god se desi ubistvo navijača, u novinama čitate da je to bilo zbog sukoba na narko-tržištu. Stariji ste od mene i mnogo mangupa ste upoznali, pa vas pitam - gde to ima da se tek tako zarađuju pare i da se tek tako ubijaju zbog droge? I koja se to droga prodaje na stadionu? Ima nekih koji su pijani, nekih koji su pod dejstvom nečeg drugog, to je sigurno, ali šta ja da radim? Kome sam ja nešto prodao i odakle to ide, da li se dobija uz kartu? Otprilike tako piše u novinama - bore se za prevlast nad tribanama jer onda drže narko-tržište. Imam 31 godinu, nikada priveden, nikada osumnjičen, nikada s drogom posla nisam imao.“

Pitam ga da li je hapšen pre incidenta o kojem tek nameravam da ga „ispitujem“, odgovara da jeste, ali zbog dela vezanih „za nešto fizički“. Sledi - što ti to treba? „E pa, kako me vidite, tako me i drugi vide. I onda hoće nešto... Kada god sam bio privođen, bilo je to zbog posla koji radimo u obezbeđenju klubova. Tamo su bili ti sukobi, ovako se to nikada nije desilo. Ma znate šta, našem čoveku možete da priđete i najljubaznije ga zamolite da nešto ne radi i u najboljem slučaju će vam reći ružnu reč. A ja, kakav god da sam, imam tu kulturu da se svakom ko je stariji nekoliko godina od mene obraćam sa „vi“. Kada ste fini, ljudi to često zloupotrebe. Radio sam s momkom koji je viši od mene, istetoviran, pa kada on opomene ljude na ponašanje, oni se smire. Kada ja to uradim, oni mi nešto loše kažu. A kratak mi je fitilj. Baš kratak.“

Ne očekujem da navodi ružne reči koje mu upućuju, ali želim odgovor na pitanje zbog čega mu je fitilj kratak.

„Valjda i zato što mi je život bio takav. Ali smatram da ako se nekom obratim s poštovanjem, a on mi ne uzvrati bar upola toliko, onda nemamo šta više da raspravljamo.“

Saša Pavlić, Hapšenje Partizanovih navijača

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Vođa Grobara Veljko Belivuk; Autor: Zorana JevtićSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Vođa Grobara Veljko Belivuk; Autor: Zorana JevtićSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Vođa Grobara Veljko Belivuk; Autor: Zorana JevtićSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Vođa Grobara Veljko Belivuk; Autor: Zorana JevtićMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS