Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA ​Veterani i invalidi rata: Najbolje je da pocrkamo

Srbija odvaja nešto para za bivše Miloševićeve ratnike, ali ne želi ni da ih vidi ni da ih čuje. Četvrt veka muče se za svaku sitnicu, od gumice na štakama do zamene proteza. Boje se da im ne oduzmu i ono malo što imaju, boje se i svoje invalidske senke

Objavljeno: 13.01.2017. 17:13h
Foto: Predrag Ivanović, Mija Jovanović i Radovan Milovanović; Autor: Dado Đilas
Mobilisani, regrutovani, kao mladići poslati na ratišta, odakle su se vratili kao invalidi,  nemaju svoj dan veterana, orden, spomenik, nikakvo nacionalno priznanje. Tri priče o njima iste su za desetine hiljada povređenih i više od pola miliona nevidljivih. Zarđala kašika namenjena je njima...
 
* * *

„Da li je gospodin M. kod kuće?“, upitala sam.

„Jeste“, rekla je žena.

„Mogu li da ga dobijem?“

„Ne možete. Zauzet je.“

„Juče smo se dogovorili da danas razgovaramo o tome kako živi kao ratni vojni invalid. Vi ste mu supruga?“

„Jesam. Ali on ima preča posla nego da priča za novine.“

„Juče je bio oduševljen.“

„E danas nije. Ima, kažem, preča posla“, i razgovor je prekinut.

Ovako, kao ja, najčešće prođu oni koji žele da pišu šta se dešava sa srpskim veteranima i invalidima iz građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji. Nije gospodin M. jedini koji je pristao pa su ga „predomislili“. Zamišljam ga, priča supruzi kako će raspaliti po ministru Vulinu, što mi je i najavio. Njoj je, naravno, kao i njemu, život promenjen pre više od dve decenije, otkako gura njegova invalidska kolica, i nije joj do teranja pravde. Boji se da ne izgube i ono što imaju, novac za njegovih 80 odsto invaliditeta. Zna ona gde živi, da je u pripremi novi zakon o pravima bivših boraca i da lako može da se desi da onaj ko „laje“ na „zakonski“ način izgubi mnogo. A načina ima milion. Mere štednje stići će i do ovih ljudi, biće revizija, novih lekarskih pregleda, prebacivanja u niže kategorije invaliditeta, da se i od njih otkine i stavi u budžet. Zato su se povukli, uplašeni i od svoje invalidske senke.

Naime, srpski vojni invalid nije običan ratni vojni invalid. On je Miloševićev ratnik. Za Miloševićeve ratnike nema počasti, ordenja, spomenika i nacionalnih priznanja. Milioni evra za jedan kilometar Koridora 10 važniji su od svih izgubljenih ruku i nogu. Nema više ni štrajkova, odustali su, iako su mobilisani i regrutovani kao u svakoj drugoj zemlji na svetu.

Muče se za svaku sitnicu, od gumice na štapovima i štakama, preko odlaska kod civilnih lekara, do dobijanja novih proteza i invalidskih kolica. Pored svih tih muka, trude se da ostanu nevidljivi, jer je tokom više od dve decenije u Srbiji napravljena takva atmosfera da se na njih gleda kao na ratne zločince, a ne kao nekadašnje mladiće koji su dobili vojni poziv i poslati na ratište, odakle su se vratili kao invalidi.

Vae victis, pisao je Malaparte u „Koži“. Teško pobeđenima!

Predrag Ivanović i Radovan Milovanović; Autor: Dado Đilas

ZGRANUTA IZRAELKA

Britanske vojnike niko ne naziva Blerovim ratnicima. Nekadašnja imperija ne postavlja takva pitanja. Njihove povrede se poštuju, čime država poštuje samu sebe. Prema zvaničnim podacima, 616 britanskih vojnika zadobilo je ozbiljne povrede u Avganistanu, a najmanje 160 njih ima amputiran neki deo tela.

U želji da i sama učini nešto za vojnike invalide ranjene u Iraku i Avganistanu, britanska dizajnerka Ema Vilis, poznata po vrhunskim košuljama, koje nose i Barak Obama i Kolin Firt, počela je 2008. da šije košulje specijalno za invalide. Osim što im poklanja svoje kreacije, vredne između 200 i 450 funti, Vilisova je osnovala i dobrotvornu organizaciju Stil za vojnike, koja ratnim invalidima obezbeđuje sve što im treba, od vaučera na 400 funti za kupovinu odela u „Marksu i Spenseru“ i čaja za dvoje u „Ricu“ do nalaženja posla, a svake godine im organizuje i božićnu zabavu.

Tako to rade Britanci. A Srbija?

Jedan srpski ratni oficir nedavno je izjavio: „Otkad su mi amputirali nogu, više nisam obukao odelo.“

U Srbiji postoji više od 800 udruženja veterana i ratnih vojnih invalida iz ratova devedesetih, od republičkih do lokalnih. Iako zvaničnih podataka nema, računa se da je u tim sukobima učestvovalo između 400.000 i 800.000 ljudi. Prema nekim istraživanjima iz 2014, Srbija ima 12.000 ratnih vojnih invalida, porodica palih boraca, uključujući one iz Drugog svetskog rata i takozvanih otadžbinskih ratova 1991-99. Godišnje otprilike umre 1.000 ljudi. O njima ne brine Ministarstvo odbrane, već Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, što ih svodi na socijalne slučajeve, svojevrsni svetski presedan. Prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, 1.200 ratnih vojnih invalida ostvaruje nadoknadu za nezaposlenost do 65. godine života. Posle toga, ostaje im invalidnina.

Lea David, predavač na izraelskom univerzitetu, napisala je doktorsku disertaciju u kojoj je utvrdila da u Srbiji društvo okreće glavu od veterana. Njen suprug nije mogao da veruje da Srbija nema dan za komemoraciju za učesnike ratova devedesetih. Tako je došla u Beograd da intervjuiše veterane.

„Zaprepastilo me je ono što sam zatekla. Prvo, o njima se ne govori. Kako je moguće da se ne govori o ogromnom delu populacije koji je jednom bio ili je proveo neko vreme na ratištima od 1991. do 1999. godine?“, izjavila je za Al Džaziru. „Koja god politička opcija bila na vlasti, trudila se da ih još više razbuca. Nekim grupacijama su davali više prava, nekima nikakva. Međusobno su se svađali zbog para, položaja... U suštini su im toliko malo davali da su svi hteli nešto. To je stvorilo potpuno neshvatljivu situaciju da postoji na desetine udruženja. Svako je priča za sebe, a opet, gledajući njih, može da se shvati čitava državna struktura u Srbiji.“

Lea je najviše zgranuta ravnodušnošću prema veteranima i invalidima rata.

„Država ih doživljava kao teret i samo ih još više gura na marginu. Ljudi u vlasti misle da veterani, ako ih ne vide i ne čuju, neće postojati. Međutim, oni su vrlo često u teškom stanju. Ne samo da nemaju psihološku pomoć, koja možda svima nije ni potrebna, već niko neće da ih čuje. Kada prave demonstracije, niko neće da im se priključi. Građani i civilno društvo percipiraju ih na vrlo loš način, da su bili Miloševićevi vojnici. To je potpuno pogrešno, jer se radi o toliko različitih motiva. Oni nemaju kome da kažu svoju priču i šta im se desilo.“

Ali od priča se ne može pobeći.

Predrag Ivanović; Autor: Dado Đilas
 

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Predrag Ivanović, Mija Jovanović i Radovan Milovanović; Autor: Dado ĐilasSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Predrag Ivanović, Mija Jovanović i Radovan Milovanović; Autor: Dado ĐilasSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Predrag Ivanović, Mija Jovanović i Radovan Milovanović; Autor: Dado ĐilasSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Predrag Ivanović, Mija Jovanović i Radovan Milovanović; Autor: Dado ĐilasSvet

ROK OD 60 DANA ZA DOGOVOR: Katar podneo žalbu Svetskoj trgovinskoj organizaciji

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS