Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Izdajnički jezik: Kako su Srbi postali žrtva slavlja Albanaca

Profesora Dragoslava Bašića, njegovu suprugu i njenu 78-godišnju majku prebijali su najmanje 15 minuta bez prestanka. Nekoliko stotina - neko kaže hiljadu -Albanaca moglo je da čuje i vidi oko sebe sveopštu euforiju

Objavljeno: 24.01.2017. 14:27h
Foto: Ilustracija: Kosovski Albanac; Autor: Profimedia
I zvuk pesme o „legendarnom komandantu“. I šutiranje i pesnice kojima su udarali troje Srba. I radost, vidljivu na brojnim nasmejanim licima, jer je konačno stigao taj istorijski trenutak kada će raskrstiti sa Srbima. Barem sa ovo troje
 
* * *

S tom nadom i uverenjem krenuo je 28. novembra 1999. godine sa ženom da pokupe njenu 74-godišnju majku iz njenog stana i dovedu je, toga dana koji su Albanci u Prištini slavili kao svoj veliki praznik, kod sebe.

Birao je, iz predostrožnosti, sporedne puteve. Bio je praznik, a na dan praznika ima svega, i pijanih, i prgavih, i ljudi sa strane.

Ali i sporedni putevi, kao i oni glavni, vodili su samo u jednom pravcu, u pravcu ogromne plime Albanaca koji su izašli da u javnosti proslave ono što su skoro ceo 20. vek slavili po kućama ili, tokom onih nekoliko dobrih godina, bilo zbog tolerancije, bilo zbog otpora, po kafanama i restoranima.
 

 
* * *

Gradom se širio miris baruta još od rano ujutru, i to ne figurativno rečeno. Barut je bio u petardama, petarde su bile u rukama mladića koji su po treći put sada otkrili slobodu; i nije bilo nikoga ko bi im rekao da ne smeju da ih bacaju koliko im je volja i koliko imaju novca.

U Ulicu Majke Tereze slilo se najviše novca, sa najviše mladića koji su imali nameru da kupuju, a zatim je stiglo i najviše petardi, protegao ih se jedan neprekinuti niz, kao da su se proizvodile negde na periferiji grada.

To slavlje Albanaca potrudilo se da liči na rafale iz pušaka i pištolja, a neretko i minobacača.

Takvo slavlje Albanaca za Dragoslava Bašića nosilo je sasvim razumljivu i jasnu, u izvesnom smislu uzbunjujuću poruku. Za razliku od drugih dana, kada bi se svi zatvorili u svoje kuće, mislio je da bi sada bilo najbolje da pokupi i taštu, da i ona bude sa njima, da ne ostaje sama.

I birao je sporedne puteve, koje je dobro poznavao - bio je stanovnik Prištine još od šezdesetih godina, kada se zaposlio u kombinatu „Ramiz Sadiku“ pre skoro četrdeset godina. Ali kada je stigao blizu zgrade „Ibra-Lepenca“, činjenica da je tolike godine bio stanovnik Prištine nije mu bila od pomoći. Našao se pred nekoliko stotina slavljenika s petardama. Morali su to biti Albanci - nije bilo slavlja s petardama ni kod jedne druge nacije toga dana.

On nije pripadao njima, nije bio Albanac. Bio je iz Prištine, ali nije bio Albanac. Bio je profesor na Univerzitetu u Prištini, ali nije bio Albanac. Dobio je, kao kadar s Kosova, Fulbrajtovu stipendiju za Ameriku, ali nije bio Albanac.
 

Tada je rulja prišla vozilu. Dragoslav Bašić je odlučio da nema previše vremena da objašnjava svoju nadu da će stvari polako doći na svoje mesto. Nije bilo vremena da objašnjava ni svoje uverenje da čovek koji nije učinio ništa loše, nije načinio nikakvu nepravdu, nije počinio nikakvo krivično delo, nema zašto da se plaši novih okolnosti. Nije bilo vremena ni da objašnjava da je rođen u Prizrenu i da je stanovnik Prištine, ima skoro četrdeset godina, niti da je profesor građevine i čak da je s vremena na vreme predavao i Albancima. Nije bilo vremena ni za podugačko objašnjenje toga kako je, u okviru kvote koja je bila namenjena Kosovu za Fulbrajtovu stipendiju, on proveo godinu dana u Kaliforniji, na Berkliju, i kako se vratio sa onim neprolaznim pečatom koji na čoveka ostavlja ta kultura. I kako se odatle vratio sa znanjem engleskog, čak i sa američkim naglaskom, naglaskom sa američke Zapadne obale.

Kada su mu pokucali na vrata i prozore, prvo s petoro ruku, a zatim s desetoro, a potom geometrijskom progresijom sa toliko njih da su prekrili čitav automobil, odlučio je da je najvažnija stvar njegovog identiteta u tom trenutku bila znanje engleskog i naglasak sa Zapadne obale. Tražili su mu dokumenta; mislili su da su našli Srbe - neki od njih su mislili da su konačno našli Srbe. Neki, koji su doživeli slobodu po treći put, slobodu paljenja petardi, nisu mogli da veruju da im je sada stigla i četvrta sloboda, sloboda da poravnaju račune sa Srbima. Godinu dana, pet, dvadeset, stotinu godina kako se trvu sa Srbima, i eto, i na ovaj slavljenički dan, dolazi, bačen kao rukom sudbine, automobil sa troje Srba.

I zato su svi sada tražili dokumenta, dokumenta koja je trebalo da posvedoče da su se u vozilu zaista nalazili Srbi, da je baš tu, baš na ovaj dan, baš u tom trenutku, i baš pred njih, stigao automobil sa Srbima.

Dragoslav Bašić i njegova supruga odlučili su da govore engleski, i to engleski s kalifornijskim akcentom. Verovali su da bi za ovu rulju engleski s američkim akcentom morao biti neka vrsta amajlije, zaštita od zlih duhova, jedna vrsta identifikacije s pravom stranom, sa pravdom i slobodom. Bašić i njegova supruga su verovali da će, ako govore jezikom oslobodilaca Kosova, jezikom Amerikanaca, i oni uspeti da tako dođu do sopstvene slobode.

Ilustracija: Kosovo; Autor: Profimedia
 
* * *

Rulja je ipak odlučila da veruje očima, a ne ušima. U automobilu marke „jugo“, zvanom još i „zastava“, bilo je troje civila starije dobi koji nisu mogli da budu Amerikanci, jer Amerikanci imaju veća i bolja kola. Ovi građani starije dobi nisu istakli albansku zastavu na Dan zastave. I kada su im zatražili dokumenta, otvorili su prozor da bi nešto rekli, nešto što se teško moglo razaznati u žamoru nekoliko stotina - neko je rekao i hiljadu - ljudi koji su opkolili vozilo, a u kome su se, na kraju krajeva, nalazili nenaoružani Srbi, nebranjeni od svoje policije i vojske i nemoćni da urade ono što ovi ljudi veruju da Srbi obično čine - da ikako naškode Albancima.

Troje civila starije dobi u automobilu marke „jugo“, bez znakova slavljeničke euforije na licima i bez albanske zastave, nisu mogli biti ništa drugo nego Srbi. I to je potvrđeno odmah čim su ih izvukli sve troje, kroz poluotvorene prozore - poneseni snagom rulje. Potvrđeno je kada su počeli da viču od bola - jer bol se uvek iskazuje na maternjem jeziku, jer bol i dolazi odatle, iz dubina majčinskog ishodišta.

Profesora Dragoslava Bašića, njegovu suprugu i njenu 78-godišnju majku prebijali su najmanje 15 minuta bez prestanka. Nekoliko stotina - neko kaže hiljadu - Albanaca širom otvorenih očiju moglo je da vidi oko sebe sveopštu euforiju. I plesne pokrete gore i dole, kao u tradiciji Masai lovaca iz Kenije. I zvuk pesme o „legendarnom komandantu“. I šutiranje i pesnice kojima su udarali troje Srba. I radost, vidljivu na brojnim nasmejanim licima jer je konačno stigao taj istorijski trenutak kada će raskrstiti sa Srbima. Barem sa ovo troje.

Treća po redu otkrivena sloboda - ona u nesmetanom i neograničenom bacanju petardi - stvorila je ogroman, gotovo neprekinut oblak dima, odjeka i svetala. U tom oblaku dima, odjeka i svetala neke od petardi bile su i one koje su eksplodirale u ustima Dragoslava Bašića. On je tada mogao biti mrtav ili nije, usta su mu svejedno bila otvorena, a iz njih su pucale petarde i prštali vatrometi.

Zatim su stvoreni i uslovi da se svakako potvrdi njegova smrt, sa dva metka ispaljena iz revolvera u grudi.

Njegova 52-godišnja supruga i njena 78-godišnja majka ostale su da leže na ulici, prekrivene petardama, sopstvenom krvlju i bez svesti.

Do njih nije uspelo da prodre vozilo sa britanskim vojnicima. Kada je prišlo rulji, ona je smatrala da treba da ga prevrne - jer su već imali dovoljno snage za to i jer je najviši čin demonstracije njihove moći, na njihovoj zemlji, bio to da prevrnu vozilo strane vojske. Strane vojske koja je pre pet meseci ušla na Kosovo da ga oslobodi od one sile koja je ovde skoro čitav vek bila strana.

Do njih je stigla, uz dosta truda i tek pod pretnjom da će upotrebiti silu, kombinovana grupa vozila Kfora i Unmikove policije. Rulja je bila besna na sve: na troje Srba koji su ležali na zemlji, na britanske vojnike, američke policajce, albanske prevodioce - posebno na albanske prevodioce, koji su odmah dobili i odgovarajuću etiketu što se tiče njihove pripadnosti: „Izdajnici!“
 
* * *

Ne znam ništa više o profesoru Bašiću. Ne znam da li je bio dobar čovek ili ne. Ne znam da li je imao čovečniji stav prema kosovskim Albancima nego većina njegovih sunarodnika. Ne znam kako se postavio kada su sa Univerziteta u Prištini izbačeni na ulicu svi albanski profesori i studenti. Ne znam šta je radio tokom rata, kada su iz njegovog grada izvođeni građani albanske nacionalnosti i pod cevima automata sprovođeni do železničke stanice u Kosovu Polju. Zapravo, ne znam šta je uopšte mislio o Albancima.

I to, u stvari, nije ni najmanje važno. Pre svega zato što, šta god da je on mislio, zbog toga ne bi nikako smeo da bude ubijen. Drugo, zato što mu rulja nije postavila nijedno od ovih pitanja pre nego što ga je pretukla. Ovoj rulji uopšte nije bilo stalo do toga da se zna ijedna činjenica iz biografije, razmišljanja ili delovanja profesora Bašića. Rulji je jedino bilo važno to što je on bio nebranjen, pa prema tome i neodbranjiv Srbin.

I pretučen je do nesvesti zato što je bio Srbin. Zadali su mu coup de grâce (što na elegantnom francuskom znači metak kojim se okončavaju patnje) s dva pucnja iz revolvera jer je time konačno potvrđeno ubistvo jednog Srbina. I stavili su mu u usta petarde i vatromete zato što je bio Srbin. Sada već mrtav Srbin, ali u svakom slučaju Srbin.

Jer kako je rulja klicala svojim delima, svi Srbi su isti. I da su se oni pitali, ovakva bi bila i sudbina svih.

Jer rulja je odlučila da u svojim rukama drži i moć, i istoriju, i pravdu. Jer je postala nešto poput institucije za sebe.

Ilustracija: Kosovski Albanci; Autor: Profimedia
* * *

Kako je moguće da nekoliko stotina, neko čak kaže hiljadu, Albanaca, na prvi Dan zastave dočekan u slobodi, u grotesknom linču ubije jednog čoveka i pretuče do nesvesti dve žene?

Lakoća s kojom su u to vreme davane političke ocene proizvela je jednostavnu interpretaciju: zbog krvne osvete. Prema toj jednostavnoj interpretaciji, kod ljudi koji prolaze kroz traumatični period, kao što je rat ili, u terminologiji koju preferiraju površni balkanski analitičari, građanski rat, čas jedna strana - pleme, nacija, etnička grupa - ubija drugu, a čas druga ubija onu prvu, kao na nekoj vrsti klatna smrti koje ima sopstvene naučne i racionalne zakonitosti.

Ali u istoriji civilizacije, gde god da odemo, postojaće jedna grupa ljudi koja je naškodila drugoj (u grupnoj, kolektivnoj percepciji), i to svejedno ne znači da će se svakog dana okupljati neka rulja civila koja ide i ubija civile iz druge grupe, u linču ili na bilo koji drugi način na koji se može nasilno okončati nečiji život. Nisu u Velikoj Britaniji (1919. i 1920. ili 1945. i 1946, ili bilo koje druge godine) ubijali nemačke prolaznike, pripadnike naroda koji je pobio na stotine i hiljade britanskih građana, na frontu ili u vazdušnim napadima. Nisu ni u Poljskoj, koje god godine, nakon pobede Solidarnosti, ubijani prolaznici koji su govorili ruski, jezik okupatora ove zemlje. Nije čak ni u Sarajevu 1995. godine, mesec dana ili koliko god meseci nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma i uspostavljanja mira, ubijen nijedan građanin, slučajni prolaznik, identifikovan kao Srbin, pripadnik naroda koji je držao pod opsadom ovaj grad tokom tri pune godine, ubijajući pri tome artiljerijom ili snajperima, sarajevske civile.

Na Kosovu je bilo više mržnje? Ne verujem. Uostalom, ne mislim da se mržnja uopšte može kvantifikovati. Analiza toga ko, prema kolektivnoj kategorizaciji, mrzi više ili ima više motiva za krvnu osvetu jeste put bez kraja i povratka. Zašto bi manje mrzeli Englezi u Londonu, Poljaci u Varšavi ili Bošnjaci u Sarajevu, tri-četiri meseca posle dugotrajnih ratnih sukoba, nego Albanci u Prištini?

Linč, kao oblik delovanja, u slučaju Prištine ima, iznad svega, dva načelna objašnjenja.
 
* * *

Prvo objašnjenje se toliko podrazumeva da se često i zaboravlja, čak se i ne pominje. Vladavina prava i zakona predstavlja, u suštini, složeni sistem institucija, a linč u Prištini jeste evidentno dokaz da taj složeni sistem nije postojao, čak ni u najelementarnijem vidu, u vidu hitne intervencije neke policijske patrole.

S tom neprijatnom istinom će se Bernar Kušner, čovek koji će zapravo biti prvi Unmikov šef Kosova (Brazilac De Melo je to bio samo privremeno, dva meseca, dok nije pripremljena Unmikova misija) suočiti još prve noći po dolasku na Kosovo. U noći 16. jula 1999. godine otići ću na večeru s njim i njegovim zamenikom Amerikancem Džokom Kovijem, a s prozora restorana na gornjem spratu zgrade OEBS videće se veliki plamen iz romske mahale u Prištini. Vatra je počela da gori kada i naša večera, i prekinuli smo s jelom, zbunjeni, jer je pred našim očima gorela jedna romska kuća, što se događalo u sada već oslobođenoj Prištini.

Kušner je tražio od Kovija da se istog trenutka nekako ugasi požar. Kovi je izložio da, nažalost, ne postoji civilna vatrogasna služba (pod administracijom Unmika) i da se na tome radi.

Kfor?

Kfor ima vatrogasce, koliko je to po planu jedne vojske za sopstvene potrebe, i ti nesrećni Britanci su rasuti dan i noć po celoj Prištini, gaseći požare. Zauzeti su negde drugde, teško da će moći da stignu, preneo je Kovi razgovor sa komandantom Kfora, generalom Majkom Džeksonom.

- Pa da onda mi odemo tamo? - pitao je u očaju Kušner.

- Naša jedinica obezbeđenja to ne preporučuje.

Kuća je do kraja večere izgorela.

Kušner je imao plan da sutradan ode na TV i objavi da je paljenje kuća manjinskih zajednica apsolutno neprihvatljivo ljudima poput njega, koji su bili veliki zagovornici oslobođenja Kosova.

- Misliš li da će to pomoći? - pitao me je.

Na Kosovu nema televizije, rekao sam mu.

Tako je, dugom spisku nedostataka, sa policijom i vatrogascima, dodata i televizija.

AP, Kosovski Albanac
 
* * *

Situaciju nije mogao da razume ni Valentin Krumov, pripadnik Unmika, svog prvog radnog dana u Prištini. Bivši major bugarske vojske služio je jedno kraće vreme u misijama Ujedinjenih nacija u Gruziji i Slovačkoj, nakon čega je prihvatio dobro radno mesto u misiji UN na Kosovu. Svojoj pasioniranosti prema jezicima - govorio ih je šest - verovao je da će dodati i sedmi, albanski.

No, nedostatak znanja albanskog, ili želja da pokaže kako zna druge jezike, donela mu je smrt u noći 11. oktobra 1999. godine. Bio je uzeo sobu u hotelu „Grand“, izašao je da večera sa još dvojicom kolega iz misije, te nakon večere izašao iz hotela, na Trg Zahira Pajazitija. Tu ga je grupa mladića pitala koliko je sati, na srpskom. On im je odgovorio, s komotnošću maternjeg bugarskog jezika, koji je uz malo korekcije akcenta mogao da zvuči i kao srpski.

Njegov odgovor prizvao je momentalnu reakciju tuceta momaka koji su te jesenje večeri konačno uhvatili jednog Srbina, nebranjenog, neodbranjivog, sa dve žene u svom društvu. Uhvatili su ga i pretukli, u rulji; svom snagom, samoubeđenjem i vernošću koje rulja pruža. Tukli su ga ne vodeći računa o vremenu - dok neko iz rulje nije poželeo da se baš sve ne pretvori samo u običnu tuču, izvukao pištolj i jednim hicem okončao buduću karijeru Valentina Krumova na Kosovu. Kada su se nasilnici i ubica izgubili s mesta incidenta, niko od prisutnih ništa nije video, osim očigledne činjenice da je ubijen Srbin koji je znao koliko je bilo sati. Ah da, i da se sada saznalo da je bio Bugarin.
 
* * *

Valentin Krumov je ubijen zato što pitanje albanskih dečaka „koliko je sati“, na srpskom, koje su, nekoliko koraka iza, pratili neki malo stariji, nije bilo postavljeno iz radoznalosti i zarad informacije o trenutnom položaju Sunca ili Meseca nad glavama Prištevaca. Bilo je postavljeno radi utvrđivanja nacionalne pripadnosti onoga kome je bilo upućeno.

Pitanje je bilo tako formulisano da traži dve vrste odgovora, a nijedna nije imala veze sa minutima i satima. Prvi odgovor, na albanskom ili engleskom, dobio bi jedno hvala ili spasonosno ignorisanje. Drugi, na srpskom, izazvao bi momentalnu reakciju rulje.

Valentin Krumov je ubijen jer je verovao da je to pitanje, pitanje koliko ima sati, bilo individualno. Da sa tim počinje i da se s tim završava sav motiv tog pitanja - sa traženjem informacije o satu. Ali to pitanje nije bilo individualno; bilo je sastavni deo jednog većeg sistema. Sistem koji je osmislio to pitanje imao je potrebu da identifikuje, u najbenignijem mogućem obliku, prisustvo Srba na ulicama Prištine kako bi ih zatim i eliminisao odatle.

Valentin Krumov je ubijen jer iskazivanje mržnje prema Srbima nije bilo tek emotivna reakcija iz afekta pojedinaca neposredno nakon rata. Bilo je deo jednog ranije izgrađenog sistema. Nekoliko sedmica nakon rata, kratko podšišani momci obučeni u crno, tek pristigli u Prištinu, obilaziće zgradu po zgradu, stan po stan, kucajući na sva vrata - ponekad i znajući ko tu stanuje, ponekad ne znajući - ali jednako tražeći odgovor na jednostavno pitanje: žive li tu Srbi.

„Imate pola sata da se izgubite!“, biće izgovoreno, ne jednom, onima koji su ćutali i nisu otvarali vrata stana, već i sami svesni toga da se nalaze na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, jer govore pogrešnim jezikom.
 
* * *

Neko je negde, u nekom trenutku, morao doneti racionalnu odluku da sa Kosova treba proterati Srbe. Atribut racionalnu ne znači, u ovom kontekstu, „razumnu“ i „moralno opravdanu“. Racionalnu znači da je neko morao doneti tu odluku analizom argumenata, svesno i smisleno. Dakle, racionalno je u ovom kontekstu suprotnost emotivnom, afektivnom.

Kratko podšišani momci obučeni u crno, koji su redom kucali po vratima, delovali su sistemski, organizovano, sinhronizovano, tako da njima nije mogla upravljati sila reakcije afekta. Frajeri koji su pitali na srpskom koliko je sati nisu tek tako spontano zamenili igru loptom igrom „lova na Srbe“, nego su bili deo jedne organizovane akcije.

Ali važi li to i u slučaju ubistva profesora Bašića? Ne čini se previše razumnim da je te večeri, tokom praznika zastave, hiljadu mladića kupilo petarde i pozicioniralo se baš tu, u sačekušu za Srbe slučajne prolaznike. Upravo nema nijednog znaka da je nekakva vrsta takve organizacije postojala u tom slučaju i da je ubistvo profesora Bašića počinjeno s predumišljajem.

Za profesorovo ubistvo, kao sastavnog dela kulture zločina, važi drugačija interpretacija, ona koju je jedan američki policajac, predavač na policijskoj akademiji na posleratnom Kosovu, nazvao modelom „stakala na skladištima u Bronksu“. Prema njemu, tokom policijskih patrola u Njujorku budno oko policije mora uvek da prati stakla na skladištima. Onda kada se razbije jedno staklo, kada momci iz naselja bace prvi kamen, i to staklo ne bude zamenjeno, kada objekat nije pod zaštitom, a počinilac tog dela ne bude uhvaćen, kroz nekoliko dana će biti razbijena i druga stakla na tom skladištu, čak i sva stakla na skladištu. A kada se završi s jednim skladištem, nastaviće se s drugim - i kada se bude videlo da se može živeti i sa slomljenim staklima, nastaviće se s vandalizmom i nad drugim objektima, pa čak i nad ljudima.

Bašić je ubijen 28. novembra jer je u našem „Bronksu“ stvorena društvena norma prihvatljivosti razbijanja „stakala“, odnosno ljudskih života.

AP, Ilustracija: Kosovski Albanac
 
* * *

Semafor kod hotela „Grand“ bio je jedini u Prištini koji je radio nakon oslobođenja. Prodavnica obuće „Čik“ u centru Prištine bila je među retkima koje su preživele rat bez ijednog, i najmanjeg oštećenja, i premda zatvorena velikim katancem, postala je, tako netaknuta, simbol tranzicije ka mirnodopskim vremenima. Srpske starice izlazile su da vide šta se dešavalo u gradu, kao što su izlazile i albanske za vreme bombardovanja; i nepisani kod ih je štitio kao posmatrače i hraniteljke onih koji su ostajali zatvoreni u kućama, dakle muškaraca i mladih.

Danima je, u gradu kojim su kružili tenkovi, oklopna vozila Kfora i automobili sa tek pristiglim izbeglicama, semafor kod hotela „Grand“ predstavljao jednu vrstu provere zakonske discipline vozača. U trenucima koji su izgledali skoro nadrealno vozila su stajala na crvenom, iako u okolini nije bilo nijednog policajca, nije bilo ni zakona koji bi taj policajac trebalo da sprovodi, niti je bilo institucije koja bi nadgledala tog nepostojećeg policajca i nepostojeći zakon. Ali vozila su stajala, sa strpljenjem koje je građeno godinama i pretvoreno u instinkt: treba stati na crveno svetlo na semaforu, bez dovođenja u pitanje istorijskog i pravnog konteksta u kome se to crveno svetlo nalazi.

I srpske starice su izlazile da vide ono u šta bi malo ko poverovao da nije video sopstvenim očima: kako srpska vojska i policija napuštaju grad i dolaze engleski vojnici i vojnici ko zna koje još države.

Ali jednog dana je jedan vozač prošao pored semafora ne obazirući se na njega. Nije imalo smisla da se poštuje crveno svetlo kada nije bilo nikoga ko bi to naredio.

Jednog dana je razbijena prodavnica obuće. Čuo sam lomljenje stakla, sišao sam da vidim šta se dešava i susreo se na ulici sa pet-šest osoba koje su uzimale obuću iz radnje, a koja je većinom bila obuća za žene. Jedan od njih me je pogledao u oči, posramio se na trenutak i slegnuo ramenima, kao da je time hteo da kaže nešto što je meni izgledalo poput „šta da radimo, morala je i ova radnja da se razbije“.

A jednog dana počele su da se pojavljuju vesti i o ubijenim srpskim staricama. Jednu od njih, 78-godišnju Ljubicu Vujović, našli su udavljenu u kadi svog stana. Druga, 74-godišnja Zorka Žižić, nađena je prerezanog grla.

Za mesec dana slobode, crveni semafor, „Čikova“ prodavnica i srpske starice postali su izazov. Kroz semafor je moglo da se prođe na crveno, radnja je mogla da se razbije i starice su mogle da budu ubijene, bez ikakvih pravnih posledica. Štaviše, uz kršenje vekovnih moralnih kodeksa, kao što je bio onaj o nenapadanju dece i starih, bilo to za vreme sukoba ili izvan njega. 


PIŠE Veton Suroi, skraćeno poglavlje „Izdajnički jezik“ iz knjige„Ambasador i druge jeretičke beleške“ u izdanju „Samizdata“
   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Ilustracija: Kosovski Albanac; Autor: ProfimediaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Ilustracija: Kosovski Albanac; Autor: ProfimediaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Ilustracija: Kosovski Albanac; Autor: ProfimediaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Ilustracija: Kosovski Albanac; Autor: ProfimediaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS