Magazin

NEWSWEEK OTKRIVA Kako su u Srbiju krijumčareni zatvorenici iz Republike Srpske Krajine

Jednog junskog dana 1996. u tajnosti su iz zatvora u Belom Manastiru u Srbiju prebačena 53 zatvorenika i pritvorenika. Ispostaviće se da je to bila poslednja takva udružena akcija srpskih i krajiških pravosudnih vlasti. Ima onih koji tvrde da nije bila i prva

Objavljeno: 29.01.2017. 06:09h
Foto: Van Gog: Zatvorenici; Autor: Wikipedia Creative Commons
Ðura Kljaića iz Mladenova pripadnici MUP uhapsili su, prema zvaničnim podacima, u Bačkoj Palanci 29. novembra 2011. godine u 12.30, postupajući po poternici raspisanoj još 17. januara 2000 - onog dana kad je Ðuro trebalo da se s petodnevnog odsustva vrati na služenje zatvorske kazne u KPZ Sremska Mitrovica.

Iako je više od 11 godina zvanično imao status begunca, za Ðura se, međutim, teško može reći da se sve te godine od bilo koga skrivao, ponajmanje od vlasti. On i supruga Lenka živeli su skromno u kućerku koji su kupili u Mladenovu po Ðurinom povratku iz BiH, gde je nekoliko meseci boravio po samoinicijativnom produženju zatvorskog odsustva. Bez stalnih prihoda, oboje su, naročito Ðuro, radili po selu šta god je bilo potrebno da se radi. Za poslove koje niko drugi nije želeo da se prihvati, meštani bi znali na čija vrata treba pokucati.
 
ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD

S vremenom su Mladenovčani saznali da je Ðuro imao problema sa zakonom, ali iz pristojnosti, tvrde, nikad nisu insistirali na detaljima ubistva zbog kojeg je dopao zatvora. Znali su, međutim, veoma dobro da se nije vratio na odsluženje zatvorske kazne, i samo to bi bilo dovoljno za stigmatizaciju u zajednici. Ipak, to se nije dogodilo.
 

Za najčešće veoma surovi „sud“, kakav ima svaka mala lokalna zajednica, Ðurine vrline u sadašnjosti uspele su da odnesu prevagu nad njegovim grehovima u prošlosti. A bio bi taj sud sigurno stroži prema Ðuri i oba njegova greha da se iz godine u godinu nije sve čudnijim činio odnos vlasti prema ovom, zvanično, beguncu iz zatvora.

Nekako, drugačije su Mladenovčani zamišljali tretiranje begunaca. Beguncima, je li, vlasti valjda ne izdaju ličnu kartu, državljanstvo, niti vozačku dozvolu. Pa ni oružni list za dve lovačke puške i karabin. A Vojska, gde je Ðuro radio kao traktorista, je li, valjda, ko nekad JNA, temeljno proverava one koje prima u službu...

Ðuro Kljaić je zbog ubistva koje je počinio 20. avgusta 1995. u Tompojevcima kod Vukovara pred Okružnim sudom u Belom Manastiru, tada još u sastavu Republike Srpske Krajine, osuđen 16. januara 1996. na deset godina zatvora. „To je bilo takvo vreme gde se obična svađa, uz dosta alkohola i oružje gde god se okreneš, lako pretvarala u ubistvo“, priseća se Lenka Kljaić. „Moj Ðuro je tog dana bio popio, krenuo je da se svađa s tim Srbinom iz Vinkovaca, oružje je bilo uz njega i... pade krv.“

Umesto u pritvorskoj jedinici Okružnog suda u Belom Manastiru, u kom je boravio od predaje nakon počinjenog ubistva, Ðuro Kljaić je pravosnažnost presude 23. oktobra 1996. dočekao u zatvoru - s ove strane Dunava, u Srbiji.

Ðuro, međutim, nije bio jedini koji je ćeliju belomanastirskog zatvora zamenio onom u „majčici Srbiji“. U jednom junskom danu 1996. godine, u tajnosti organizovanoj i, prema naknadnom stanovištu najviše sudske instance u Srbije, nelegitimnoj akciji srpskih i krajiških vlasti, 53 zatvorenika i pritvorenika iz Okružnog zatvora u Belom Manastiru prebačena su u Srbiju i razmeštena po zatvorima diljem zemlje radi služenja zatvorskih kazni ili da bi u njima dočekali izricanje presude. Ispostaviće se da je to bila poslednja takva udružena akcija srpskih i krajiških pravosudnih vlasti. Ima onih koji tvrde da nije bila i prva.

Ilustracija; Autor: Čak Tod

TAJNI DOGOVOR

Ma kako se činilo, ovaj događaj ipak nije apsolutno nepoznat ovdašnjoj javnosti: o njemu je prvi izvestio Dnevni telegraf još 21. marta 1998. godine. Međutim, u tom tekstu, kao ni u još nekoliko medijskih napisa nakon 2000. godine, ni izbliza nije dočarana puna dimenzija te akcije. Advokat Toma Fila u svojoj prošle godine objavljenoj knjizi „Završna reč“ ističe svoju ulogu u osmišljavanju akcije prebacivanja „zatvorenika iz Belog Manastira u Srbiju“, ali ne navodeći detalje koji bi nedvosmisleno uputili na to da se radi upravo o transferu iz juna 1996. Nedoumice o tome, međutim, i dalje ostaju, pošto advokat Fila nije želeo da govori za Njuzvik. „U svojoj knjizi napisao sam onoliko koliko sam želeo da napišem i koliko sam smatrao da je dovoljno da od mene ode u javnost“, poručio je Fila.

Stvarni broj prebačenih pritvorenika/zatvorenika iz Belog Manastira otkrivaju tek presude Višeg suda u Subotici, Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda između 2010. i 2012, do kojih je došao Njuzvik. Reč je o postupku za naknadu nematerijalne štete koji je pokrenulo šest nekadašnjih pripadnika „belomanastirske grupe“.

Te presude ne otkrivaju samo do tada vešto skrivan broj prebačenih pritvorenika/zatvorenika već i kontroverzni podatak da je do te akcije došlo na osnovu dogovora upravnika zatvora u Belom Manastiru i Ministarstva pravde Republike Srbije. Tajnog dogovora.

Njihovu prepisku, označenu sa „strogo poverljivo“, kao i druge dokumente koji se kao dokazni materijal pominju u sudskim postupcima, Viši sud u Subotici dostavio je Njuzviku tek nakon intervencije poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića. Interesantno, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija pri Ministarstvu pravde Republike Srbije je istovremeno saopštila da tražene dokumente - ne poseduje u svojoj arhivi.

Dokumenta do kojih je došao Njuzvik pokazuju da je transfer pritvorenika/zatvorenika inicirala uprava Okružnog zatvora u Belom Manastiru. U dopisu br 377/96 upućenom 18. juna 1996. Ministarstvu pravde Srbije upravnik zatvora Stevo Pulić moli da se „iz bezbednosnih razloga razmotri mogućnost prijema pravosnažno i nepravosnažno osuđenih lica koja se nalaze u Okružnom zatvoru u Belom Manastiru“.

Obrazlažući bezbednosne razloge, upravnik Pulić, nekadašnji šef odseka za krivične sankcije u RSK, navodi u dopisu da je u zatvoru dva puta izbijala pobuna i da je nakon druge uspelo da pobegne 19 zatvorenika, od kojih je 16 uhvaćeno i vraćeno u zatvor. Ministarstvu se sugeriše da zatvorenici budu smešteni u zatvore blizu granice kako bi mogli da budu sprovođeni na suđenje u Beli Manastir.

Ministarstvo pravde Republike Srbije prihvata ovu inicijativu i već 19. juna 1996. transfer ne samo da je utanačen već je istog dana i obavljen. O tome tadašnji ministar pravde Aranđel Markićević 24. juna 1996. obaveštava predsednika Vlade Srbije Mirka Marjanovića.

„Dogovor o premeštaju lica lišenih slobode postignut je 19. juna 1996. u prostorijama Ministarstva pravde, kad su doneta rešenja o premeštaju 53 lica. Istog dana, 19. juna 1996, u 18 časova u prostorije Okružnog suda u Somboru radnici službe obezbeđenja iz Belog Manastira priveli su 53 lica lišenih slobode“, navodi se u „Informaciji o premeštaju lica lišenih slobode iz Okružnog zatvora u Belom Manastiru u zatvore u Republici Srbiji“, koju je ministar pravde uputio premijeru Srbije.

U tom dokumentu koji nosi broj 11/96 i oznaku „strogo pov.“ premijer saznaje i da je „prema rešenju Ministarstva pravde, 20. juna 1996. izvršen razmeštaj lica lišenih slobode, i to u KPD u Sremskoj Mitrovici 26, u Okružni zatvor u Novom Sadu 9 i u Okružni zatvor u Somboru 18 lica“.

Rešenje broj 8/96 o zadržavanju 18 pritvorenika/zatvorenika u somborskom zatvoru doneto je, inače, 19. juna i takođe nosi oznaku „strogo pov.“. To rešenje potpisao je tadašnji pomoćnik ministra pravde Zoran Stevanović, kao i rešenje „strogo pov. 2/97“ od 24. februara 1997. o transferu desetorice pritvorenika/zatvorenika iz somborskog u subotički Okružni zatvor.

Od te desetorice, prema podacima subotičkog zatvora, tokom 1997. trojica su puštena na slobodu, dok su šestorica između 1998. i 2001. prebačena na izdržavanje kazne u KPD u Sremskoj Mitrovici. Za pritvorenika Matu Pivića (1969) u odgovoru iz Okružnog zatvora u Subotici navodi se da je najverovatnije ostao u Okružnom zatvoru u Belom Manastiru, iako se njegovo ime nalazi na oba spiska koje je potpisao Zoran Stevanović. Iz belomanastirskog zatvora u Srbiju, inače, nisu bili prebačeni svi zatvorenici - hrvatsko ministarstvo pravosuđa je tako potvrdilo Njuzviku da je po preuzimanju tog zatvora 21. oktobra 1997. u njemu zatečeno „dvadesetak zatvorenika hrvatske i srpske nacionalnosti i zatvorenika drugih nacionalnosti.“

Sudbina preostalih članova „belomanastirske grupe“ tek je delimično poznata. U Okružnom zatvoru u Somboru kaznu zatvora, na bazi pravosnažnih presuda suda u Belom Manastiru, izdržavalo je dvoje od 18 premeštenih lica, a oni su, prema podacima iz tog zatvora, „kasnije uslovno otpušteni sa izdržavanja kazne zatvora“. Za preostale pritvorenike/zatvorenike iz Belog Manastira u toj ustanovi navode tek da su „pušteni iz pritvora, premešteni ili po nekom drugom osnovu otpušteni iz zavoda“.

Iako se u zvaničnim dokumentima Ministarstva pravde navodi da je iz belomanastirskog u novosadski Okružni zatvor premešteno devetoro lica, u tom zatvoru danas tvrde - da toga uopšte nije bilo. Međutim, u KPZ u Sremskoj Mitrovici navode podatak da je od 23 osuđenika koji su u Sremskoj Mitrovici služila kaznu s presudama Okružnog suda u Belom Manastiru, njih 20 sprovedeno iz Sombora, dvoje iz Okružnog zatvora u Novom Sadu i jedno lice iz KPD bolnice u Beogradu. U odgovoru sremskomitrovačkog zatvora nije precizno naveden broj osuđenika iz RSK čije su pravosnažne osuđujuće presude izrekli sudovi Republike Srbije, ali je navedeno da je od ukupnog broja osuđenika iz RSK četvorici umanjena kazna po osnovu amnestije, jedan je delimično pomilovan, dok je (opet) neutvrđen broj osuđenika pomilovao ondašnji predsednika Sremsko-baranjske oblasti Goran Hadžić.

Među onima koji su Sremskoj Mitrovici služili kaznu bio je i Dušan Boljević, koga je sud u Belom Manastiru osudio na 20 godina zbog ratnog zločina. Na prvom suđenju Srbinu za takvo krivično delo pred sudom pod kontrolom Srba, o čemu je reditelj Janko Baljak snimio dokumentarac „Etnički čisto“, Boljeviću, bivšem pripadniku Legije stranaca i dobrovoljcu u ratu u Hrvatskoj, dokazano je ubistvo šestoro meštana Bilja hrvatske i mađarske nacionalnosti krajem 1991, iako ga je optužnica prvobitno teretila za čak 18 ubistava. Prema nepotvrđenim informacijama, Boljević je i preminuo u KPZ Sremska Mitrovica.

Ilustracija; Autor: Čak Tod

„DOBROVOLJNI ODLASCI“

Iako SR Jugoslavija, kao uostalom i nijedna druga država na svetu, nikad nije priznala Republiku Srpsku Krajinu, pa ni njene kratkotrajne naslednike u vidu Sremsko-baranjske oblasti, odnosno Srpske oblasti Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, Dunav zapravo nikad nije predstavljao stvarnu granicu između dva entiteta. Štaviše, u praksi je RSK funkcionisala kao nezvanični pridruženi član ostatka jugoslovenske federacije, a tu tvrdnju potkrepljuju čak i dokumenta koja su pratila transfer zatvorenika. Imajući to u vidu, navodi predstavnika sudske i izvršne vlasti bivše RSK o tome da je transfera zatvorenika iz istočnog dela RSK u Srbiju bilo i pre 1996. ne zvuče nimalo iznenađujuće. Takve tvrdnje, međutim, ne potkrepljuju podaci ovdašnjih zatvorskih vlasti.

„Mi smo još 1991. s Vladom Srbije postigli dogovor o tome da sva lica osuđena za teška krivična dela na duže vremenske kazne budu transferisana ili u KPZ u Sremskoj Mitrovici ili u Zabelu. To je bilo posve uobičajena praksa, moralo se tako jer smo raspolagali malim kapacitetima zatvorskih ustanova“, priča za Njuzvik advokat Vojin Šuša, ministar pravosuđa u Vladi RSK 1992-1993, a potom i sekretar za pravosuđe i upravu u Izvršnom veću Srpske oblasti ISBZS 1996-1997.

Njegov kolega iz Subotice Dragan Dašić tvrdi pak za Njuzvik da su usluge zatvora u „majčici Srbiji“ korišćene i u drugim prilikama - kao, recimo, kad se renovirao zatvor u Belom Manastiru, budući da je objekat u kojem je bio smešten pre rata služio kao skladište trgovinskog preduzeća „Dunav“.

„Prebacili smo, mislim krajem 1991. ili početkom 1992, privremeno zatvorenike u Sombor, jer se renovirao zatvor u Belom Manastiru“, navodi Dašić, nekadašnji predsednik Okružnog suda u Belom Manastiru. Bilo je transfera i u Republiku Srpsku, tamo s proleća 1996. „Mislim da se radilo o petorici zatvorenika poreklom iz Republike Srpske, i oni su, na sopstveni zahtev, prebačeni u zatvor u Bijeljinu.“

Ove navode Ministarstvo pravde Republike Srpske odbilo je da potvrdi. Što se pak tiče ovdašnjeg Ministarstva pravde, ni iz jedne zatvorske ustanove pod kontrolom tog ministarstva nisu potvrđeni navodi o postojanju prakse prebacivanja zatvorenika nakon 1991. godine.

Istina, na početku ratnih dejstava u Slavoniji i Baranji u sremskomitrovački zatvor dovođeni su hrvatski ratni zarobljenici. Međutim, kad je reč o osuđenicima s te teritorije, iz tog zatvora poručuju da ih pre 20. juna 1996. godine - nije bilo.

Dragan Dašić je po preseljenju u Suboticu, u drugoj polovini devedesetih, opet postao predsednik Okružnog suda, a s te funkcije je prešao u advokaturu 2002. Kao motiv za prebacivanje pritvorenika/zatvorenika iz Belog Manastira u Srbiju ističe „brigu o njihovoj bezbednosti“ - isto ono što je pre 18 godina predočio novinaru Dnevnog telegrafa.

„U prvoj polovini 1996. među zatvorenicima je bilo gotovo 90 odsto Srba i mi smo, očekujući da će im hrvatske vlasti po završetku reintegracije u januaru 1998. sigurno ‘napakovati’ optužnice za ratne zločine, sproveli anketu s pitanjem ko želi da ostane, a ko da bude prebačen u Srbiju, odnosno Republiku Srpsku“, kaže Dašić.

„Odgovorno tvrdim da su svi prebačeni dobrovoljno“, kategoričan je sagovornik Njuzvika. Najveći broj zatvorenika učestvovao je u ratu, među njima je vladao veliki strah od dolaska Hrvata i zato su tražili da budu zaštićeni od progona. Sve je urađeno na njihovu korist, nikako na njihovu štetu.

Ilustracija; Autor: Čak Tod

KANDIDATI ZA HAG

Ðuro Lončar nosio je vojnu uniformu kao pripadnik, u hrvatskoj javnosti prilično ozloglašene, specijalne jedinice „Šiltovi“ iz Gline sve do 2. decembra 1992, kad je uhapšen zbog ubistava. Nakon hapšenja je, iz straha od reakcije saboraca, sproveden u kninski zatvor, a šest meseci docnije i u onaj u Belom Manastiru. Osuđen je pravosnažno tek 1996. na 15 godina zatvora, ali zbog dvostrukog ubistva, a nakon somborskog i subotičkog zatvora završio je u sremskomitrovačkoj apsani, iz koje je, po osnovu amnestije, izašao 2003. godine.

„Nakon tačno 11 godina i tri meseca provedenih u pet zatvora“, izbacuje Lončar ne dajući mi priliku da se dokažem u matematici.

Od 48 godina života, malo manje od polovine, priznaje, proveo je po domovima, pritvorima i zatvorima, ali od svega što mu je od sticanja punoletstva stavljeno na dušu - jedino priznaje prvo ubistvo iz 1991. „Zatekao sam poznanika koga sam prethodno izvukao iz zatvora da bi se pridružio mojoj jedinici kako mi napastvuje devojku u mom stanu. Nismo sve troje mogli živi odatle da izađemo...“ Za drugo ubistvo kune se da mu je „prišiveno“.

Nepravda, za koju kaže da ga do danas prati kao senka, pokrenula ga je na podizanje pobune u belomanastirskom zatvoru - ne samo 1993. već i 1996. godine. Zbog prve je dobio dve godine zatvora. Posle druge bio je u bekstvu čak sedam dana, sve dok ga kod Mionice nije uhapsila srpska policija i vratila u zatvor.

„Tada je za mene nastao pakao, četiri dana su me mučili i mrcvarili“, izbacuje u dahu podižući glas, „a onda su jedno jutro upali u moju samicu s uperenim automatskim puškama. Vezali su me i sproveli u dvorište gde je bilo parkirano možda pet-šest marica. Nismo znali kuda nas vode, tek kad smo stigli, otkrili smo da smo u Somboru.“

Tvrdi da sve do 1998, pune dve godine, njegova porodica nije znala ni gde se nalazi ni da li je uopšte živ. Potom burno reaguje na pomen tvrdnje Dragana Dašića o anketiranju zatvorenika pred transfer u Srbiju. Ima, naravno, svoju teoriju o razlozima za prebacivanje.

„Kakva crna anketa! Mene sigurno niko ništa nije pitao, a znam i za još neke koji nisu imali pojma da ćemo biti prebačeni. Mi smo prebačeni da bi Sloba (Milošević) imao koga da isporučuje Hagu, pošto svoje građane nije mogao. Da li je među nama bilo mogućih kandidata za Hag? Mislim da jeste, evo, prvi onaj Boljević...“

Ilustracija; Autor: Čak Tod

SVI NA SLOBODI

Do avgusta 1995. u Republici Srpskoj Krajini postojala su tri okružna zatvora: u Kninu, Glini i Belom Manastiru, te jedno vreme i u Staroj Gradišci. Pred naletom hrvatskih snaga tokom operacije „Oluja“ vlasti RSK pustile su sve zatvorenike iz zatvora u Kninu i Glini.

„Ili su bili pušteni, ili su prevedeni u Republiku Srpsku, odnosno Srbiju, i, koliko mi je poznato, svi su završili na slobodi“, svedoči za Njuzvik Savo Štrbac, direktor Dokumentaciono informacionog centra „Veritas“ i sekretar Vlade RSK od 1993. do „Oluje“. „Znam sigurno da je bio po jedan zatvorenik hrvatske nacionalnosti u Kninu i Glini. Povedeni su i oni, ali nisu prešli Unu.“

Pošto se istočni deo RSK nije našao na udaru hrvatskih snaga, iako je prilična napetost vladala sve do 12. novembra 1995, kad je potpisan Erdutski sporazum, ostatak srpskog rukovodstva u tom delu Krajine imao je dovoljno vremena da se na miru pozabavi i sudbinom pritvorenika/zatvorenika u belomanastirskom zatvoru. Prema sećanju Vojina Šuše, zatvor je mogao da primi do 140 zatvorenika, a u prvoj polovini 1996. tamo ih je bilo „oko stotinak“. U njemu su se nalazila lica u istrazi, prvostepeno i pravosnažno osuđena za različita krivična dela.

Međutim, Šuša, i ovako sve vreme spreman da gorljivo brani opravdanost transfera, koliko i sve druge aspekte te akcije, predočene mu dokumente s oznakom tajnosti ne uzima kao potvrdu teze o tome da je transfer obavljen samo na osnovu tajnog dogovora između upravnika zatvora i Ministarstva pravde Srbije.

„Prebacivanje jeste dogovoreno s Beogradom, u tome sam i sam učestvovao, ali su u sve to bili upućeni i nadležni iz misije Ujedinjenih nacija (UNTAES) i njihov šef za pravna pitanja Vinston Tabmen, jer je transport išao preko mosta kod Batine, a tu su bili policajci UN, ali i hrvatski ministar pravosuđa Miroslav Šeparović, koji nije imao ništa protiv transfera“, izričit je Šuša.

Do Miroslava Šeparovića, danas predsednika Ustavnog suda Hrvatske, nije bilo moguće doći. No, zato je njegovo davnašnje radno mesto, Ministarstvo pravosuđa, kategorički negiralo ikakvu umešanost u akciju prebacivanja zatvorenika iz Belog Manastira.

„Ministarstvo pravosuđa Republike Hrvatske nije bilo obavešteno pre izvršavanja premeštaja (zatvorenika), niti je o tome dobijena službena informacija od predstavnika UNTAES. Informacije o navedenom premeštaju Ministarstvo pravosuđa saznalo je nakon preuzimanja kontrole nad Okružnim zatvorom u Belom Manastiru, tačnije nakon mirne reintegracije Podunavlja“, stoji u odgovoru tog ministarstva Njuzviku.

Ni pokušaj da kontaktiramo s Vinstonom Tabmenom, šefom odeljenja za pravna pitanja UNTAES, danas advokata u liberijskoj prestonici Monroviji, nije bio uspešan. I pored toga, Vojislav Stanimirović, lider SDSS, a tokom 1996. i 1997. predsednik Izvršnog veća SO ISBZS, ubeđen je u to da su Ujedinjene nacije u jednu takvu akciju morale biti upućene. „Sve granične prelaze kontrolisala je isključivo policija UNTAES, i ta puna kontrola ostvarena je do aprila 1996. Drugo je pitanje da li su to mogli i da spreče“, kaže Stanimirović za Njuzvik.
 

POTVRÐIVANJE PRESUDA

Prebacivanjem pritvorenika/zatvorenika u Srbiju vlasti u Srpskoj oblasti su, kako tvrdi Vojin Šuša, nameravale da osuđenicima ili onima koje je takav status tek čekao obezbede uslove za služenje kazne u regularnim uslovima. „Zatvor u Belom Manastiru se gasio, to smo znali, kao i to da niko od zatvorenika neće biti pušten na slobodu“, napominje Šuša.

Pronalaženje pravnog osnova za transfer zatvorenika ostavljen je drugima. Zvanični Beograd je bio taj koji je trebalo da, uprkos tajno organizovanoj akciji, obezbedi nekakvo pravno pokriće za prihvat zatočenika iz baranjskog zatvora.

Prof. dr Momčilo Grubač bio je prvi pravnik koji je još 1998. u izjavi za Dnevni telegraf kritikovao ideju o prebacivanju pritvorenika/zatvorenika iz Belog Manastira. Prošle godine, nekoliko meseci pre smrti, profesor Grubač je pristao da se vrati toj temi i da za Njuzvik analizira više od 100 stranica sudskih spisa u vezi s tim transferom.

„Bez obzira na to kako su se ta lica našla na tlu SRJ, legalno ili nelegalno, njima je moralo biti suđeno ovde“, izričit je bio Grubač. „Država je morala da im sudi bez obzira na to kako su se ovde našli jer je druga opcija - da ih pusti - bila neprihvatljiva, s obzirom na krivična dela koja su im se stavljala na teret.“

Postoji valjan razlog, smatra advokat Dragan Dašić, zbog kojeg Srbija nije ušla u proces potvrđivanja presuda izrečenih u Belom Manastiru - time bi SRJ posredno priznala subjektivitet RSK, što se, ističe naš sagovornik, nipošto nije želelo. Te presude, biće iz istog razloga, nisu priznale ni hrvatske vlasti nakon završetka procesa reintegracije 1998.

Zvanični stav Hrvatske prema presudama krajiških sudova ogleda se u odgovoru koji je 2012. Ambasada Hrvatske u Beogradu uputila Centru za ljudska prava iz Niša. Ta nevladina organizacija zatražila je pravnu pomoć u vezu s ukidanjem presude zatvoreniku Miladinu Mitoviću, koji je kaznu od osam godina u Sremskoj Mitrovici služio s presudom suda u Belom Manastiru. U odgovoru ambasade pisalo je: „Presude paradržave Republike Srpske Krajine nemaju pravno dejstvo iz razloga što je u Hrvatskoj donet zakon o aboliciji kojim se presude ovih sudova poništavaju.“

Mitrović se 1999, poput Ðura Kljaića, nije vratio u KPZ u Sremskoj Mitrovici s dopusta - umesto toga, nastanio se u Vukovaru, gde je mirno živeo s porodicom, jer, za razliku od Kljaića, nije bio interesantan hrvatskom pravosuđu (Kljaić je u 2001. u odsustvu osuđen na 10 godina zatvora zbog krivičnog dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava - ratni zločin protiv civilnog stanovništva). Pri prelasku srpske granice 2011. Mitrović je uhapšen na osnovu prastare poternice. Pušten je iz zatvora 19. novembra 2012. godine na osnovu odluke o pomilovanju koju je četiri dana ranije potpisao predsednik Tomislav Nikolić.

Ðura Kljaića je, međutim, zaobišlo predsednikovo milosrđe. Nije uspeo ni pokušaj da se pred sudom izdejstvuje prevremeno oslobađanje, iako je priložena peticija više od 400, od ukupno 2.300 žitelja Mladenova, koji su svojim potpisima sugerisali da se uzme u obzir „da se radi o vrednom meštaninu, uzornog ponašanja, uvek spremnom da pomogne drugima“.

Pitao sam Lenku Kljaić zbog čega je njen Ðuro odlučio da se ne vrati u zatvor. Njen odgovor ponajbolje govori o posledicama gubitka autoriteta države tokom devedesetih. „Krajine više nije bilo, pa je računao na to da zatvorenici iz Krajine nikoga više ne zanimaju i da niko neće istraživati ako se ne vrati...“

Što je najgore, njen Ðuro umalo da bude u pravu. Usled odbijanja MUP Srbije da odgovori na pitanja Njuzvika, do daljeg će ostati zagonetka zbog čega je Ðuro Kljaić uhapšen tek nakon 11 godina i kako je, i pored postojeće poternice, uspeo da izvadi ličnu kartu, izvod iz matične knjige rođenih, vozačku dozvolu, potvrdu da nije osuđivan, ali i dozvolu za oružje i oružni list.

Da cela priča bude bizarnija, Kljaić se 2004. zaposlio kao traktorista u vojnoj ustanovi Karađorđevo i tu je bio zaposlen do 2007. godine. Za taj posao morao je, uz drugu dokumentaciju, da podnese i potvrdu da se protiv njega ne vodi krivični postupak, odnosno da se ne radi o pravosnažno osuđenom licu. Kako nam je potvrdilo Ministarstvo odbrane, u to vreme svako civilno lice koje je konkurisalo za posao u Vojsci SCG, bez obzira na vrstu posla, moralo je da prođe i bezbednosnu proveru.

Ðuro Lončar je i dalje u statusu izbeglice, živi u Beogradu i nada se da će konačno dobiti srpsko državljanstvo. Čeka, takođe, odluku suda u Strazburu, kojem su se 2013. žalili on i njegovi subotički „cimeri“ na postupanje države Srbije, i, na kraju, čeka da država konačno izvrši presudu iz 2012. godine.

Nekadašnji Okružni zatvor u Belom Manastiru hrvatske vlasti zatvorile su poslednjeg dana 1998. godine.

Šezdesetsedmogodišnji Ðuro Kljaić, jedini pripadnik „belomanastirske grupe“ koji i dalje služi zatvorsku kaznu u Srbiji, na slobodu će, ako se u međuvremenu ništa ne promeni, izaći u julu 2017. godine.


PIŠE Denis Kolundžija
   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Van Gog: Zatvorenici; Autor: Wikipedia Creative CommonsSrbija

​NUNS i NDNV: Javni tužilac da sasluša Aleksandra Vučića

Van Gog: Zatvorenici; Autor: Wikipedia Creative CommonsSrbija

SINDIKAT PRIHVATIO PONUDU: Rukovodstvo Fijata obećalo štrajkačima povećanje plata

Van Gog: Zatvorenici; Autor: Wikipedia Creative CommonsSrbija

TRAMPOVA KOMPANIJA DEMANTOVALA PISANJE SRPSKIH MEDIJA: Ne planiramo izgradnju hotela na mestu bombardovanog Generalštaba

Van Gog: Zatvorenici; Autor: Wikipedia Creative CommonsSvet

IRAN ODBIO DA OSLOBODI AMERIČKE DRŽAVLJANE: Nikakve pretnje SAD neamju efekta

Inicijalizacija u toku...
Ostale vesti iz rubrike Srbija
Van Gog: Zatvorenici; Autor: Wikipedia Creative CommonsSrbija

GRAĐANI ŠIDA REVOLTIRANI ZBOG IZBEGLICA: Sve je dobro, samo nek' odu

Van Gog: Zatvorenici; Autor: Wikipedia Creative CommonsSrbija

AMERIČKI MEDIJI UOČI VUČIĆEVE POSETE: Vreme je da se Beograd opredeli

Van Gog: Zatvorenici; Autor: Wikipedia Creative CommonsSrbija

SINDIKAT PRIHVATIO PONUDU: Rukovodstvo Fijata obećalo štrajkačima povećanje plata

Van Gog: Zatvorenici; Autor: Wikipedia Creative CommonsSrbija

​SRPSKI SIRIJAC ZAUSTAVLJEN U TURSKOJ: Uprkos legalnim papirima, odbijen bez obrazloženja! (FOTO)

PRATITE NAS

Pratite našu Facebook stranicu.