Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Mašinovođe, nevine ubice: Smrt je došla iz magle u 6.08

Scenario za film „Dnevnik mašinovođe“ rađen je na osnovu stvarnih sudbina mašinovođa. Ovo su te stvarne sudbine

Objavljeno: 03.02.2017. 06:00h
Foto: Ilustracija: Mašinovođa; Autor: Profimedia
S pripadnicima moje generacije, rođene pedeset i neke, delim nostalgično sećanje na hrabrog vojnika koji je skokom ispred zahuktale lokomotive s koloseka izbavio zaigranu devojčicu, i za to od Maršala Tita dobio sat s posvetom.

Kao jedinka, pamtim događaj koji je imao kraj manje srećan od ovog iz čitanke. Mesto - možda Lapovo, Kraljevo ili Stalać - i doba dana, obavijeni su maglom zaborava, neprozirnom i belom kao vodena para. Jasne obrise imaju samo otegnuti dvodelni zvuk pištaljke, trzaj vagona koji nije uspeo da strese ljudski grozd sa stepenica i ženski vrisak... a za njim povike, kao umnogostručen odjek, i komešanje mase koja se rastvara ispred mene i oca. Njegova mi se šaka odjednom spušta na oči. Kroz prste što mirišu na duvan ipak vidim ljude što užurbano nose povređenog. Trojica! Drže ga za ruke i jednu nogu. Onu drugu nosi stariji čovek držeći je ispred sebe tako da približno zadržava prirodan položaj u odnosu na telo unesrećenog. Dva-tri metra iza grupe je i pokušava da ih stigne kao da hoće da je vrati na mesto.
 


Dosta kasnije, starija sestra moje drugarice iz razreda, maturantkinja srednje zubarske škole, skočila je pod voz i tako svih problema rešila muškarca s kojim je ostala u drugom stanju.

Setio sam je se nedavno, pegave i lepe, kad mi je jedan mašinovođa ljutito rekao da „samoubice ne žali, majku im...“.
 
ŠTA-ON-MOŽE-ON-VOZI-VOZ-TI-SE-SKLONI

Sedeli smo u dnevnoj sobi njegove kuće, ja na trosedu, on na fotelji ispred regala sa zbirkom šarenih bočica pića, nekim fotografijama i šoljicama za kafu, i pričali o poslu kojim se, dok nije otišao u penziju, bavio trideset godina. Gotovo svaki mašinovođa u svom radnom veku zgazi nekoga, ali ovaj je na duši imao više od dvadeset njih.

Najviše u Srbiji? Najviše, žalosno je slegao ramenima. Ima u Novom Sadu jedan, rekao je mračno, sa dvojicom više, ali on je udario u „tristaća“, pa mu se prevrnula kola šinobusa. Poginula su mu i dva putnika, ako ću i to da računam...

Bogdan me je sačekao na početku svoje ulice, živahan i mladolik. Dva meseca smo ugovarali sastanak i sada je bio tu, nizak, krivih nogu, žilav, u kratkim pantalonama. Jednom će u razgovoru, tu ispred regala, docnije, reći da mu je to što je u fudbalu naučio i da pobeđuje i da gubi pomoglo da se nosi s tim... tim što mu se dešavalo... tim gaženjima, je li... jer... i to je izbacio iz sebe u jednom dahu: šta-on-može-on-vozi-voz-ti-se-skloni-gde-će-ne-može-ni-levo-ni-desno-nego-pravo-neće-valjda-voz-u-livadu-je-l’-može-on-tu-nešto-bravo-naravno-da-ne-može!

Da pođemo redom, Bogdane, od prve nesreće. Može, od prve. To ti je bilo šest meseci pošto sam dobio lokomotivu. I odmah troje... Muž i žena pošli na posao, a ovaj... Kako koji, pa otpravnik... Otpravnik nije spustio rampu i četiri godine posle robijao zbog toga. Ja čekao da završe uviđaj, trajalo pet sati, svi došli, gledali. Meni rekli: „Mali, s tobom nemamo ništa, penji se u mašinu i vozi.“ Ja bio tu. Tad sam prvi put video mrtvog čoveka. Muž i žena. Pa ti kažeš troje? Bogdan gleda ispred sebe, ravna upaljač s paklicom cigareta. Kaže: „Bilo i dete.“

Biram reč, ne pitam koliko si ubio, već koliko si zgazio žena, a koliko muškaraca. Gleda me začuđeno, ne zna što bi ih brojio i razvrstavao.

Ilustracija: Mašinovođa; Autor: Profimedia

UZME KOFU I OPERE

Mnoge mašinovođe ne kažu za nesreću kad dođu kući. Bogdanova žena je uvek znala: dođe crn kao zemlja i ćuti. Sipa nam kafu, postoji kod vrata kao da hoće da se uveri da sam dobar prema njenom mužu, pa uzdahne i tiho zatvori vrata za sobom.

Koliko samoubica, a koliko... ovako? Ni to ne zna.

Samoubice ne žalim, majku im jebem! I ne vidiš ga, samo neka senka. Kad dođem u stanicu, kaže mi otpravnik: „Bogdane, ti si opet nekog zgazio, vidi kakva ti je mašina.“ Uzmem kofu i sunđer i operem.

Meni treba kilometar da zakočim, šta ja mogu? Je l’ mogu nešto? Tačno! Bravo! Ne mogu ništa!

Imao sam samo dve grupne, onu prvu, i tu veliku, sve ostalo je bilo pojedinačno, sve na prelazima. Lažem, bila je jedna na kanalu, na Sajmu kod Novog Sada. Išao je preko mosta i kasno sam ga video. Mogao je skočit dole u kanal, ali nije. Bogdan kaže da bi tako garant ostao živ. Ako je znao da pliva, dodaje turobno.

Ilustracija: Železnica; Autor: Profimedia

JUTRO, MAGLA...

Posle te velike, njegov pomoćnik istukao je psihijatra: oni došli, čekali u medicini rada sa onima što traže uverenje da su zdravi za vozački ispit, čekali dva sata, i kad su ušli, pomoćniku ovaj... Kako koji ovaj? Lekar... lekar rekao da se okrene prema zidu. Tako, na pola metra bio ispred zida, i sad mu ovaj kaže: „Ajde, penji se!“ Penji se ti, majku ti... pa udri! Inače, nema šta doktor... Samo posle te velike nesreće nije nastavio vožnju, inače, kad obave uviđaj i raščiste prugu, popneš se pa voziš. Je l’ mogao nešto, je l’ bio kriv? Bravo, nije!

I ta velika nesreća: šest nula osam, radnici se vraćali iz noćne smene, bila magla kao testo. Ispred prelaza jedan izašao da proveri da li ide voz, i mahnuo rukom vozaču da prođe. Bogdan je samo video slova na autobusu tu, kao do one šljive u dvorištu... a onaj što je mahnuo vozaču - pobegao u selo. Stavlja upaljač na kutiju i kaže nešto što ja ne razumem. Šta si rekao, nisam čuo? Pročisti grlo: jedanaest. Jedanaest mrtvih.

Bio im je na sahrani. Stajao sa strane malo, s kumom, za svaki slučaj, ako je kriv, neka ga streljaju, on neće da se brani. To je rekao i na uviđaju, kad mu je jedan rekao da se skloni od ljudi što su dotrčali, ako je kriv, odmah neka ga streljaju. Šta je on mogao, je l’ mogao nešto, da je mogao, on bi... Bogdan plače. Iz plavih očiju suze klize niz lice, pa na poliranu površinu stola boje višnje. On i sad ponekad na Zadušnice ode i zapali jedanaest sveća. Kad je to bilo? U šest nula osam osamnaestog... Pre dvadeset tri godine. Sa dva prsta podigne cigarete i polako ih stavi preko mokre mrlje na stolu.

Bili kod lekara, i on i pomoćnik, ovome doktor rekao da se penje uza zid, a ovaj: „Penji se ti, majku ti jebem, pa udri...“ Osmehne se.

Posle je malo radio na ranžirnoj stanici, vozio manevarku, sad je u penziji. Sina je zaposlio, isto mašinovođa. Odustanem da pitam da li je i on već...

Na kapiji se čvrsto rukujemo, sportski. Ostane tu, krivonog i žilav, dok ne zamaknemo.

Muzej ŽS, Stanica Beograd, pogled s koloseka, 1884-85

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Ilustracija: Mašinovođa; Autor: ProfimediaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Ilustracija: Mašinovođa; Autor: ProfimediaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Ilustracija: Mašinovođa; Autor: ProfimediaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Ilustracija: Mašinovođa; Autor: ProfimediaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS