Magazin

NEWSWEEK OTKRIVA Problemi uzbunjivača: Heroji društva bez ordena

Živorad Branković i Valentina Krstić već pet godina vode bitku protiv korupcije. Bili su meta pritisaka i odmazde, životi su im uništeni, a za to vreme niko od odgovornih nije kažnjen. Niko...

Objavljeno: 09.04.2017. 06:00h
Foto: http://www.newsweek.rs/kultura/67011-tajnovito-neistrazeno-prostranstvo-ovako-je-izgledao-svet-u-vreme-isusa-hrista.html
Kada je na kraju svog predsedničkog mandata Barak Obama odlučio da pomiluje Čelsi Mening, bila je to prvorazredna senzacija. Čelsi (28), čije je rođeno ime Bredli, osuđena je u avgustu 2013. godine na 35 godina zatvora jer je poverljiva dokumenta, koja govore o propustima u radu američke diplomatije, prosledila Vikiliksu. Nakon toga postala je jedna od najčuvenijih uzbunjivača ili zviždača, kako ih neki radije zovu.

U Srbiji nema nikoga sličnog Čelsi, ali uzbunjivača ipak ima - ne mnogo, ali tu su.

Mi smo u Nišu našli dvoje - Živorada Brankovića i Valentinu Krstić - a njihove priče dosta govore o tome zašto ovakvih primera kod nas nema više.

„Za ovih pet godina moje borbe protiv korupcije, niko nije kažnjen. Niko“, kaže nam Valentina na početku razgovora, svega nekoliko minuta nakon što je završila smenu - u niškom zatvoru! I to je jedan od srpskih apsurda - mesto na kome bi trebalo da završe svi oni za koje se dokaže da su učestvovali u korupciji bilo je mesto gde je korupcija - cvetala.

Za sve ove godine slučaj Valentine Krstić bio je i ostao jedan od najvažnijih za sve uzbunjivače. Istrajavala je u svojoj borbi i nije htela da odustane.

„Tamo su se državne pare trošile nemilice, na ovaj ili na onaj način. U godišnjim izveštajima se lagalo kako nečega ima u zatvoru, a toga zapravo nema.“

Niški zatvor je kombinacija apsane, poljoprivrednih imanja, male fabrike koja poseduje motel i olimpijski bazen i sve to na preko 60 hektara.

„Zatvor u svom sklopu ima olimpijski bazen, otvoren za građane, smešten van kruga zatvora. Vladinom odlukom bazen je dat na korišćenje privatniku, a on tri godine nije plaćao vodu i lažno je prikazivao utrošak vode. Šteta je bila milionska, ali niko nije reagovao.“
 


Drugi slučaj bio je iz 2003, kada je raspisan tender za nabavku kompletne kuhinje za zatvor - to je 5.000 porcija hrane.

„Sledeće godine stigle su mašine, ali nisu bile nove. Na tenderu su kupljene nove, ali su isporučene polovne.“

Valentina Krstić je ukazivala i na zloupotrebe sa nezakonitim priključcima na zatvorska brojila, pronevere u trošenju goriva. Nakon što je prijavila sve te slučajeve, lavina se sručila na nju. Bila je izložena ozbiljnim pritiscima, šikaniranju i otvorenim pretnjama. Smenjena je s pozicije načelnice Službe za obuku i upošljavanje i raspoređena na niže radno mesto u komercijali. Nakon tri godine borbe Agencija za borbu protiv korupcije dodelila joj je 2012. status uzbunjivača.

„Govorili su mi: Pokazaćemo mi tebi, videćeš ti kako ćeš da prođeš. Za mene su to već bile ozbiljnije pretnje. Obraćala sam se i Ministarstvu pravde i tadašnjoj ministarki Snežani Malović. Ništa se nije promenilo. Ljudima koji su mi dostavljali informacije počeli su da prete otkazima i krivičnim prijavama. Nije stvar u tome što su oni mene rasporedili na niže radno mesto nego je problem u tome što su mi oduzeli apsolutno sve dokaze. Ja sam insistirala ili da sve te dokaze preuzmem, ili ako mi ih ne daju, da ih onda popišemo i da se to arhivira. Ostala je jedna ogromna kutija sa dokazima o krađi goriva. Ta kutija data je u ruke počiniocu i on je to izneo iz zatvora. Tada sam se obratila i tužilaštvu i policiji. Prvo tužilaštvu, gde su mi rekli da ćutim, ali onda sam se obratila policiji, koja je vratila dopis u niški zatvor i gde su protiv mene pokrenuli krivičnu prijavu zbog odavanja službene tajne.“

Tu Valentininim mukama nije bio kraj. Iako je videla svu okrutnost ljudi kojima se zamerila, nije ni slutila da stvari mogu postati još gore. Njena borba se do tada odvijala samo između zidina niškog zatvora i sve je upućivalo na to da će tu i ostati. Jedini način da spase bar deo onoga do čega je došla bio je izlazak u javnost. Zahvaljujući Lidiji Vučković, predsednici Centra za ljudska prava u Nišu, Valentina je uspela da dobije status uzbunjivača, koji ju je štitio od potencijalnog otkaza, ali i od bilo kakve vrste odmazde.
 
IPAK SREĆAN KRAJ

Status uzbunjivača danas je lakše dobiti nego pre. „Sada svako može biti uzbunjivač“, kaže Zoran Gavrilović, direktor programa Društvo protiv korupcije u Birou za društvena istraživanja BIRODI. „Na početku priče o uzbunjivačima imali smo samo Pravilnik o zaštiti uzbunjivača, donet 2010. Zatim se donosi Zakon o uzbunjivačima 2015. Do tada je status uzbunjivača davala Agencija za borbu protiv korupcije, koja je na osnovu onoga što je građanin prijavio procenjivala da li može da dobije taj status ili ne. Novi zakon predviđa da uzbunjivač ne može da dobije otkaz i da svi ljudi koji su s njim u krvnom ili poslovnom odnosu ne mogu da budu predmet odmazde. Međutim, zakon je loš prvenstveno zbog toga što je napravljen tako da pacifikuje uzbunjivača i ničim ne doprinosi rešavanje problema korupcije. Ljudi žele da vide da, kada prijave neku korupciju, taj neko ko je odgovoran bude i sankcionisan, a to se u Srbiji ne dešava. Zato danas imamo duplo manje uzbunjivača nego pre nekoliko godina. Ne više od 80, za razliku od 2014, kada ih je bilo oko 150“, objašnjava Zoran Gavrilović iz BIRODI.

Možda ni slučaj Valentine Krstić ne bi bio isti da se ona pojavila tek sad, a ne pre sedam godina. Čak i ona misli da bi joj u sadašnjim okolnostima bilo neuporedivo teže.

„Razmišljala sam, da je trebalo da mene sudovi zaštite kao uzbunjivača, to se nikada ne bi dogodilo.“

Ipak, i pored svega, njega priča ima elemente srećnog kraja. Prethodna uprava, koja joj je radila o glavi, otpuštena je, sada je tamo drugi upravnik, koji ju je vratio na njeno nekadašnje radno mesto. Možda je baš zbog toga u njenim izjavama više optimizma nego kod mnogih drugih boraca protiv korupcije.

„Imam utisak da je sve bilo vredno truda. Jedino mi je žao što sam jedino ja dobila status uzbunjivača i što sam opet jedino ja vraćena na prethodno radno mesto. Žao mi je što su neki ljudi u zatvoru izgubili posao jer su radili na određeno vreme, a smogli su snage i ukazali na zloupotrebe. Takvi ljudi su i dan-danas bez posla. To je onaj gorki ukus koji je ostao iza sve te borbe. Međutim, ono što je dobro jeste to što zatvor od jednog gubitaša i nefunkcionalnog sistema danas koliko-toliko funkcioniše. Ostvaruje se dobit, a mi sada ne samo što proizvodimo za potrebe zatvora već uveliko proizvodimo i za treća lica. Međutim, najporaznije je to što nakon čitave ove borbe niko nije kažnjen. Niko“, kaže u jednom dahu Valentina.

Živorad Branković; Autor: Danilo Mijatović

NEMORALNO, NEPOŠTENO

Priča o korupciji u niškom zatvoru ne bi ni stigla do javnosti da je nije pokrenuo Valentinin prethodni upravnik Živorad Branković. On je zbog želje da neke stvari postavi na svoje mesto navukao prezir tadašnje ministarke pravde Snežane Malović, koja mu se na rešenje o penzionisanju nije čak ni potpisala, već je neko iz njene kancelarije stavio samo faksimil. „To ne samo da nije zakonito nego je i ponižavajuće“, kaže nam Branković.

On danas živi u Zaječaru i još uvek vodi pravnu bitku s državom u nadi da će dokazati da je u penziju oteran na nezakonit način. Branković je te 2011. bio na godišnjem odmoru kada je dobio poziv od svog zamenika da hitno dođe u Niš. Grupa ljudi iz Ministarstva pravde mu je uručila rešenje o penzionisanju, koje je stupilo na snagu odmah.

„Tako sam bukvalno najuren iz službe. To je nemoralno i nepošteno. Prema tadašnjim propisima, samo lice koje je bilo u radnom odnosu moglo je da dobije status uzbunjivača, a pošto su mene u roku od nekoliko sati oterali u penziju, ja taj status nisam mogao da dobijem jer sam ga zatražio tek kad sam oteran s posla“, kaže Branković.

On je godinama bio upravnik raznih zatvora, od onoga u Sremskoj Mitrovici, pa preko Zaječara i Čačka sve do Niša. Kad je stigao u niški zatvor 2009, kaže da je zatekao haos, 1.500 osuđenika je bilo smešteno u prostorije koje primaju svega 1.200 ljudi. „Trista njih je spavalo na podovima.“ Ipak, ono što će oštricu tadašnjih moćnika u Ministarstvu pravde okrenuti protiv njega bilo je znatno teže od osuđenika koji su ležali po podovima. Bile su to 152 tone lima namenjenog za izradu bojlera koji su se tada pravili u pogonima niškog zatvora. Ni danas, nakon skoro osam godina, ne zna se sudbina tog lima, niti se zna da li je taj slučaj na bilo koji način rešen.

„Sve je počelo tako što mi je došao jedan od zaposlenih i rekao mi kako moram da vodim računa jer će u popisnim listama, koje se vode na prelazu iz jedne godine u drugu, biti i popisane liste robnih rezervi. Među mnoštvom stavki tu se nalazi i lim kog u zatvoru nema, a svake godine se obaveštava Direkcija za robne rezerve da se lim uredno nalazi u našem magacinu. Ja se te 2010. pobunim i kažem kako ja to neću da potpišem. Meni to uopšte ne treba. Neću da počinim krivično delo. Nakon toga otkrijem manjak u našem motelu od četiri i po miliona dinara. Ja obavestim policiju, ona uhapsi direktora, ali ga posle nekog vremena oslobode i onda taj isti direktor pokrene postupak protiv mene za mobing.“

Branković govori kako su mu stizali razni pozivi da napravi neki od ustupaka mafijašima koji su bili u njegovom zatvoru, ali da nikada nije podlegao pritiscima. „Dobijem informaciju od porodice da vaspitač iz prevaspitne službe ucenjuje osuđenika i traži pare, i to 1.000 evra. Vaspitač ima tu mogućnost da ga predloži za skraćenje kazne ili da mu se promeni i da bolji tretman, da mu da vikend da može da ode kući, da može da mu dođe porodica, da izađe u grad... To je sve propisano zakonom. Obavestimo policiju, policija završi svoj posao i mi uhvatimo vaspitača u momentu kad je preuzeo 1.000 evra. Hvatali smo i stomatologe kako zatvorenicima naplaćuju 50 evra popravke zube. Ukratko, iza tih zidina bilo je svačega: stražari su unosili telefone, opijate. Tamo je sve bilo na prodaju. Za samo godinu dana podneli smo nekoliko krivičnih i 55 disciplinskih prijava.“

Valentina Krstić; Autor: Danilo Mijatović

BEZ ZAŠTITE

Uprkos svim lošim stvarima kroz koje je prošao, Branković ne želi da odustane od svoje borbe. Zna da mu šanse nisu velike, ali ne želi da se preda. Nije to uradio ni pre nekoliko godina, kada mu je otkriven rak debelog creva i kada je godinu dana morao da se posveti samo svom oporavku. „Jedva sam živu glavu izvukao i još uvek imam problema, ali zbog dece želim da dokažem da mi je učinjena nepravda. Imao sam tu nesreću da na svojoj koži osetim koliko daleko može da ide osveta predstavnika države. Koliko mogu biti užasni. Meni su pokušali da nakače kako sam učestvovao u švercovanju raznih stvari za zatvorenike, a zapravo mi smo to pronašli i oduzeli, a onda su mene optužili kako sam ja odgovoran za to što je neko pokušao da to prošvercuje. Mene optužuju da sam ja kriv, umesto da budemo nagrađeni i ja i svi ti ljudi što su sprečili šverc. Po toj logici svakog šefa carine kad carinici nađu drogu, odmah treba streljati jer je kriv što su carinici radili dobro. Ovo što se sada prema meni čini je čista odmazda. To je topli zec srpskog pravosuđa. Ja to tako doživljavam. Menjaju se ministri, menjaju se direktori uprave, ja i dalje ostajem bez ikakve zaštite“, priča vidno razočaran Živorad Branković.

Zoran Gavrilović kaže kako se borba protiv korupcije u Srbiji „istrošila“ i kako se sve više zakona donosi, a borbe protiv korupcije ima sve manje: „Ti zakoni destimulišu ljude i sve se svelo na to da je borba protiv korupcije stvar ličnog izbora pojedinca, a ne sistema. Mnogi koji su jednom prošli kroz sve probleme kao uzbunjivači danas kažu kako to više nikada ne bi uradili.“

Valentina je jedna od retkih koja je donekle pobedila. Njena upornost je dovela do toga da se uprava u zatvoru promeni i da se taj zatvor reformiše. Njen nekadašnji upravnik Živorad želi da dočeka pravdu, ali je u nju sve manje ubeđen. Njegov slučaj uskoro će razmatrati i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu.

U Nišu, koji više nema tako glasne uzbunjivače, sve je manje izgleda da će se neko sličan Valentini i Živoradu pojaviti, a i ako se pojavi, izvesno je da će u toj borbi biti još usamljeniji.

„Kada bi mi na vrata došla neka nova Valentina, nisam sigurna da bih mogla da joj pomognem. Ta borba protiv korupcije uzima mnogo energije, a ne vide se nikakvi rezultati. Uz to, danas imamo mnogo manje instrumenata i podrške u medijima nego što smo imali pre samo nekoliko godina. Ne znam da li to više ikoga ozbiljno interesuje“, zaključuje Lidija Vučković iz Centra za ljudska prava u Nišu.


PIŠE Želimir Bojović 

​FOTO Danilo Mijatović

   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
http://www.newsweek.rs/kultura/67011-tajnovito-neistrazeno-prostranstvo-ovako-je-izgledao-svet-u-vreme-isusa-hrista.htmlSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

http://www.newsweek.rs/kultura/67011-tajnovito-neistrazeno-prostranstvo-ovako-je-izgledao-svet-u-vreme-isusa-hrista.htmlSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

http://www.newsweek.rs/kultura/67011-tajnovito-neistrazeno-prostranstvo-ovako-je-izgledao-svet-u-vreme-isusa-hrista.htmlSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

http://www.newsweek.rs/kultura/67011-tajnovito-neistrazeno-prostranstvo-ovako-je-izgledao-svet-u-vreme-isusa-hrista.htmlMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS