Magazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Gordana Čavić - jugoslovenska Mata Hari (FOTO)

Grob u malom selu početni je trag, a parčiće života svoje misteriozne tetke sakuplja njena sestričina. Devojke koje su na razne načine „služile državi“ regrutovane su u potrazi za boljim životom

Objavljeno: 21.05.2017. 06:00h
Foto: Gordana Čavić; Izvor: Privatna arhina
Gordana Čavić je rekla mužu da ide u Beograd kod lekara - i više se nije vratila. Ova mlada žena bila je već godinu dana u braku, a deteta nigde na vidiku. Dobar izgovor.

Mnogo kasnije saznaće se da je kućanica iz sela Kučanci kod Slavonskog Broda ostavila selo od dvesta duša da bi pobegla u Pariz, grad svojih snova, ne znajući da će njen život postati misterija. Tajnu o tome gde je i sa kim bila, šta je radila do svoje smrti 1987, da li je za račun tadašnje Udbe špijunirala srpske i hrvatske emigrante, koristila različite identitete, bavila se prostitucijom i umrla pod sumnjivim okolnostima, ostavila je kao jedino nasleđe svojoj sestričini Dragani Jurišić, umetnici iz Dablina, koja joj je u dablinskoj galeriji „Oliver Sirs“ posvetila izložbu pod nazivom „Moje lično nepoznato“.



„Bila je tako lepa kao da je samu sebe stvorila“, napisaće Dragana o svojoj tetki na marginama njenih fotografija: „Nije marila za principe, osim jednog jedinog - da joj ništa ne ugrozi slobodu i nezavisnost. Bežala bi od ljudi koji su je sputavali, od svoje zemlje, porodice, osećaja dužnosti, muževa, ljubavnika. To je možda razlog što su je na kraju ubili.“

Rođena 1933, umrla je u svojim srednjim pedesetim, u pariskoj bolnici. I njena smrt je misteriozna. „Rekli su mi da joj je jedna ruka bila pocrnela od radijacije. Zvanična verzija je da je umrla od raka. Ljudi pričaju kako je bila zaražena nekim radioaktivnim supstancama“, kaže Dragana za Njuzvik.

ŠTA SE RADI DA PREŽIVIŠ

Iako zvuči kao kliše, priča o Gordani Čavić i počinje i završava se na groblju u Kučancima.
 
Nakon što je objavila knjigu „YU - izgubljena zemlja“, Dragana Jurišić je 2015. iz Irske doputovala u Slavoniju i s majkom otišla na seosko groblje. „Dok je moja majka naricala ona obavezna tri minuta, posmatrala sam skromne stare krstače. I onda sam je videla. To lice elegantne žene urezano u crni mermer nadgrobnog spomenika nije tamo pripadalo. Iznenada, imala sam opet 11 godina i gledala sahranu koja je bila više nego ekstravagantna. Još čudniji bili su prisutni - meštani sela izmešani s kitnjasto odevenim strancima. Ko je ona? Pitala sam baku, a ona je s nelagodom slegnula ramenima. Iza sebe sam čula šapat dvojice muškaraca. žPa, valjda je dobila šta je tražila. Radeći ono što je radila, čudi me da je i ovoliko potrajalaž, rekao je prvi. „Zato su je i stavili u olovni sanduk i dobro ga zapečatili, inače bi se baš osetilo, rekao je drugi.“

Priča o Gordani Čavić i počinje i završava se na groblju u Kučancima; Autor: Privatna arhiva

I ovo su beleške Dragane Jurišić, mogući detalji knjige koju se sprema da napiše. Putuje, istražuje, pronalazi one, još žive, koji su poznavali Gordanu ili čuli nešto o njoj.

„Niko nema prave podatke o tome šta je zapravo radila u Parizu. Sve su to priče“, navodi Dragana. „Pitala sam jednu od njenih cimerki koju sam pronašla, sada joj je 90 godina, šta je radila, a ona je rekla: „Pa radila je ono što je trebalo, da preživi“. Mislim da se nije bavila ničim povezanim sa seksom, ali nisam sigurna. Verujem da je radila za Udbu“.

Nepoznato je i kako je Gordana stigla do Pariza, ali je sigurno da je pobegla. U to vreme jugoslovenska granica je bila zatvorena. Posle njenog bekstva majku su joj odveli u zatvor.

„Kruže priče da ju je jugoslovenska vlada nakon majčinog hapšenja prisilila da špijunira ljude koji su joj pomogli da pobegne. Ta priča je prihvaćena, ali nije dokazana. Pre svoje smrti 1987. došla je kući i donela mnogo dokumenata. Njena majka je većinu spalila, kako se pretpostavlja, zato što se plašila onoga što je u njima našla“, priča Dragana.

U arhivima Udbe - čija se ruka protezala na sve četiri strane sveta tražeći i likvidirajući one za koje se smatralo da ugrožavaju Brozov sistem - ako je Gordana Čavić bila njen saradnik, podaci sigurno postoje. Međutim, mala je verovatnoća da će ikada ugledati svetlo dana. Pedesete godine prošlog veka bile su siromašne, represivne i mutne, a povorka devojaka i žena koje su na razne načine „služile državi“ regrutovana je upravo iz slojeva onih u potrazi za boljim životom.

„Meni su zanimljivi ti stereotipi o ženama iz Istočne Evrope. Ili su domaćice ili špijuni. Gordana je služila kao model“, uverena je njena sestričina.

SPEKTAKL ZA OČI

Ako bi neko pravio foto-robot komunističke Mate Hari, ne bi našao toliko glamura koliko svežine i želje za životom.

Ipak, sestričina je saznala da je njena tetka tri puta nedeljno jela u restoranu „Maksim“, uglavnom sama. Osoblje se pitalo ko je ta misteriozna žena.

Visoka, smeđokosa, nasmejana, dobrodušna, neobrazovana ali bistra i lucidna, sa balkanskim šarmom koji je otvarao mnoga zatvorena vrata, Gordana Čavić se smeši na fotografijama kao devojka od 20, zatim žena od 30, pa 40 godina. To su portreti, ni o čemu ne svedoče. Svuda je ista, ali i različita: od seljančice do dame. Neko je Dragani rekao, a ona uredno zapisala na tim dragocenim marginama: „Ovo treba da znaš. Sa svom tom toplinom, dobrotom i željom za životom koje je imala, ako bi joj neko ugrozio slobodu i bezbednost, završio bi prerezanog grla u nekoj smrdljivoj aleji u Belvilu“.

Ovo je jedini trag koji ukazuje na to da „divlja strast za slobodom“ Gordane Čavić verovatno negde ima svoj dosije.

Pojavljivala se s vremena na vreme u Slavoniji. Po Draganinim rečima, svaki njen dolazak bio je spektakl.

Njena sestričina Dragana Jurišić; Autor: Privatna arhiva

„Bila je veoma lepa. Mama je pričala da je francuski govorila bez naglaska. Ljudi u Slavoniji je dobro pamte. Većina žena u njenom dobu od 35 godina već su bile starice. Došla bi doterana kao sa filma. Nije bilo normalno za nekoga sa sela da tako izgleda, da se tako oblači, ponaša“.

Mnogim mladim parovima pomogla je da odu u Pariz i tamo se zaposle. To se događalo šezdesetih i sedamdesetih godina, kada je vreme gastarbajtera bilo na vrhuncu.

Gordanina majka je ustupila Dragani ono što je nakon ćerkine smrti preživelo „cenzuru“. Osim dokumenata i fotografija, postoji nekoliko filmova snimljenih „super osmicom“. Gordana je snimala ljude u selu.

„Najzanimljivije nije to kako je ona njih gledala kroz kameru, već kako su oni gledali nju. Kao vanzemaljca. Delove tih filmova ću iskoristiti. I ona se vidi na jednom ili dva snimka. Među filmovima koji nisu preživeli bilo je dosta i onih iz Pariza.“

A pariski dani Gordane Čavić, iako i dalje ostaju nepoznanica, ipak su mrvicu rasvetljeni Draganinim putovanjem u Pariz decembra prošle godine.

„U Parizu se navodno udavala dva puta. Ne znam ni da li se razvela od muža u Slavoniji. Prvi put udala se za Francuza, a drugi put za srpskog emigranta. Na zvaničnim dokumentima zadržala je ime Gordana Čavić Busson, prezime francuskog muža. Imala je i stan, ali nastale su velike komplikacije sa dokazivanjem nasledstva. Nije ostavila testament i bilo je pitanje koliku bi proviziju uzela jugoslovenska vlada od prodaje tog stana. Postoje čudne priče o tome šta se dogodilo s rodbinom sa Gordanine strane“.

Možda više svetla na to baca „Dara“, roman francuskog pisca i novinara Patrika Besona.

MAJKA, ŽENA, KROJAČICA

Dara Sevnica je jugoslovenska emigrantkinja, pobegla preko Trsta za Milano, a njena srećna zvezda odvela ju je u Pariz. Ona je krojačica koja teško radi, ali najviše voli da pleše i zabavlja se bez obaveza. Divlja u srcu, sportistkinja, sklona promiskuitetu i ljubavi, isijava nezavisan duh i nameru da živi samo po sopstvenim pravilima. Beson je svoju junakinju opisao kroz šest priča, u kojima šest osoba na različit način govori o njoj. Za ovaj roman dobio je Veliku nagradu Francuske akademije. Njegova Dara ne samo što je Hrvatica već je iz ustaške porodice, a u Parizu se druži i izlazi sa veoma sumnjivim muškarcima, takođe emigrantima, uglavnom Srbima i Crnogorcima, među kojima ima ubica, lopova i falsifikatora. Plaši se „trojki“ koje Udba šalje na ljude predviđene za odstrel. Najzad pronalazi svoj jadni mir kao supruga čoveka koga ne voli i majka devojčice Brižit, u malom stanu u siromašnijem delu voljenog grada.

I sam potomak rusko-jevrejskog oca i hrvatske majke, bez kapi francuske krvi, Beson će i u drugim romanima opisivati svoje roditelje, a majka će uvek sedeti za svojom šivaćom mašinom, po mnogo čemu slična Dari. U razgovoru za francuski Espres 2001, Beson je dirljivo opisao svoje roditelje: „Nisam dovoljno voleo oca dok je bio živ, a uradio je ono što bi malo muškaraca uradilo. Da sretne ženu svog života, razvede je, kupi joj stan, napravi dete i nastavi da je voli još dugo pošto je ona prestala da voli njega. Meni je takav odnos i snažan i odvratan. Moja majka je bila zatvorenik, a otac zatvorenik svog zatvorenika“.

Gordana Čavić; Autor: Privatna arhina

Dragana Jurišić smatra da ima mnogo koincidencija između fiktivnog lika Dare i Gordane Čavić. Pokušala je da razgovara sa Besonom, jer joj njegovo poznavanje jugoslovenske emigracije daje nadu da poseduje neke podatke o njenoj tetki. Nije uspela, ali pokušaće ponovo u maju i junu, kada sa svojom izložbom bude ponovo u Parizu.

„Emigranti su se svi znali, nije to bila tako velika grupa ljudi. Možda je neke elemente iz Gordaninog života Beson pokupio iz raznih priča. Verovatno je spojio sudbine nekoliko žena, a jedna od njih je možda bila i Gordana. To je moja pretpostavka. Mada, mogao bi reći da je sve fikcija, kao što mnogo pisaca govori“.

Dragana neprekidno putuje sa svojom izložbom, povezujući žene na razne načine izložene pritiscima društva. Kroz fotografije, polaroide i instalacije, nestanak Gordane Ćavić dovodi u vezu sa „najljubljenijom ženom na svetu“, Nepoznatom iz Sene, devojkom koju su krajem 19. veka pronašli u Seni, nikada ne saznavši ko je bila, mada je inspirisala Albera Kamija i Mana Reja. Posmrtna maska ove rečne Mona Lize danas služi kao lice „Ani“, lutki na kojoj studenti vežbaju reanimaciju.

Dragana je i sama izbeglica. Diplomirani psiholog, dala je otkaz 1999. i otišla iz Tuđmanove Hrvatske najpre u Prag, a onda u Dablin. Tamo se zaposlila kao psiholog za odrasle ometene u razvoju, a kasnije je počela da piše i bavi se umetničkom fotografijom. Sebi ne liči na Irkinju, već na pravu Balkanku. Ima 41 godinu i uporno pokušava da sazna istinu o svojoj tetki.

„Mislim da je njena sudbina bila da živi onako kako hoće, koliko je to bilo moguće“, kaže.

I tako, Gordana Čavić ponovo radi ono što je najviše volela: putuje, mami uzdahe, zavodi i ostaje nedodirljiva. Ko se krije iza tih nasmejanih usana, možda će neko prepoznati.

Bilo bi dobro da to saznamo, jer rastu nove Gordane, željne boljeg života.

PIŠE Ljilja Jorgovanović

(Tekst je obljavljen u 77. broju magazina Newsweek (april 2017), koji sada izlazi jednom mesečno.)
   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Gordana Čavić; Izvor: Privatna arhinaSrbija

SAOPŠTENJE NUNS-a: Žalimo zbog gašenja Newsweeka

Gordana Čavić; Izvor: Privatna arhinaSrbija

MEĐUNARODNA FEDERACIJA NOVINARA O GAŠENJU NEWSWEEK SRBIJA

Gordana Čavić; Izvor: Privatna arhinaSrbija

PRVA POSLEDICA PROGONA AMG: Magazin Newsweek Srbija prestaje da izlazi

Gordana Čavić; Izvor: Privatna arhinaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Ostale vesti iz rubrike Srbija
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS