Svet

Kuda dalje: Demokratija je omanula, ali vreme je da se zaboravi i na "Velike vođe"

Od Napoleona do Donalda Trampa, čovečanstvo je uvek težilo da vlast baci u ruke individua koje su delovale izuzetno. Gotovo uvek je to bila greška

Objavljeno: 29.06.2016. 11:30h
Foto: AP, Barak Obama, Vladimir Putin i Si Đinping prikazani na humorističan način u Italiji
Kada se Hladni rat završio, globalizacija je bila "reč dana", demokratija se širila kao šumski požar, a američki politički i ekonomski sistem delovao je kao privlačan model. akademici su verovali da se realizam zaputio na smetlište istorije i da brojni tirani, diktatori i druge autokrate žive u prošlom vremenu. Verovali su da će "glas naroda" biti sve glasniji i da će sve više zemalja razviti institucije, prihvatiti tržišnu ekonomiju, zaštititi ljudska prava i da će čovečanstvo zauvek živeti srećno u zemaljskoj verziji Edenskog vrta.

Nažalost, grdno su pogrešili.

Danas takav svet izgleda u najmanju ruku daleko. Nasuptrot tome, svet je zahvatio trend u kojem sve veći broj ljudi zagovara ideju da su nam potrebne "Velike vođe" - ljudi koji nisu opterećeni nesnosnim domaćim ograničenjima, već su spremni da izvedu narod iz mraka ka svetloj budućnosti. Nije slučajno što su kandidat za tu ulogu većinom muškarci.
Si Đinping, Foto: AP
U Kini na primer, dinamični i harizmatični Si Đinping zamenio je opreznog Hua Žintaa, nakon čega je konsolidovao vlast na način kakav nije viđen od smrti Mao Cedunga. Uprkos ekonomskim problemima koji su iskrsli u poslednjih godinu dana, Đinping je na dobrom putu da u potpunosti izgradi kult ličnosti.

Na sličan način, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan misli da je jedini koji zna šta je dobro za Tursku, zbog čega iznova i iznova pronalazi načine da uguši svaki nepislušan glas i konsoliduje ličnu moć, bez obzira na brojne probleme sa kojima se Turska suočava zbog njegove politike - unutrašnje i spoljne.

Egipat se takođe vratio vojnoj diktaturi nakon kratkog eksperimenta sa demokratijom, a na čelu države je general Abdel al Sisi koji otvoreno govori Egipćanima da ne treba sa slušaju bilo koga osim njega.
Reuters, Vladimir Putin na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu
U najvećoj zemlji sveta, dominantna ličnost je Vladimir Putin koji, stiče se utisak, odlučuje o maltene i najsitnijim stvarima. Slično je i u Mađarskoj i Poljskoj gde su Viktor Orban i Jaroslav Kačinski pokazali jake autokratske tendencije.

U međuvremenu, u "Zemlji slobodnih" vulgarni tajkun vešt u obraćanju mediokritetima, osvojio je predsedničku nominaciju Republikanske partije i obećava da će "Ameriku opet učiniti velikom". Iako još uvek nije objasnio na koji način to namerava da sprovede, veliki broj birača spreman je da mu da svoj glas u veri da se današnji složeni svetski problemi mogu izgleda rešiti praznom retorikom.

Šta se to događa? Kako objasniti uverenje da sve što je državi potrebno jeste jak i vizionarski vođa koji će nadići prljavi posao demokratske politike i povesti svoj narod u novu slavniju budućnost?
Pokret
Kao prvo, polaganje vere u jakog vođu ima dugu istoriju. Atinska demokratija pokleknula je pred Alkibijadovom demagogijom. Isto se desilo i sa Rimskom republikom kada se pojavio Gaj Julije Cezar.

Moderna liberalna demokratija je relativno nov izum u ljudskoj istoriji, i većina društvenih grupa nije bila organizovana prema liberalnim normama niti je ograničavala lidere institucionalizovanim sistemom provere i balanse, a kamoli pisanim ustavom. Na mnogim mestima, veći deo istorije, politika je više ličila na "Igru prestola" nego na klasičnu Atinu.

Štaviše, postoje brojni sektori društva (od korporacija do vojske)u kojoj je hijerarhijska struktura norma i gde "velike glave" bivaju tretirane s poštovanjem, dok su ostali na dnu.
Wikipedia, Gaj Julije Cezar
Zbog toga, može se reći da mnoge moderne institucije i dalje funkcionišu na autoritativnim osnovama, čak i u razvijenim, demokratskim društvima. Imajući u vidu da smo gotovo u svakom poslu okruženi bogatim, moćnim i slavnim ljudima koje ostali prate, ne čudi što se isti model primenjuje i na politiku. Kada se na to doda neverovatan broj "Kurseva liderstva" i sličnih obrazovnih profila, logično je da tako veliki broj ljudi bude ubeđen kako je ključ uspeha "prava osoba na vrhu piramide". Kada se ta paradigma ustali, na dobrom ste putu da postanete "bespilotna letelica".

Velikog udela u ovom trendu ima i neuspeh postojećih demokratskih institucija u Evropi i Severnoj Americi. Transparetno licemerstvo većine političara i beskičmenjaštvo ministara i izvršnih direktora je u najvećoj meri odgovorno. Istinu govoreći, bez skupih odela i satova, današnji političari nisu naročito inspirativna gomila. Ko zaista može da se divi nedisciplinovanom goniču suknji kao što je Bil Klinton, privilegovanom šarlatanu kao što je Džordž Buš ili neprincipijelnom oportunisti kao što je Toni Bler? Ko zaista voli da sluša Dejvida Kamerona ili Fransou Olanda?
Profimedia, Džordž Buš i Toni Bler
Najbolji primer je američka predsednička kampanja u kojoj Hilarin manjak sjaja i Trampova izmotavanja samo potvrđuju da niko od potencijalnih vođa nije iskren, ozbiljan niti zainteresovan za dobro naroda. Umestno toga, ovi ljudi su okrenuti sebi i učinili bi sve za šta misle da bi im pomoglo da budu izabrani.

Konačno, poverenje u "Velike vođe" je primamljivo jer onda ne moramo da se opterećujemo razmišljanjem. Da bi demokratija uspela, građani moraju da obrade bar malo pažnje kako bi se informisali i razumno analizirali ključne probleme. Nasuprot tome, kada je tu vođa, sve što treba jeste da verujemo u njegovu mudrost. Imajući u vidu katastrofe koje su doživeli demokratski sistemi tokom prethodnih nekoliko godina - ekonomska i migrantska kriza, nejednakost, haos na Bliskom istoku - da li je neobično što ljudi žele da uruče skiptar nekome ko izgleda nezavisno, odlučno i samouvereno?
Donald Tramp, Foto: Reuters
Ipak, iako sve govori da treba svoje sudbine da poverimo "Velikom vođi", istorija nas opominje da to ne činimo. Velike vođe najčešće misle da su nepogrešivi, i po pravilu su veoma dubri u "uklanjanju" pretnji po njihovu vlast. Ti kvaliteti pružaju privid efikasnosti, jer se mnogo stvari može uraditi na brzinu, ali oni ne garantuju da će to što je urađeno imati smisla i da će funkcionisati. A kada "Veliki vođa" napravi ozbiljnu grešku, ko će ga sprečiti da zemlju povuče sa sobom u provaliju?

Diktatorski režimi su skloni greškama upravo zbog toga što nema institucija koje će lidera pozvati na odgovornost i pružiti mu informacije neophodne za donošenje dalekovidih odluka. Na svakog uspešnog autokratu (kojih je neosporno bilo) ide mnogo veći broj onih koji su upropastili svoju zemlju.

Kada pomislite da nam je potreban "Veliki vođa", setite se da smo svi mi ljudi i da niko nije nepogrešiv, šta god kult ličnosti nametao. Sa velikom moći često dolazi i prekoračenje granice, a to prekoračenje je recept za katastrofu. (Newsweek.rs/FP)
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
AP, Barak Obama, Vladimir Putin i Si Đinping prikazani na humorističan način u ItalijiSvet

ROK OD 60 DANA ZA DOGOVOR: Katar podneo žalbu Svetskoj trgovinskoj organizaciji

AP, Barak Obama, Vladimir Putin i Si Đinping prikazani na humorističan način u ItalijiMagazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Kultura sećanja i zaborava: Ručak u mrtvačnici

AP, Barak Obama, Vladimir Putin i Si Đinping prikazani na humorističan način u ItalijiMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Radina Vučetić: Cenzura je jača nego u Titovo vreme

AP, Barak Obama, Vladimir Putin i Si Đinping prikazani na humorističan način u ItalijiMagazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Gastarbajteri - Jugosi nakon Jugoslavije

Ostale vesti iz rubrike Svet
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS