NEWSWEEK OTKRIVA

TRAMPOV SAVETNIK ZA NACIONALNU BEZBEDNOST: Milošević je 1999. znao svaki naš potez, Srbi su nas potpuno obaveštajno nadigrali (FOTO)

Novi savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji Donalda Trampa, smatra kako je NATO 1999. zanemario činjenicu da ishod rata zavisi i od "jugoslovenskih reakcija i inicijativa koje su se pokazale nemoguće za predvideti"

Objavljeno: 21.02.2017. 15:39h
Foto: Srpska vojska na putu ka Kosovu 1999. godine; Autor: Profimedia
Američki predsednik Donald Tramp imenovao je generala Herberta Rejmonda Mekmastera za savetnika za nacionalnu bezbednost. Prekaljeni komandant poznat je po svom vođstvu u Iraku, pokazao se kao majstor obračuna sa gerilskim i pobunjeničkim frakcijama, a mediji u SAD ga karakterišu i kao pravu "intelektualnu gromadu".

Njegova nagrađivana knjiga "Zanemarivanje dužnosti" sugerisala je kako je zapravo strah komandanata američke vojske da se odupru pritiscima političke agende Bele kuće tokom rata u Vijetnamu bio jedan od ključnih uzroka poraza.
 


Mekmaster je, osim knjige, veoma cenjen i zbog uspeha na bojnom polju tokom dva rata u Iraku 1991. i 2003. godine, kao i zbog operacija protiv Al Kaide u iračkom gradu Tal Afar 2005. godine. Kao takav, Mekmaster je preko potreban glas u Beloj kući koju vode ideolozi bez ikakvog borbenog iskustva.
 
Tokom svoje karijere u vojsci, Mekmaster je napisao brojne eseje i analize rada američke vojske i njenih strateških ciljeva, među kojima se ističe analiza pod naslovom "Pukotine u temelju: Transformacija odbrane i polazna pretpostavka dominantnog znanja u budućem ratu", u kojem se Mekmaster iscrpno bavi NATO bombardovanjem Jugoslavije 1999. godine.

U poglavlju "Teorija ispred prakse", koji počinje citatom da "teorija ne može biti prihvaćena kao konačna, kad praksa ukazuje drukčije", Mekmaster se bavi strategijom za uspostavljanje dominacije Američkog ratnog vazduhoplovstva na potencijalnim bojnim poljima budućnosti.

Dajući osvrt na NATO bombardovanje Jugoslavije, Mekmaster definiše "hibris" - starogrčki pojam koji označava preterano samopouzdanje koje dovodi do prekoračenja mogućnosti i tragičnog kraja - kao jedan od glavnih uzroka loših rezultata američkih snaga u Srbiji.

Mekmaster smatra da su upozorenja na negativne efekte preteranog samopouzdanja morala da budu ozbiljno shvaćena već u Somaliji 1992 - 1994 godine, kada je Vašingtonovo polaganje nade u tehnologiju doživelo težak udarac. Tada je predsednik SAD Bil Klinton odlučio da se umesto na projektile i bombe, više osloni na kopnene trupe koje bi dejstvovale sa, kako navodi Mekmaster, "bezbedne distance".

"Balkan je postao test poligon za strategiju baziranu na američkoj vojnoj tehnologiji", piše Mekmaster i navodi kako su kombinovani napori NATO vazduhoplovstva i hrvatsko-bošnjačkih trupa doneli rezultate u Bosni početkom devedesetih, jer su bili bazirani na "širokoj strategiji za spajanje (vazdušnih operacija) sa komplementarnim kopnenim snagama".

Donald Tramp i novi Savetnik za nacionalnu bezbednost Herbert Rejmond Mekmaster; Autor: Fonet / AP

Ipak, ono što je naučeno početkom devedesetih u Jugoslaviji, potpuno je zanemareno 1999. godine na Kosovu, piše Mekmaster.

"Kada se 1999. gosine Klintonova administracija suočila sa srpskom brutalnošću na Kosovu, akcenat rata bio je na precizne vazdušne udare kao potencijalno rešenje za problem. Udari projektilima i bombardovanje, koji su postajali sve efikasniji sa tehnološkim napretkom, izgledali su vrlo privlačno administraciji koja je želela da upotrebi silu i umanji rizik ili izbegne neodobravanje javnosti ili kongresa".

Prvobitni plan za operaciju "Saveznička sila" podrazumevao je petodnevnu vazdušnu kampanju koja bi primorala Slobodana Miloševića da se povuče. "Postojalo je veliko samopouzdanje u ishod rata. Okrnjena Jugoslavija bila je slaba država koja nije mogla da zapreti NATO bazama ili linijama komunikacije... Samopouzdanje međutim, nije jednako sigurnosti, čak ni kada je rat pri kraju".

Mekmaster navodi kako je zbog Klintonovih manevara kojima je želeo da odloži kongresnu debatu o Jugoslaviji, otpisana upotreba kopnenih trupa i da je na taj način izgubljena nada da će Milošević popustiti.

Osim problema unutar SAD, postojao je i manjak konsenzusa povodom bombardovanja Jugoslavije i među samim NATO saveznicima - Grčka je protestovala protiv operacija i nije ustupila svoje baze, dok su Italija i Francuska bile "neodlučne".

"Akcenat na što manjoj kolateralnoj šteti (među NATO trupama) i želja da se održi konsenzus među saveznicima doveli su do razmirica između visokih civilnih i vojnih zvaničnika, gde su vojni zvaničnici smatrali kako su ograničenja na upotrebu sile preterana... Operacija 'Saveznička sila' Pokazala je kako su politička razmatranja neraskidivo povezana sa sprovođenjem ratnih dejstava, kao i da nesigurnost ishoda rata crpi delom i iz interakcije vojske sa političkim faktorima koji ometaju njihovu koheziju".

Havijer Solana u poseti Kosovu 1999. godine; Autor: Profimedia

PRETERANO SAMOPOUZDANJE

Iskusni general kao krivca za ubeđenost američkoh vojnih zvaničnika u ishod rata označava "linearno razmišljanje". Prema njegovom mišljenju, NATO je zanemario činjenicu da ishod zavisi i od "jugoslovenskih reakcija i inicijativa koje su se pokazale nemoguće za predvideti".

"Bez neophodne sile koju bi NATO upotrebio kako bi nametnuo svoju bolju Jugoslaviji i baziranjem inicijalnih akcija na nerealističnim prerpostavkama o moći vazdušnih udara, Jugoslavija je preuzela inicijativu ubrzo nakon što je rat počeo. Uprkos dobrih priprema i slabijeg neprijatelja, NATO nije uspeo da ostvari informacionu nadmoć. Mnogo se znalo o neprijatelju, ali obaveštajni podaci nisu bili dovoljni za praćenje srpske armije. Loše vreme, oblaci, planinski šumovit teren umanjio je efikasnost satelita, dronova i radara. Srpske odluke su iznenadile NATO uprkos brojnim interakcija sa jugoslovenskim liderom Slobodanom Miloševićem tokom prethodne četiri godine i prilike da se naprave detaljne obaveštajne procene".

Dalje, Mekmaster piše kako je Milošević iskoristio situaciju kako bi intenzivirao obračin sa Albancima:

"Milošević je predvideo poteze NATO i kontrirao im. Pomerio je trupe na granicu s Kosovom nekoliko nedelja pre početka vazdušnih napada. Kada je kampanja počela, te snage su izbacile albansku populaciju na ulice, oduzele im lična dokumenta, opljačkale imovinu, spalile njihove kuće i pogurali ih kao stoku ka makedonskojh i albanskijh granici. NATO je bio iznenađen i nepripremljen. Vazdušna kampanja imala je neželjene posledice - zapravo je ubrzala brutalne operacije etničkog čišćenja koje je trebalo da zaustavi".

Tako je petodnevna operacija, prerasla u višemesečnu kampanju.

"Iskustvo je razotkrilo opasnosti linearnog razmišljanja i nespremnosti za interakciju do koje dolazi sa neprijateljem kada rat počne", smatra Mekmaster.

Srpska vojska na putu ka Kosovu 1999. godine; Autor: Profimedia

Posle sedam dana bombardovanja, general Vesli Klark je prometio da se NATO suočava sa inteligentnim i sposobnim protivnikom koji nastoji da obesmisli sve strategije. Mekmaster piše da, iako su srpske PVO snage bile veoma zastarele, one su primorale NATO avione da lete na velikim visinama, zbog čega je identifikacija mete bila naročito teška.

"Takođe, koristili su inovativne metode da održe radare aktivnima, a da ne budu pogođeni. Srbi su koristili  nisko-tehnološkim taktikama i improvizacijom kojom su oborili F-117 stelt lovca. Te taktike primorale su NATO da preusmeri 35 odsto borbenih zaliha na obračun sa srpskom PVO. Srbi su naučili da prevare i izmanipulišu američke obaveštajce. Srpske snage su dozvoljavale izviđačkim avionima da identifikuju mete, pa su ih onda menjale maketama. Oko 500 od 3.000 preciznih projektila pogodilo je ove makete."

Uprkos očiglednom uvažavanju srpskih snaga na nivou domišljatosti, Mekmaster glavnu krivicu za neuspehe kampanje pripisuje Sjedinjenim Državama.

"Sposobnost Srba da dođu do ozbiljnih obaveštajnih podataka o savezničkim operacijama, uprkos njihove tehnološke inferiornosti, dovodi u pitanje komponentu poricanja u okviru 'informacione superiornosti', čak i protiv neprijatelja sa veoma osnovnim sposobnosti. Srbi su evakuisali određene mete čim su se našle na listi meta. Verovatno je da je jugoslovenska vlada imala špijune u NATO štabu. Osim toga, špijuni stacionirani ispred Aviano vazdušne baze, redovno su javljali kada avioni uzleću na misije".

Melmaster piše i kako su se srpske kopnene snage često infiltrirale među civile i izbeglice kako ih NATO ne bi locirao, što je dodatno otežavalo zadatak Alijanse. General navodi kako se događalo da NATO iz vazduha "vidi Albance raspršene po padinama brda, ali uopšte ne vidi odakle ih Srbi napadaju".

Prema mišljenju novog američkog savetnika za nacionalnu bezbednost, NATO kampanja u Jugoslaviji 1999. godine doživela je neuspeh: "Manje od 5 odsto srpskih borbenih sistema uništeno za 78 dana bombardovanja. NATO napori da napadne kopnene trupe neprijatelja nisu uspeli. Razmere neuspeha postale su očigledne tek kada je rat bio gotov", zaključuje Mekmaster.

NATO satelitski snimci srpskih objekata 1999. godine; Autor: Profimedia

GREŠKE

Mekmaster navodi kako su dvosmislenosti u selekciji i identifikaciji meta doveli do brojnih grešaka u bombardovanju, od kojih je najveća udar na kinesku ambasadu u Beogradu.

"Greške su se događale ne zbog manjka informacija; količina podataka i razdvajanju dobrih od loših informacija stvorili su poteškoće... U vreme bombardovanja (kineske ambasade), planeri su bili pod pritiskom da pronađu 2.000 meta u Srbiji, jer su mete za petodnevnu kampanju istrošene. Ljudske greške, među kojima su i upotreba stare mape i neažurirana mapa lokacija koje se ne smeju napadati, dovela je do greške. Bilo je još najmanje 20 drugih incidenata "kolateralne štete" koja uključuje bombardovanje bugarske teritorije, vozova, konvoja, škola i bolnica. Ove greške dogodile su se uprkos velikoj disciplini pilota. Nakon incidenta u kojem je ubijeno oko 80 albanskih izbeglica, za koje su greškom pomislili da su konvoj, general Lif, komandir jedinice koja je izvela napad, rekao je kako je u pitanju 'veoma komplikovan scenario u kojem nikada neće biti moguće utvrditi sve detalje".

Prema Makmasteru, kolateralna šteta i nerealistična očekivanja doveli su do produbljivanja nesigurnosti i sve manje podrške međunarodne zajednice.

"Kosovsko iskustvo pokazalo je da ekstremna tehnološka superiornost ne vodi do informacione superiornosti i ne uklanja nesigurnost. Srbi nisu bili jednak takmac. NATO je imao vazdušnu nadmoć i suočavao se sa starom, minimalnom PVO. Srbi nisu mogli da ometaju NATO komunikacije i informacione sosteme. Kosovo je pokazalo da uzroci nesigurnosti leže uglavnom izvan dohvata tehnologije: u političkoj prirodi rata, njegovoj ljudskoj dimentiji, složenosti i interakciji s neprijateljem... Na Kosovu, NATO je pretpostavio ubeđenost u ishod i bio je nespreman", zaključuje Mekmaster.

Na kraju, američki general dodaje da je način na koji je NATO vodio rat doveo do prolongiranja patnji kako Srba, tako i Albanaca. Glavni problem bio je to što NATO nije iskoristio nadmoć u vazduhu, kako bi uspostavio dominaciju na zemlji. Čim su efekti NATO operacija upareni sa diplomatskim pritiscima i kopnenom ofanzivom takozvane "Oslobodilaćke vojske Kosova" (OVK), napori su urodili plodom i Milošević je morao da popusti, smatra Mekmaster. 


PIŠE Novak Lukovac

   
KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Srpska vojska na putu ka Kosovu 1999. godine; Autor: ProfimediaSvet

MADURO HAPSI OPOZICIJU U VENECUELI: Briga me šta SAD misle!

Srpska vojska na putu ka Kosovu 1999. godine; Autor: ProfimediaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Ljubiša Diković: Ja sam svoj čovek, ne plašim se smene

Srpska vojska na putu ka Kosovu 1999. godine; Autor: ProfimediaMagazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Kultura sećanja i zaborava: Ručak u mrtvačnici

Srpska vojska na putu ka Kosovu 1999. godine; Autor: ProfimediaMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Radina Vučetić: Cenzura je jača nego u Titovo vreme

Ostale vesti iz rubrike Svet
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS