Svet

​KRAJ ISTORIJE JE POČETAK TRAGEDIJE: Kako kolektivna amnezija vuče SAD i svet pravo u katastrofu

Amerikanci zaboravljaju da su globalne istorijske tragedije realnost. Uskoro će se podsetiti...

Objavljeno: 31.05.2017. 15:35h
Foto: Ilustracija; Autor: Pixabay
Drevni Grci shvatali su tragediju veoma ozbiljno. Na vrhuncu atinske moći u 5. veku pre nove ere, građani prve demokratije sveta okupljali su se jednom godišnje kako bi iskusili tragediju i katarzu, odnosno pročišćenje od negativnih afekata koje ona donosi. Velike predstave za čitavu zajednicu bile su finansirane iz javnog budžeta, a iako su se zapleti, forma i način izvođenja razlikovali, poenta je uvek ostajala ista - istaknute individue padaju s velikih visina zbog svoje greške, neznanja i pre svega zbog hibrisa, odnosno prekoračenja sopstvenih ljudskih mogućnosti.

Poruka je takođe bila jasna - sudbina društva je u rukama pogrešivih ljudi, zbog čega čak i u trenucima trijumfa ljudsko društvo uvek s ivice zuri u ambis.

Ovaj tragedijski senzibilitet bio je utkan u atinsku kulturu. Aristotel je prvi zapisao da tragedija izaziva saosećanje i strah koji izazivaju katarzičan efekat. Katarza je bila ključ koji je trebalo da navede publiku da uvidi kako su strašni ishodi kojima su svedočili na sceni ipak mogli biti izbegnuti.



Stalnim pogledom u lice katastrofe, razumevanjem činjenice da stvari mogu krenuti veoma naopako, Atinjani su stvarali kolektivan osećaj odgovornostio i hrabrosti kako kod građana, tako i kod vođa koji su morali da donose teške odluke ne bi li izbegli tragičnu sudbinu.

Amerikanci su nekada takođe cenili tragediju. Nakon završetka Drugog svetskog rata, oni su intuitivno osetili šta znači krah svetskog poretka i uložili su ogroman geopolitički trud kako bi novouspostavljeni poredak opstao, barem u zapadnom svetu. 

Ipak, izgleda da Amerikanci pate od teške kolektivne amnezije i danas, posle 70 godina uslovno rečeno globalnog mira i četvrt veka apsolutne nadmoći u svetu, građani SAD izgubili su osećaj za tragediju. Svetski poredak koji je Vašington stvorio, počeli su da uzimaju zdravo za gotovo. Zaboravili su šta bi taj poredak trebalo da sačuva i spreči - pad u novi svetski rat i obračun supersila, koji se toliko često odigravao u istoriji.

Ono što je neobično, međutim, jeste što ta amnezija dolazi u trenutku kada je poredak ugroženiji nego ikada.
 
TRAGEDIJA KAO NORMA I INSPIRACIJA

Mnogi danas smatraju kako su oružani konflikti velesila stvar prošlosti. Ipak, takva perspektiva je potpuno aistorična, jer su takvi sukobi u stvari istovremeno norma, koliko i izuzeci u međunarodnoj areni.

Klasični realisti, kao što su Tukidid, Makijaveli i Tomas Hobs, ali i njihovi dvadesetovekovni pandani shvatali su istoriju međunarodnih odnosa upravo kao priču o takvim tragedijama. Uostalom, ona se desila i Grcima, uprkos velikim naporima u kultivisanju tragedijskog senzibiliteta - izbijanje razornog Peloponeskog rata upropastilo je i Spartu i Atinu. Pobednika u pravom smislu nije ni bilo. Zlatno doba Helena je okončano, a ubrzo je čitav oslabljeni grčki svet pao pod rimsku sandalu.

Ali nema potrebe ići toliko daleko u prošlost, kad i nama bliži vekovi pokazuju da se ništa suštinski u međunarodnim odnosima nije promenilo.

Evropa, koja se nalazila u središtu međunarodnog sistema gotovo 400 godina, iznova i iznova je klizila u haos - od Tridesetogodišnjeg rata u 17. veku, preko Francuske revolucije i Napoleonovih osvajanja u 18. i 19. veku, do dva svetska rata u 20. veku. Svaki od ovih kataklizmičnih događaja nastupio je posle intenzivnih tenzija i raspada preovlađujućeg poretka.

Čak i letimičan pregled moderne istorije sugeriše da su propasti poretka razbacani po čitavom istorijskom pejzažu. Ovi krahovi dešavali su se iz različitih razloga: nekada zbog promena u balansu moći, nekada zbog sudara ideologija, a nekada jednostavno zbog brljotina državnika. U anarhičnom svetu koji karakteriše oštro nadmetanje između država, tragedija je najčešće životna činjenica.

Ustvari, ovi raspadi bili su toliko traumatični da su moderni međunarodni sistemi pravila, normi i odnosa napravljeni upravo kako bi sprečili njihovo ponavljanje. Ti poretci oslanjaju se, naravno, i na nešto više od istorijskog pamćenja. Njih drži pre svega prihvatljiv balans moći između različitih ideologija ili sila u globalnoj areni, ali ipak, sećanje na tragediju ostaje ključni motiv koji inspiriše svetske lidere da budu što kreativniji u smišljanju načina za očuvanje poretka.

Profimedia, Susret američkih i sovjetskih vojnika na reci Labi 1945. godine

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Ilustracija; Autor: PixabaySvet

MADURO HAPSI OPOZICIJU U VENECUELI: Briga me šta SAD misle!

Ilustracija; Autor: PixabayMagazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Kultura sećanja i zaborava: Ručak u mrtvačnici

Ilustracija; Autor: PixabayMagazin

NEWSWEEK INTERVJU Radina Vučetić: Cenzura je jača nego u Titovo vreme

Ilustracija; Autor: PixabayMagazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Zid novinarskog plača: Istraga s predumišljajem

Ostale vesti iz rubrike Svet
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS