DRUŠTVO

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Umiranje na holandski način: Epidemija eutanazije

Eutanazija je u Holandiji legalna i postaje sve popularnija. Druge zemlje bi uskoro mogle da slede njen primer

Objavljeno: 08.06.2017. 13:20h
Foto: Ilustracija: Eutanazija; Autor: Profimedia
Na jednoj od poslednjih fotografija moja baka izgleda kao da je upravo izašla iz ringa. Džin Bas Tinsli leži na bolničkom krevetu u Atini, u američkoj državi Džordžiji, odevena u tirkiznoplavu spavaćicu, i praznog pogleda zuri u objektiv foto-aparata. Zavoj joj pokriva naprslu lobanju i koren okrvavljenog nosa. Ima 91 godinu.

Baka je u suštini sve povrede sama sebi nanela. U junu 2013. pala je iz kolica naglavačke pošto se oglušila o upozorenje bolničarke da sama ne ustaje iz kreveta. Ranije iste godine slomila je oba kuka u dva odvojena pada. Pre toga karlicu, a sve to dok je pokušavala da radi nešto što je čitavog života radila sama - da hoda.



Osoblje staračkog doma dovijalo se kako da je zaštiti od nje same. Pošto je u Džordžiji protivzakonito vezivati pacijente, oni su joj spustili krevet do poda i pored njega stavili mekanu prostirku. Čak su instalirali alarm, koji bi se aktivirao kada bi ustala sa dušeka. Baka je deaktivirala alarm, pomerila prostirku i oslobodila se, više puta. Da bi je sprečile da ustaje iz kreveta, sestre su joj davale sredstva za smirenje, pa se činilo da je jedva živa. Moja majka je insistirala na tome da prestanu da je drogiraju, a tada bi se odlučnost bake da sprovede što je naumila ponovo vraćala. A time i sklonost samopovređivanju. U jednom trenutku baka je rekla da ne želi više „da radi ovo“. Da je spremna da umre.

Slušao sam mnogo ovakvih priča i zapitao se da li je možda moja baka živela predugo. Nisam imao jasan stav o tome, ali je bilo sasvim očigledno da se baka neće oporaviti. Sve što joj je ostalo od života bili su bol, zbrka i patnja.
 
DAJTE MI SLOBODU, DAJTE MI SMRT

Prošlog meseca, dok sam putovao po Evropi, upoznao sam 65-godišnju ženu u Amsterdamu, čvrsto rešenu da ne završi kao moja baka. Jani Vilemsen je gotovo savršenog zdravlja, ali dok smo sedeli u kafiću, pokazala mi je dokumenta u kojima su izložene okolnosti pod kojima više ne želi da živi: ako je teško i trajno obogaljena; ako ne može više sama da izađe iz kuće; ako drugi moraju da joj pomažu da jede, pije, kupa se ili oblači; ako oslepi ili ogluvi, ili ako postane dementna - gotovo sve ovo moja baka je iskusila poslednjih meseci života. „Ja sam autonomna ličnost. Za mene bi bila katastrofa da ne mogu da izlazim i posećujem prijatelje, odlazim na koncerte ili u pozorište“, kaže Vilemsenova.

Ona želi eutanaziju uz asistenciju lekara, a ta praksa doživljava pravi bum u Holandiji. Prema najnovijim podacima, samo 2013. godine 4.829 ljudi širom zemlje opredelilo se za to da im lekar okonča život, trostruko više nego 2002. godine. Holanđani ne moraju da imaju dokaz da boluju od neizlečive bolesti da bi im lekari pomogli da umru. Dovoljno je da ubede dva lekara da prolaze kroz „nepodnošljive“ patnje, a definicija „nepodnošljivosti“ svake godine postaje sve šira. Holanđani sada mogu da traže eutanaziju ako su oboleli od Lu Gerigove bolesti, multiple skleroze, depresije ili ako su usamljeni. Ili ako su jednostavno umorni od života.

Od 2002. godine eutanazija je ovde zvanično dekriminalizovana, pod uslovom da su zadovoljeni određeni kriterijumi.

Druge zemlje se sada približavaju holandskom modelu. Vrhovni sud Kanade je 6. februara ukinuo zabranu samoubistva uz pomoć lekara, priključivši se tako Luksemburgu, Belgiji i Švajcarskoj na spisku zapadnih zemalja u kojima je eutanazija legalna. Švajcarska dozvoljava asistirano samoubistvo još od 1942. godine, pod uslovom da pacijenti „učestvuju“ u uzimanju leka za okončanje života (na taj način što ga progutaju). Zakon ne zahteva da pacijent bude švajcarski državljanin, što je navelo mnoge „turiste samoubice“ iz drugih zemalja da kupe kartu u jednom pravcu za Švajcarsku.

Poslanici u Francuskoj raspravljaju o nacrtu zakona koji bi dozvolio lekarima da omoguće pacijentima da padnu u dubok, bezbolan i trajan san. Zakonodavci u Velikoj Britaniji sada razmatraju zakon o asistiranom umiranju, kojim bi se prvi put legalizovala eutanazija. „Mislim da će kroz deset ili petnaest godina mnoge zapadnoevropske zemlje imati zakon o ovom pitanju“, kaže Fiona Zoneveld, direktorka za odnose sa javnošću organizacije Prava na smrt - Holandija, čije je sedište u Amsterdamu.

Asistirano samoubistvo je dugo bilo tabu u SAD, zahvaljujući u velikoj meri doktoru Džeku Kevorkijanu, mičigenskom aktivisti za eutanaziju, koji je priznao da je potpomogao samoubistvo barem 130 ljudi. Danas, više od 15 godina posle Kevorkijanove osude za ubistvo drugog stepena, Amerikanci ponovo razmatraju ovo pitanje. Asistirano samoubistvo je legalno u Oregonu, Vašingtonu i Vermontu; u Novom Meksiku i Montani lekarima je dozvoljeno da prepišu lek za okončanje pacijentovog života. Galupova anketa, sprovedena u maju prošle godine, pokazala je da skoro 70 odsto Amerikanaca veruje da lekari treba da imaju pravo da „legalno okončaju život pacijenta na bezbolan način“. Godine 1950. takav stav imalo je svega 36 odsto ispitanika.

Prihvatanje eutanazije odražava tendenciju koja danas povezuje kontinente: sve veći broj zemalja pridaje posebnu vrednost individualnoj slobodi. To brine verske vođe, etičare i zaštitnike nemoćnih. Asistirano samoubistvo možda ublažava patnje, kažu oni, ali ono ugrožava naše najranjivije građane - stare i nemoćne, koji često moraju da pravdaju svoj život. „Veoma cenim autonomiju. Ali ona je izgleda nadjačala druge vrednosti, poput solidarnosti i strpljenja. Ljudi sada više ne tragaju za načinima kako da izdrže patnje. Samoubistvo je u suštini kraj autonomije“, smatra Teo Bur, profesor etike na Teološkom univerzitetu u Kampenu, u Holandiji.

Mnogi lekari smatraju da je eutanazija zastrašujući čin, protivan Hipokratovoj zakletvi. Pre svega zato što je nepovratna i konačna.

Za Berta Kajzera taj strah je tokom vremena oslabio. Taj holandski lekar je za trideset tri godine, koliko se bavi medicinom, potpomogao smrt nekoliko desetina pacijenata, uglavnom bez griže savesti. Prvih nekoliko slučajeva bili su mu teški, rekao mi je preko telefona, zbog toga što se plašio. Ne posledica i zakonskog gonjenja, već konačnosti tog čina. „Strah vas je da radite nekome nešto što ne možete da opozovete. Nikada nisam imao laku smrt“, kaže Kajzer. Ali tokom vremena, kaže on, postalo mu je lakše jer zna da okončava ljudske patnje.

Svaki lekar koji nekome potpomaže da izvrši samoubistvo verovatno će imati barem jedan slučaj zbog koga će zažaliti. Za Kajzera je to bio 55-godišnji muškarac sa rakom pluća. Išao je na hemoterapiju i zračenje i posle svih muka lekari su mu ipak rekli da će da umre. Bio je besan na njih jer su ga, kako se izrazio, sve ove godine zavaravali. Kada se obratio Kajzeru za pomoć pre 25 godina, bilo je to zbog „besa na život“. „Dao sam mu prekomernu dozu leka, ali sam kasnije shvatio da to nije bilo u redu. Bio je to čin osvete. On nije umro sa osmehom na licu već sa izrazom gorčine. To nije način na koji treba da se umre.“

Ilustracija: Eutanazija; Autor: Profimedia

SMRT JE ZARAZNA

Da bih shvatio zašto se Holanđani opredeljuju za eutanaziju, posetio sam Fionu Zoneveld u sedištu Prava na smrt - Holandija. Organizacija pomaže članovima da sastave testament i ovlašćenja, poput onih koje mi je pokazala Vilemsenova. Na tabli u njenoj kancelariji okačen je strip. „Smatram da mi je život završen i želim da umrem“, kaže pacijent. Lekar odgovara: „Okej“ i vadi pištolj. „Ah ne, mislio sam na tihu smrt“, kaže pacijent. „Aha“, kaže lekar i stavlja prigušivač na pištolj.

Ispod stripa je grafikon koji pokazuje ogroman skok broja članova organizacije - sa 120.000 u 2010. godini na 160.000 danas. Oni plaćaju 17 evra godišnje za savete kako da okončaju život i pomoć sa papirologijom. Prošle godine organizacija je osnovala mobilnu kliniku. Dvadeset tri tima, sastavljena od lekara i sestara, spremna su da budu poslata u domove pacijenata - da ih pošalju na onaj svet.

Doktor Kajzer smatra da je način na koji Holanđani gledaju na autonomiju pojedinca jedan od glavnih razloga za veliko povećanje asistiranih samoubistava u zemlji. Više od 90 odsto građana je u jednoj anketi reklo da podržava zakon, iako je samo 20 odsto izjavilo da bi se opredelilo za takvu smrt. Međutim, eutanazija je u ovoj ili onoj formi pasivno dozvoljavana decenijama. Mora da postoji neki drugi razlog za ovakav skok.

Nastavak članka na sledećoj strani...

KliknitePrevucite za sledeću vest

Pratite nas na Facebooku
Povezane vesti
Ilustracija: Eutanazija; Autor: ProfimediaMagazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Kultura sećanja i zaborava: Ručak u mrtvačnici

Ilustracija: Eutanazija; Autor: ProfimediaMagazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Gastarbajteri - Jugosi nakon Jugoslavije

Ilustracija: Eutanazija; Autor: ProfimediaMagazin

NEWSWEEK PREDSTAVLJA Travestija u srpskoj umetnosti: Od podsmeha do razumevanja

Ilustracija: Eutanazija; Autor: ProfimediaMagazin

​NEWSWEEK PREDSTAVLJA Nebojša Ðukelić, jedan jedini Princ televizije

Ostale vesti iz rubrike Svet
Inicijalizacija u toku...

PRATITE NAS